Odlomci iz Dnevnika – PONOS PONIŽENIH

Dostojanstvo malog naroda, kao i njegovih pojedinačnih pripadnika, neprestano je ugroženo. U otporu poniženih, međutim, valja držati meru, pa odbrambenu gordost zameniti gospodskom skromnošću. Biti arogantan prema silniku nije greh, sem što nas bahatost i same osiromašuje i unižava

Nedavno, za vreme avionskog leta, zapodenuh razgovor sa susedom, diplomatskim savetnikom na službi u jednoj od osamostaljenih  južnoslovenskih  republika. Air-Serbia poslužuje i viski, što dreši jezik. Ovamo-onamo, dođoše na red balkanske prilike, narodi, ljudi i njihovi odnosi, pa mi saputnik  poveri šta misli o Srbima. U dve reči: sve najgore. S jedne strane, prezire nas zbog kukavičluka i udvorištva  prema vladama koje su nas, koliko juče, bombardovale; s druge strane, užasava ga naša arogancija. Nisam mu protivrečio, mada se udvorištvo i arogancija, bar kad su u pitanju zdrave osobe, isključuju. Biće da je ponizno držanje zapazio kod jednog dela naših upravljača, a bahatost kod pojedinaca bez državničkih odgovornosti, pa je od toga napravio koktel koji mu godi. Uzročno-posledična veza između te dve vrste ponašanja premašuje njegovu moć  rasuđivanja. A ona je očigledna: koliko se jedni podastiru i grbe, toliko su drugi prinuđeni da dižu glave. Tako, da ne ode sve dođavola.

Vrli sinak jedne od pet-šest velikih sila, on na ovim prostorima  nije očekivao drskost  u  opštenju. Tamo gde službuje Srbi su manjinska grupa, gubitnici u ratu, a nastupaju kao da je ceo svet njihov! Šta oni zamišljaju? Skromno vladanje stranim jezikom kojim smo se služili davalo je njegovim ocenama ružnu oštrinu; umesto nijansiranih sudova pljuštale su grubo uprošćene presude. U njegovim rečima bilo je svega, sem diplomatske odmerenosti. Ne znam zašto – možda zbog knjige koju sam čitao? −  procenio je da preda mnom može otvoriti ranjeno činovničko srce i izručiti  ono o čemu, kao dužnosnik, na poslu, cele godine ćuti.

Kad mu, pred sletanje aviona, gotovo usput, rekoh da sam i ja Srbin, on se nađe u gadnom sosu. Udari da se, činovnički jadno i ljigavo, izvinjava. Nije on sve baš tako mislio, ima on među Srbima i jednog prijatelja (drugosrbijanca, valjda). Bi mi ga gotovo žao. Još jedan naš nedostatak: olako praštamo.

 

*

Pre  više od trideset godina imao sam donekle  sličan susret  sa atašeom za štampu jedne druge zapadnoevropske zemlje. Vodio sam „nevladin“ Odbor za zaštitu slobode stvaralaštva i on me je, pretpostavljam zbog toga, pozvao na ručak. Našli smo se na poluspratu hotela „Moskva“, u nevelikom salonu. Biranim rečima, požalio  mi se na naš, odbojan odnos prema strancima, posebno prema trudbenicima Sedme sile:

„Vidite, u ostalim republikama primaju nas raširenih ruku, jedino su u Srbiji nepoverljivi. Nije u pitanju režim, kod Srba ima još nečega…“

[restrictedarea]

Ima, još od jeseni 1944…

Razgovor je zapinjao, nismo se „mirisali“. Kako objasniti nepoverljivost našeg po prirodi otvorenog i gostoprimljivog sveta? Pa i ja sam ga, ne znam zašto, gledao ispod oka, u očekivanju da se ručak što pre završi.

U jednom trenutku ataše pomenu Đilasa, pisca koji je, posle višegodišnje robije, živeo u kućnoj izolaciji.

„Hoćete li da ga upoznate?“, upitah ga.

„Nemojte, molim vas. Mi izbegavamo veze sa disidentima. Znate, kad nekog našeg diplomatu proteraju iz koje zemlje Istočnog lagera, to mu se piše kao pozitivan poen u karijeri, a ako nekog isteraju iz Jugoslavije, to dođe kao radni prekršaj.“

Dotle je išla zapadnjačka podrška Brozovom samovlašću.

A spoljašnji nadzornici tog poretka su se čudili, pa se i danas čude zašto smo prema njima nepoverljivi i nabusiti.

 

*

Ni ja ne volim aroganciju, a dok sam slušao avionskog saputnika, postade mi draga. Porok se, u nekim okolnostima, preobraća u vrlinu nad  vrlinama.

