Otkrivanje zaboravljenog Balkana

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Paradoksalni „učinak“ ukrajinske krize: najmoćnije zemlje Zapada, svaka na svoj način i iz sopstvenih strateških interesa, naprasno su zainteresovane da „ojačaju stabilnost“ trusnog balkanskog tla 

Poljski premijer Donald Tusk pokrenuo je inicijativu da se sve balkanske zemlje hitno prime u Evropsku uniju. Dobri poznavaoci međunarodne političke scene prepoznali su u toj naprasnoj zainteresovanosti i velikodušnoj brizi za „perifernu (po značaju) evropsku periferiju“ „američki rukopis“. I strateški interes.
Usledila je nemačka kontra: kancelarka Angela Merkel je, gotovo na prepad, u zgusnutom kalendaru meteorološki najavljenog vrelog, a ipak varljivog leta uplanirala nekoliko važnih skupova, od juna (kraj meseca) do avgusta, na koje će pozvati visoke zvaničnike, premijere, šefove diplomatija, ministre privrede balkanskih zemalja.

Surevnjivost moćnih: U opticaju je, iza scene, kako se čuje, državnička surevnjivost moćnih: vodeća sila evropske familije nije baš raspoložena da prepusti primat i u sopstvenoj kući Sjedinjenim Američkim Državama. Prijateljstva i savezništva su jedno, interesi nešto, ipak, drugo.
Iako ekonomskom krizom načeti, ni Italijani nisu bez (naglašenih) političkih ambicija: osokoljena uspehom na izborima za Evropski parlament, vlada premijera Matea Rencija želi da iskoristi priliku koju joj pruža uloga predsedavajućeg u Evropskoj uniji (preuzimaju„štafetu“ na kratkoj, polugodišnjoj stazi od Grka prvog jula) kako bi s „balkanskom kartom“, posle dužeg vremena, politički profitirala na evropskoj sceni.
[restrictedarea]

Evropa u Beogradu: Iako će još mnogo vode proteći (sve manje plavim) Dunavom pre nego što se Srbija nađe u Evropi (Evropskoj uniji) Italijani su rešeni da „Evropu dovedu u Beograd“, precizirao je, ne bez političkog patosa i samouverenosti, italijanski ambasador u Beogradu Đuzepe Manca. Njihova namera je, naime, da već na jesen održe sednicu Saveta za proširenje Evropske unije u Beogradu. Istorijski presedan, kažu: ovo telo, sastavljeno od predstavnika svih dvadeset osam članica Evropske unije, koje zaseda svake sedmice u Briselu, prvi put će to učiniti u jednoj zemlji koja je još samo kandidat za ulazak u evropsku familiju.
Zvuči paradoksalno: balkanski „točak zamajac“ i naprasno otkrivanje gotovo zaboravljene evropske periferije, pokrenula je indirektno, ali snažno, i preventivno, dramatična ukrajinska kriza, čije su razmere i posledice još neuhvatljive. Kriza koja je donela na evropsku i međunarodnu scenu čitav niz neočekivanih i radikalnih zaokreta.

