Dr Mile Bjelajac – Šminkeri i dežurni krivci

Razgovarla  Dragana Marković Fotografije GORAN STANKOVIĆ

Ujedinjenoj Evropi danas nisu potrebna loša sećanja koja bi je delila. To pogoduje trendu da se „krivac“ nađe negde drugde, na Balkanu na primer, a u novim uslovima i u Rusiji, novom remetilačkom faktoru. Već duže traje novo šminkanje nekadašnjih imperija, Osmanske i Austrougarske, kao tolerantnih, multietničkih i multiverskih tvorevina, nosilaca civilizacije i reformi, a na drugoj strani prozivanje „zlih nacionalizama“, koji su to upropastili i uneli trajnu nestabilnost, posebno u regionu Balkana. Starim imperijama daje se moderni smisao evropskih i svetskih integracija. Tako nešto može da dokaže samo ideologija, ali ne i nauka

Ove godine  se širom sveta na različite načine obeležava veliki jubilej – 100-godišnjica Prvog svetskog rata. Taj jubilej je pokrenuo mnoge autore: istoričare, filozofe, sociologe, da još jednom u fokus svog istraživanja postave baš tu temu. Istorija je živa nauka, svaka nova informacija je dobrodošla, međutim, na snazi je ponovo naknadno čitanje istorije koje ima revizionistički karakter, duboko usmeren  polugama političke moći. Svi smo svesni tendencije revizije uloge Srbije te 1914, pronalaženja novih krivaca za izbijanje Prvog svetskog rata. Činjenica je, u stvari, da se tu negde i naša znanja o tom novom revizionizmu završavaju.

Kakav je zaista, koliko dubok, iz kojih korena potiče, od kojih autora, sa kojim obrazloženjima i namerama… je nastao revizionizam o kojem govorimo, malo je kome poznato.

Knjiga „1914 – 2014. ZAŠTO REVIZIJA? Stare i nove kontroverze o uzrocima Prvog svetskog rata“ dr Mileta Bjelajca prošle nedelje je u izdanju Medija centra „Odbrana“ predstavljena javnosti. Ovo je prva knjiga u Srbiji koja naučno i popularno polemiše sa trendom revizije o ulozi Srbije 1914. godine.

Popularno samo u stilu interpretacije činjenica kako bi informacije koje ona nosi bile dostupne široj, a ne samo stručnoj javnosti.

Upravo je to razlog zbog kojega je naš sagovornik  dr Mile Bjelajac,  naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije, autor desetak monografija i studija, među kojima su Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom 1918−1991, Diplomatija i vojska. Srbija i Jugoslavija 1901−1999, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije. 1918−1941, Srpska istoriografija i svet, Problemi pisanja istorije Jugoslavije…

Na pitanje uzroka Velikog rata se u različitim periodima naše istorije gledalo na različite načine.

U Srbiji, podeljenoj i zbunjenoj, prema anketama sudeći, mnogi građani, naročito mladi, ne znaju kada su bili Balkanski ratovi, ko se protiv koga tu borio, šta se dogodilo 27. marta 1941. Sa Prvim svetskim ratom je verovatno nešto malo bolje, jer je ta tema od osamdesetih godina 20. veka češće bila prisutna u javnosti. Imenima poznatih vojvoda, pa i imenom Gavrila Principa, nazvane su ulice. O nekim finesama ovog pitanja znaju starije generacije i oni koji se time stručno bave. Takvo stanje nije dobra podloga da se oseti važnost promena u trendu interpretacija o uzrocima Prvog svetskog rata i krivici Srbije za njegovo izbijanje. Povremena reagovanja stručnjaka iz Srbije na ova izvrtanja izazivaju lavinu reakcija u medijima srednje Evrope. Kao i za ratove devedesetih, Srbija bi trebalo da prihvati novi konsenzus da je njen nacionalizam i ekspanzionizam pravi uzročnik Prvog svetskog rata. Naravno, takav konsenzus u svetskoj nauci ne postoji, ali jedan manji broj autora, medijski izuzetno promovisan, insistira na novom viđenju. Ukratko, Srbija i njen ruski patron snose glavnu odgovornost, a tu je i „balkanizovana“ Francuska.

Pokušaj revizije istorije na ovu temu je i ranije bio prisutan. Koji su to osnovni pravci ranijih revizionističkih teorija?

