Mihail Rostovski – Jačanje vojnog prisustva SAD u Evropi: nepotrebno, ali neizbežno

Epohalnost predložene mere sastoji se u jednom: milijarda, a u to da će je pre ili kasnije izdvojiti ne sumnjam, biće samo prva lasta. Posle prekida od preko dve decenije na evropski kontinent se vraća zaboravljena pojava kao što je trka u naoružavanju.

Pre početka neviđene političke krize u Ukrajini NATO blok je podsećao na organizaciju koja je u velikoj meri izgubila drajv. Naravno, niko nije planirao da raspusti Severnoatlantsku alijansu. Naprotiv, bilo je planirano da se njene granice još dalje pomere na istok. Ali smisao svakom vojnom savezu daje samo postojanje očiglednog spoljnog neprijatelja. A sa tim je NATO još pre nekoliko meseci imao velike probleme. Kojih sada više nema.

Kako Rusija dobija propagandni rat — tako je ugledni nemački list Špigel nazvao nedavni veliki članak o bici za interpetaciju dubokog smisla ukrajinske krize. Prijatno je kada stranci govore o pobedi tvoje zemlje. Ali ja smatram presudu nemačkih novinara u najmanju ruku vrlo preuranjenom.

Provociravši nasilni državni prevrat u Ukrajini, Zapad je otvorio Pandorinu kutiju. Evropski kontinent su ispunile gomile aveti — političkih predrasuda koje su, činilo bi se, odavno umrle.

Zašto je Moskva donela odluku o povratku Krima u sastav RF? Zašto su se ruski lideri odlučili na takav korak, u potpunosti shvatajući njegovu izuzetno visoku političku, ekonomsku i psihološku cenu?

Sa tačke gledišta Kremlja, takva odluka je nosila čisto odbrambeni karakter. U Moskvi su došli do neutešnog zaključka: ako se ništa ne preduzme sada, u doglednoj budućnosti Krim će se pretvoriti ili u jedan od frontova ukrajinskog građanskog rata, ili u deo ”zone odgovornosti” NATO-a.

Većinu građana RF ne treba ubeđivati u ispravnost takve logike. Ali na Zapadu stvari stoje sasvim drugačije. Pokušajte da kažete prosečnom stanovniku EU da, uključivši Krim u svoj sastav, Rusija nije napadala, već se branila. U većini slučajeva vama će se nasmejati u lice.

Stanovnici EU ne znaju one ključne nijanse koje su za nas očigledne. Oni nisu živeli u jedinstvenoj velikoj zemlji iz koje smo svi izašli. Njima je nemoguće objasniti da su u SSSR administrativne granice između saveznih republika bile uslovnost koja se ponekad prekrajala prema hiru pojedinog generalnog sekretara.

Sa tačke gledišta naših evropskih suseda, smisao događaja na Krimu je prost do banalnosti: Rusija je iskoristila težak položaj u koji je dospela nezavisna ukrajinska država i odgrizla od nje solidan komad teritorije. A kada je tako, gde je garancija da će se Moskva zadovoljiti Krimom i neće ići dalje?

Dalje se pokreće vrlo prost psihološki mehanizam. Ne znam da li u evropskim jezicima postoji ekvivalent poslovice ”protiv loma nema leka osim drugog loma”, ali uveren sam da je njena mudrost očigledna za zemlje EU. A kakav ”lom” može da bude protivteža ”ruskom lomu”? Samo Amerika, samo NATO blok.

Americi takav tok evropskog misaonog procesa samo ide na ruku. Sa tačke gledišt američke političke elite, ponašanje Rusije u toku ukrajinske krize je neodupustivo i neoprostivo. Amerikanci su navikli da samo oni imaju monopol da menjaju pravila igre međunarodne politike. Prema američkoj logici, Rusija bi trebalo da posmatrama bez pogovora kako je uzimaju u obruč. Vašingtonski političari iskreno ne shvataju zašto je Moskva odustala od takve linije ponašanja. Oni su ubeđeni: mi smo tim nezahvalnim Rusima hteli samo dobro! Hteli smo konačno da ih učinimo delom ”srećnog novog sveta”, gde žive po našim pravilima. A oni su ugrizli pruženu ruku. Ništa, sada ćemo im pokazati!

I evo, kao čarobnim štapićem, NATO blok izlazi iz zimskog sna. Severnoatlantska alijansa je dobila novi smisao života. Ideja odvraćanja Rusije postaje na Zapadu prevlađujuća politička filozofija, program hitno potrebnih i neophodnih dejstava.

Ali vratimo se članku u listu Špigel pod nazivom Kako Rusija dobija propagandni rat. Smatram da će o našoj pobedi moći da se govori samo u slučaju da zapadna elita shvati svu dubinu svojih grešaka i promašaja.

Evropi nije potrebna nova trka u naoružavanju. Evropi je potrebno pomirenje i međusobno razumevanje. Rusiju ne treba odvraćati. Sa Rusijom se treba dogovarati i sarađivati. Odlično shvatam stepen deklarativnosti ovih fraza. Ali koliko ljudi u Ukrajini ne bi poginulo kada bi zapadni političari trezvenije ocenjivali situaciju?

Ne verujem da će nova trka u noaružavanju u Evropi moći potpuno da se zaustavi. Ali minimalizovati razmere ove trke je zadatak koji treba da bude postavljen i rešen. I u prvom redu radi toga treba označiti kraj krvavoj klanici u Ukrajini.

Geopolitičke igre su naravno vrlo zabavna stvar. Ali na njih se takođe može primeniti pravilo ”igraj, ali nemoj da se zaigraš”. Zapad u Ukrajini, s moje tačke gledišta, nije pratio ovo pravilo. Na kraju imamo neviđen broj problema koje Ukrajina, Zapad i Rusija mogu da reše samo zajedno.

Nazovite me nepopravljivim optimistom, sanjarem, vlasnikom ružičastih naorčara i ostalo. Ali želim da verujem da će takvo zajedničko rešenje problema ubzro prekoračiti iz oblasti dobrih namera u realnost. Želim da se nadam da u procesu ovog zajedničkog rešavanja problema želja Zapada da uvećava trku u naoružavanju postaće manje intenzivna.

Zar Amerika nema na šta da potroši milijardu dolara? Mogu da posavetujem. Neka ih potroši na obnovu Donjecka i Luganska koji se sada razaraju uz podršku Vašingtona. Korist od toga za Evropu će biti mnogo veća nego od proklamovanih Obaminih planova da ojača na kontinentu američko vojno prisustvo.

Original:

RIA Novosti http://ria.ru/columns/20140605/1010833333.html#ixzz34DpbsQQM
http://serbian.ruvr.ru/2014_06_11/Jachanje-vojnog-prisustva-SAD-u-Evropi-nepotrebno-ali-neizbezhno-7189/