Najmoćniji Srbin, najmoćnija Nemica: Iako su motivi i pobude već spomenutih aktera koji su, najednom, zaigrali na „balkansku kartu“ različiti, u glavnoj stvari se svode na isti argument: u situaciji kad zloslutno ključa na raznim stranama, od sirijskog građanskog rata što ulazi u četvrtu godinu, ofanzive džihadista u, posle američke agresije, haotičnom Iraku do konflikta u Ukrajini čije se rešenje ne nazire, veoma je važno dodatno stabilizovati trusno balkansko tle.
U taj kontekst i okvir, pala je i berlinska premijera srpskog premijera Aleksandra Vučića, koja je sticajem različitih okolnosti, uključujući, dakako, i njegov lični politički kapital koji je u sve to uneo (odrešit, energičan, odgovoran, pouzdan, čovek od reči, što u očima nemačkih zvaničnika ima visoku cenu) bila prosto „osuđena“ i predodređena na nesporan uspeh.
Direktor Fondacije „Konrad Adenauer“ Henri Bone, a Fondacija govori u ime vladajućih konzervativaca, Vučićev poziv, direktno od kancelarke, da dođe u Berlin, kratko vreme posle premijerskog „ustoličenja“ stavio je neposredno u „ukrajinski kontekst“.
Interes Nemačke je da Balkan (Zapadni) približi Evropi, zato što je njen prevashodni interes „stabilnost“: događaji u Ukrajini su pokazali koliko je važno imati pouzdane partnere i otvorenu razmenu mišljenja da bi se osigurala stabilnost u Evropi.
Okretanje novog lista
Vučićev susret s Merkelovom mogao bi zaista, iako s takvim procenama i ocenama, „opominje“ životno i profesionalno iskustvo autora ovih redaka, nije uputno hitati, da predstavlja „okretanje novog lista“ u politički osetljivim, ne samo poslednjih godina, nemačko-srpskim odnosima.
Sam Vučić je bio, neuobičajeno za iskusnog političara i državnika, naglašeno euforičan: činilo se da je, prolazeći, s očiglednom strepnjom, koju takođe nije prikrivao, kroz velika berlinska vrata, prošao kroz trijumfalnu kapiju.
Po prirodi naglašeno uzdržana, Merkelova ima zaista razloga da bude zadovoljna: nikad je, koliko nam je znano, neki njen gost takvog ranga (novinski izveštači nisu propustili da podsete kako se radilo o susretu „najmoćnijeg Srbina i najmoćnije Nemice“) nije javno zasuo takvim hvalospevima.
Gost je napustio Berlin prosto očaran Merkelovom: nikad, kaže, nije imao prilike, a sreo se s velikim brojem državnika, da razgovara s ličnošću njenog formata. U tom ushićenju važnu ulogu igrale su dve činjenice: nemačka kancelarka, zapamćena na ovoj strani po uzdignutom (pretećem) kažiprstu i ultimativnom ispostavljanju zahteva (uglavnom maleroznom Tadiću) govorila je ovom prilikom „toliko lepo o Srbiji“ i – nije ispostavila nijedan novi zahtev.

Zahtevi kojima nije „istekao rok“: Nije, dakako, morala da time kvari raspoloženje ozarenom gostu: onim starima i rezolutno formulisanim zahtevima, koji su Beogradu takođe rezolutno saopšteni, nije „prošao rok“.
Na to je podsetio nemački ambasador u Beogradu Hajnc Vilhelm. Ključno za „novi kvalitet“ nemačko-srpskih međudržavnih odnosa, koji se „zasnivaju na poverenju“, biće nastavljanje dijaloga s Prištinom, a „ključ“ za to „ključno“ je da Beograd ne ometa Prištinu ne samo u evropskim integracijama nego ni članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama.
Za Berlin, kad je reč o ovom poslednjem, odnosno o „punoj normalizaciji odnosa“, najbolje je po „nemačko-nemačkoj formuli“: dve države (tada) podeljene Nemačke se formalno i zvanično nisu priznavale, ali su i jedna i druga raspolagale „stolicom“ u svetskoj organizaciji.
Ako je, inače, igde na Zapadu mogao da naiđe na razumevanje, makar to razumevanje ne pratilo i uvažavanje, zvanično stanovište u ukrajinskoj krizi – priznavanje ukrajinskog državnog suvereniteta, odbijanje da se učestvuje u „kažnjavanju“ Rusije − onda je to na berlinskoj adresi: nemačko društvo i politička javnost su oštro podeljeni kad je reč o odnosima prema Moskvi.