Cilj knjige „1914 – 2014. ZAŠTO REVIZIJA?“ i jeste bio da ponudi široj i stručnoj javnosti pregled kako su u poslednjih sto godina nastajale interpretacije o uzrocima i povodima za Veliki rat. Konstruisanje priče je upravo započelo u krilu onih koji su želeli taj rat baš tog leta (Nemačka, Austro-Ugarska) i koji su pripremali svoje i svetsko javno mnjenje da ga prihvati. Kasnije je usledila borba Nemačke i Austro-Ugarske da se dezavuišu članovi 231 i 177 u Versajskom i Senžermenskom mirovnom ugovoru, koji su definisali krivicu za rat. Metode su bile različite, od namernog prikrivanja arhivske građe, cenzurisanja memoara, do pomaganja američkih i evropskih istoričara koji su bili spremni da relativizuju apsolutnu nemačku odgovornost u svojim delima, pa do agresivne propagande koju su vodili za to oformljeni centri. To je postala svakodnevna opsesija. Danas, sto godina posle, mi prepoznajemo oživljavanje te propagande.

[restrictedarea]

Kako biste definisali revizionizam koji je danas prisutan u istoriografiji na temu Prvog svetskog rata?

Već prilikom obeležavanja 90-godišnjice Svetskog rata, koja se poklopila sa novom balkanskom krizom, uneti su novi tonovi u reinterpretaciju uzroka Prvog svetskog rata. Srbija se počela vraćati u fokus. Nije to bilo teško jer su u to vreme Srbi bili dežurni krivci za rat koji je besneo. Odricali su ih se i bivši saveznici. Takve ideje u tom trenutku u akademskom svetu su lakše prihvatili mlađi istoričari, neopterećeni ranijim konsenzusom iz šezdesetih, utemeljenom na istraživanjima nemačkog istoričara Frica Fišera i njegovih saradnika. Povodom 100-godišnjice, mnogo je više dela koja insistiraju na srpskoj i ruskoj odgovornosti nego ranije. Međutim, za razliku od ranijeg širokog konsenzusa među istoričarima, ovaj novi trend  je daleko od toga da bude opšteprihvaćen. Videćemo da li će tako i ostati. Desetak beogradskih eminentnih, ali i mlađih istoričara uočilo je ove trendove, analiziralo pojedina izdanja ili davalo drugi doprinos raspravi. I sam sam, pre ove knjige, objavljivao takve priloge.

Pominjemo i da su tendencije revizije istorije sa kojima se danas susrećemo duboko usmerene polugama političke moći. O kakvim ili čijim političkim interesima govorimo? Koji su ciljevi najnovije revizije?

Da, politika je od početka uticala, a nauka je morala da se izbori sa tim da bi postala prava nauka. Danas, po nama, postoji više trendova ili političkih želja koje podsećaju na neke poteze iz vremena Hladnog rata i stvaranja NATO, kada su pobednici bili spremni da bar za taj rat malo „popuste“ Nemačkoj. Liči to i na trendove „apismenta“ između dva svetska rata. Danas, ujedinjenoj Evropi nisu potrebna loša sećanja koja bi je delila. To pogoduje trendu da se „krivac“ nađe negde drugde, na Balkanu na primer, a u novim uslovima i u Rusiji, novom remetilačkom faktoru. Već duže traje novo šminkanje nekadašnjih imperija, Osmanske i Austrougarske, kao tolerantnih, multietničkih i multiverskih tvorevina, nosilaca civilizacije i reformi, a na drugoj strani prozivanje „zlih nacionalizama“, koji su to upropastili i uneli trajnu nestabilnost, posebno u regionu Balkana. To je neistorijsko interpretiranje suštine nastanka nacionalnooslobodilačkih pokreta u devetnaestom veku, kao i antikolonijalnih pokreta u drugoj polovini dvadesetog veka. Starim imperijama daje se moderni smisao evropskih i svetskih integracija. Tako nešto može da dokaže samo ideologija, ali ne i nauka.

Istoričarka Anika Mombauer uočava još jedan motiv. Postojanje političke želje u Nemačkoj da se posle 1980. gradi jedan novi identitet manje opterećen „krivicama“.

Jasno je da izvan pokušaja revizionizma postoje i u zapadnoj istoriografiji mnogi autori i radovi koji se drže profesionalnih i naučnih principa. Međutim, iako  malobrojniji, glasovi revizionista su glasniji, medijski prisutniji. O kojim autorima i idejama zapravo govorimo?

Stara garda se i dalje drži, osetio sam to nedavno na međunarodnoj konferenciji u Italiji, a revizionisti spuštaju ton i nastoje da ubede sagovornike da nisu najbolje iščitali njihove knjige. Tako Šon Mekmikin u anketi B-Bi-Sija o uzrocima rata ne insistira čvrsto na tezi o „ruskom zločinu“, pa pominje i druge kao sukrivce. Slično postupa i Kristofer Klark u medijskim debatama kada su mu sagovornici „fišerovci“. Nedavno je, i u srpskoj sredini, pokušao da nas ubedi da njegova knjiga nije usmerena protiv Srbije, već da je on podelio istorijsku odgovornost na sve aktere podjednako.