U zemljama Trećeg sveta − a tu, jao, možemo uvrstiti i našu − zapadnjak se i dalje ponaša kao kolonijalista. U eposi liberalnog kapitalizma i potrošačkog pijanstva njegovi su aduti brojni i neoborivi. Položaj im ojačava i bogata, opštepriznata kulturna baština koju, i kad nisu njome ovladali, prisvajaju po  pravu bočnih naslednika. Prema svima koji ne ulaze u Klub izabranih  (G-8, ili kako se već zovu) oni se drže  kao   državni opunomoćenici među domorocima. To im pravo urođenici, uglavnom, priznaju. Tek poneko, ponegde, ne prihvata ulogu. U takve, kočoperne male narode, spadamo i mi. I to je, uz nešto iznuđene nevaspitanosti, izvor „arogancije“ na koju se žale apostoli Novog svetskog poretka. O našem slobodoljublju, o našem osećanju samopoštovanja, uglađeni gospodičići ništa ne znaju, ili neće da znaju. Na svetskoj berzi te se vrednosti slabo kotiraju. Zavidna materijalna razvijenost, čak i u vremenu Krize, udarila im je u glavu, opila njihovu mediokritetsku taštinu. Onaj ko ne drži korak dostojan je manje-više otvorenog nipodaštavanja. Takva su merila epohe u kojoj je pojam kulture izjednačen sa masovnom zabavom i potrošačkim zadovoljstvima. Apsolutna prevaga ekonomije odstranila je sa horizonta važnost duhovne baštine čak i velikih naroda i civilizacija kao što su Japan, Kina ili Indija. Ko bi se, kod takvog stanja stvari, obazirao na nas male?

Čisto kulturno stanovište, koje je u 19. veku branio J. V. Gete, u međuvremenu je prevaziđeno i odbačeno. Gete je uzdizao našu narodnu poeziju ne zbog Srba, nego zbog njenog doprinosa duhovnosti ljudske rase, zbog  njenog univerzalnog karaktera. Ona se uklopila u njegovu viziju svetske književnosti (Weltliteratur); u toj celini je i naš glas našao meru i odjek. Marko Kraljević je, za vajmarskog mudraca, „surovi odraz Herkula i Rustana“, čovek  „bezmerne snage, nepokolebljiv u svojim odlukama“. Naše pesme  odlikuje „čist i plemenit jezik“, u izlaganju „nema zbrke, ono je jasno od početka do kraja“, što se ne može reći za nemačke pesme, „po formi grube i sadržinski nespretne“. Za  Getea je  presudno  duhovno izgrađivanje ljudske vrste, i mi smo, na jednom ograničenom prostoru, prineli vredan ulog, i pored materijalne nerazvijenosti i civilizacijske zaostalosti, mogli smo ravnopravno učestvovati u prosvetljavanju uma i duše, po geteovskim shvatanjima. Veliki Evropejac i građanin sveta, on je našem narodnom pevanju dao prednost nad nemačkim. Dovoljno je prostora u filozofiji, muzici, lepoj književnosti i slikarstvu na kojem će se njegovi sunarodnici potvrditi. Kultura je ponos čovekove sudbine. Ona se rađa u nacionalnim granicama, a teži bezmerju. Svaka, pa i naša.

 

*

Ko je, danas, voljan da uopšte razmatra ovu dimenziju narodne sudbine? Džez i crnačka plastika su, posle  Prvog svetskog rata, doživeli trenutak slave: pomodni talas je došao i prošao na margini kolonijalnog gospodarenja. Tlo na kojem su ta ostvarenja nastala ostalo je tamna nepoznanica. Za kolonijalističkom nadmenošću poveo se i deo svetske   intelektualne elite. H. L. Borhes negde reče da se kulturna istorija sveta  sasvim lepo dade zamisliti i bez Afrike. (Utoliko lakše posle pljačke egipatskih spomenika smeštenih, danas, u Parizu i Londonu). V. S. Nejpol, u jednoj knjizi koju sam poodavno čitao, sa divljenjem  prikazuje američko bombardovanje neke pacifičke državice, upoređujući helikoptere sa nasrtljivim komarcima. Pisci su, hiljadama godina, bili sa bombardovanima; od rata u Vijetnamu, počeli su, izgleda, prelaziti na stranu jačih.

Što se nas tiče, već smo izložili ruglu Kosovski mit i nebesko opredeljenje cara Lazara, u nadi da ćemo se, tako, brže uključiti u obezduhovljenu svetsku pustaru.

Dostojanstvo malog naroda, kao i njegovih pojedinačnih pripadnika, neprestano je ugroženo. U otporu poniženih, međutim, valja držati meru, pa odbrambenu gordost zameniti gospodskom skromnošću. Biti arogantan prema silniku nije greh, sem što nas bahatost i same osiromašuje i unižava.

Bivši kolonizatori slabo poznaju slobodoljubivu i dostojanstvenu sirotinju.

Otuda nesporazumi.

[/restrictedarea]