Riskantni Štajnmajerov zaokret: Čak i oni „najratoborniji“ među nemačkim političarima i ministrima (šef države Joahim Gauk, ministarka odbrane Ursula fon der Lajen) koji su „precrtali“ Rusiju kao partnera, ne bi je hteli za neprijatelja. Ne samo zbog činjenice da se u ovako „premreženom svetu“, po rečima već spomenute ministarke, u mnogim njegovim delovima ništa ne može rešavati bez Rusije: nigde kao u Nemačkoj nije gotovo fizički opipljiv strah od povratka Hladnog rata. Iz razumljivih, i drastičnih razloga: oštra granica dva politički, ideološki i vojnički suprotstavljena bloka duboko i bolno je zasecala u samo tkivo podeljene Nemačke.
Šef diplomatije, socijaldemokrata Frank Valter Štajnmajer, našao se, inače, na (žestokom) udaru svojih veoma uglednih i još uticajnih stranačkih kolega, među kojima su i dva bivša kancelara, Helmut Šmit i Gerhard Šreder, zbog zaoštravanja stava prema Rusiji.
Kritikujući njegov „tvrdi kurs“ prema Moskvi u ukrajinskoj krizi, oni optužuju Štajnmajera, koji je nekada važio za „rusofila“ među nemačkim političarima, prelazeći „stazu“od srčanog protektora snažnih partnerskih odnosa s Moskvom do kritičara Putinove politike, da utire put novom hladnom ratu i gasi tekovine čuvene (Brantove) „istočne politike“, koja je sve do sada, označavala „najsvetlije stranice“ nemačke socijaldemokratije. Politike koja je već četiri decenije izuzetno važna za identitet najstarije (više od vek i po) nemačke političke stranke.

Gauk zvecka oružjem: Pod teretom tih kritika, na koje javno ne odgovara iz obzira i respekta prema tako zvučnim imenima, uvek smireni i racionalni Štajnmajer počinje da gubi nerve: na jednom predizbornom skupu (Evropski parlament) gotovo zapenušeno se okomio na grupu slušalaca koja nije delila njegova stanovišta. Snimak sa tog skupa, s ministrom „van sebe“, postao je hit na (internetskim) društvenim mrežama.
Uticajni „Špigl“ nastoji da ga (od)brani, tvrdeći da Štajnmajer upravo pokušava da spreči novi hladni rat. Upozorava, međutim, da će uspeh spoljne politike sadašnjeg nemačkog šefa diplomatije (bio je to i u prvoj, takođe koalicionoj vladi Angele Merkel) zavisiti od toga da li će uspeti da „koncipira novu istočnu politiku“.
Šef države Joahim Gauk se pobrinuo za nova politička uzbuđenja i kontroverze. U situaciji kad se svet na mnogim mestima pretvara u „bure baruta“, Gauk maše šibicama i zvecka oružjem. Gauk je u jednom radio- intervjuu ponovio i zaoštrio problematične teze koje je prvi put saopštio na poslednjoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti (o čemu je „Pečat“, inače, pisao) da Nemačka treba da izađe iz „pacifističke sputanosti“ i senke i učestvuje u vojnim (ratnim) operacijama „tamo gde je to potrebno“ kako bi se zaštitila ljudska prava i životi nedužnih.
Na predsednikove izjave žustro su reagovali opozicioni političari (najoštrije predstavnici levice, upozoravajući šefa države da se „ljudska prava ne uspostavljaju bombama) ali i oni na vlasti, iz redova koalicionih socijaldemokrata.
Kad je reč o skupovima u „nemačkoj režiji“, spomenutim na početku ovog teksta a koji se tiču Srbije i Balkana, 30. juna u Berlinu će biti održan prvi Forum Nemačka – Srbija (treba da ga otvori ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer) za 27. juli planiran je sastanak šefova država i vlada Jugoistočne Evrope u Dubrovniku, a mesec dana kasnije, 28. avgusta, Merkelova očekuje u Berlinu balkanske premijere, šefove diplomatije i ministre privrede. „Šlagvort“ za ove skupove dala je, primećuje se u nemačkoj prestonici, ukrajinska kriza i strateški interes Nemačke da učvrsti ionako snažne pozicije na „nemirnom Balkanu“.
[/restrictedarea]