Pomenuli ste australijskog istoričara Kristofera Klarka, autora knjige „Mesečari: Kako je Evropa skliznula u rat 1914“, on je nedavno bio učesnik na konferenciji „Evropska tragedija 1914. i multipolarni svet 2014“ održanoj u Beogradu. Jeste li nakon  njegovog izlaganja posumnjali u svoje znanje engleskog jezika? I ko tu, u stvari, mesečari?

Vi aludirate na moje reči sa promocije knjige. Zaista sam posle njegovih izjava srpskim medijima posumnjao u svoje ne samo znanje engleskog jezika nego i sposobnost razumevanja argumentacije i sadržaja jedne knjige. Ipak, pokušao sam da se „utešim“ da bolje znanje engleskog nemaju ni profesori sa Oksforda i nekih drugih britanskih ili američkih univerziteta, ili ni dovoljno znanja iz nemačkog njegovi nemački ili austrijski kritičari. Naime, svi oni, bilo da ga hvale ili stavljaju zamerke i kritike, videli su isto što i mi – u centru debate je Srbija i njeni odnosi sa Austro-Ugarskom, tačnije definisanje srpske konspiracije i malignog nacionalizma koji je, podržan od Rusije, doveo do katastrofe. Kada Klark pokušava da se predstavi kao istoričar koji je ravnopravno podelio odgovornost na sve, jedan njegov kritičar (Najdžel Džons) ne bez ironije, navešće: „Podjednaka krivica? Ne baš. Nacija u centru Klarkovog narativa nije moćna Nemačka, već kopnena balkanska država koja se nedavno oslobodila dominacije otomanske Turske… To je ta… konvencionalno ponovo demonizovana za svoj deo u jugoslovenskim ratovima devedesetih… mala Srbija.“

Najdžel uočava da se insistiranjem na aktu iz 1903. godine želi postići efekat sugerisanja da se radi o poluvarvarskoj gangsterskoj državi, gde oficirski kor (četiri oficira – M. B.) na užas Evrope, demonstrira civilizacijski nivo komadanjem nepopularnog monarha.

Takođe, svi smo videli pokušaje da se prikriju ili ublaže doskorašnja saznanja o nemačkoj i austrougarskoj ulozi, njihovi planovi i potezi. Previše toga je ispušteno pa ostaju nerazumljive reakcije drugog bloka onog vremena – Antante.

Gotovo polovina Klarkove knjige posvećena je Srbiji a prvo poglavlje, ili četvrtina, direktno je posvećeno pokušaju da se objasni kako je sukob Austrougarske i Srbije potpalio rat.

U svemu tome Apis je Klarku omiljena figura.

– Da, Apis je glavni arhitekta atentata (ali on je regularno spalio papire – kaže Klark). Pašić i vlada su znali za atentat, ali nisu ništa učinili da ga spreče. Zašto nije uhapšen Apis? − pita se autor. Pašić je znao za atentat jer je njegov poverenik bio crnorukac Milan Ciganović, baš onaj koji je atentatorima predao oružje i obučavao ih. To je izvesno, jer tako piše u svojim pamfletima Miloš Bogićević. O njemu i njegovoj ulozi postoji čitavo poglavlje u knjizi „Zašto revizija?“ Klark dalje insistira na tezi koja se ne razlikuje od austrougarskog ultimatuma, da je „teroristička organizacija“ koja je stajala iza atentata eksteritorijalna. Dakle, ne radi se o organizaciji sa teritorije Monarhije. Srpski nacionalizam je bio ekspanzivan i šovinistički. Apis, Pašić i Srbija čvrsto se drže Načertanija, koje ostaje njihov program do 1918.  Njegovi ciljevi, neprihvatljivi za Evropu, morali su se prikrivati. Čitamo da je Gavrilo Princip bio član Crne ruke. Austrougarski podanici u Bosni nisu živeli tako loše. Monarhija je donela progres i prosperitet. Zločin iz 1903. godine doveo je do zločina iz 1914.

Moja knjiga nije „knjiga na knjigu Kristofera Klarka“, ali sigurno je da ove konstrukcije nisu mogle ostati bez odgovora na osnovu građe i proverene literature koju on često izbegava.

 „Knjiga je deo tog napora ili ako hoćete, intelektualnog inata“ , rekli ste na promociji. Iako poznati kao inadžije, čini se da na temu o kojoj govorimo i nismo, šire gledano, iznedrili dovoljno inata. Jesmo li i sami svojom neblagovremenom reakcijom donekle krivi za sve to što nam se dešava?

Struktura knjige je delom profilisana ironičnim naslovima poglavlja: „Da li je Srbija želela rat?“ „Da li je Austro-Ugarska želela mir?“ Osvrćući se na pokušaje da se delovanje jugoslovenskog pokreta na tlu Monarhije ignoriše i predstavi kao „ideološki i subverzivni izvoz iz Srbije“, pitam se da li je Vladimir Dedijer bio u pravu kada je naslućivao da će u budućnosti biti moguće da i najutemeljenije knjige budu dezavuisane da bi se promovisale nekadašnje hipoteze pobeđenih. Za potrebe pisanja ove knjige  ponovo sam se poduhvatio zadatka da usmerim svetlo na šest, sedam najčešćih tvrdnji kojima se danas opsenjuje čitalaštvo, a sutra će generacije đaka i studenata. Nisam očekivao, moram da priznam, da ću morati da se bavim i „sitnicama“ kao što je vreme objave srpske mobilizacije 25. jula 1914. Naime, iz pogrešnih izvora postoji tvrdnja da je ona proglašena nekoliko sati pre podnošenja odgovora na austrougarski ultimatum, iz čega su neki autori, pa i Klark, napravili celu konstrukciju o srpskoj drskosti i namernoj nepopustljivosti, a „bili su u prilici da spasu mir“. Čitaoci će videti da je ova činjenica bila lako proverljiva, ali da onda ne bi bilo podloge za „konstrukcije“.

Morao sam se ponovo vraćati na „sitnice“ iz kojih se vidi da je pukovnik Apis nabavljao drugu vrstu revolvera za svoje obaveštajne agente iz Bosne i Hrvatske, a da su potpuno drugim oružjem bili snabdeveni atentatori, o čemu on nije imao pojma. Podsetio sam i na preciznu hronologiju: sa kakvim indicijama, kada i čime je raspolagala srpska vlada, kada je pre i posle atentata pokretala tajne istrage. Kao i na to da je Crna ruka pokušala da spreči atentat, o čemu tek retki zapadni istoričari pišu (drugima se ne uklapa). Ponovo sam se uključio u debatu o „misteriji ruske podrške“, koja je navodno uticala na srpsku nepopustljivost i „drzak“ odgovor na ultimatum, koji je bio mnogo blaži nego onaj iz Rambujea 1999. Uključio sam se i u raspravu oko „sumnjivih“ dokumenata koji su i danas u cirkulaciji, a očito je da se radi o krivotvorinama. Dao sam i svoju interpretaciju oko stalne spekulacije sa misijom srpskog poslanika Jovana M. Jovanovića u Beču, koji je na svoju inicijativu 5. juna upozorio ministra Bilinskog da poseta prestolonaslednika može provocirati neželjene reakcije.

Jednom sam profesoru Andreju Mitroviću postavila isto pitanje: Da li je, imajući sve o čemu govorimo u vidu – istorija kao nauka moguća?

Poznajući ga, verovatno je odgovorio da je moguća. Valja samo poštovati neke postulate. Velike, ali i male teme, zahtevaju veliko znanje, refleks prepoznavanja kontroverzi na delu. Pitanje odgovornosti za Svetski rat je jedno od najkrupnijih, jedno od onih koje je proizvodilo kontroverze u javnosti i nauci. Bez dijaloga velikih i lokalnih istoriografija nisu mogući kvalitetni pomaci i tolerantna rasprava. Izgleda da ne važi ona „govori srpski da te ceo svet razume“. Važno je što je knjiga Andreja Mitrovića prevedena (2007) na engleski jezik. Vidim da se često navodi u spiskovima literature. Međutim, tamo gde bi oborila svojim sadržajem neku ili nečiju omiljenu konstrukciju, ona ostaje sakrivena. Mitrović je često isticao da su u mnogim prilikama vannaučni ili politički razlozi ometali ili podsticali određene interpretacije u istoriografiji. Naša nauka je ponudila veoma kvalitetne radove, ali oni su dostupni samo onim istoričarima koji vladaju srpskim jezikom. Oni drugi, koji njime ne vladaju, oslanjaju se na recepcije ili saradnike čije kompetencije nisu baš najbolje.

Predviđeno je i da se ovaj naslov za koji dan pojavi na kioscima. Kome ste ga namenili?

Kao i svako ko piše, voleo bih da se čita, a posle čitanja zaključi da vreme posvećeno mojoj knjizi nije bilo izgubljeno. Ako je moguće, bilo bi dobro pomisliti da je ovakav sadržaj veoma koristan za dijalog sa sopstvenom prošlošću i savremenošću. Takođe, važno je i prepoznati svet u kojem danas živimo, „svet koji nije pravedno mesto“, u kojem ste jednog dana hvaljeni, a drugog dana postajete dežurni krivac za njegove nevolje − na koje veliki imaju monopol, ali ne i mali.

[/restrictedarea]