Tikve opet procvetale

Piše Raško V. Jovanović

Uspešno realizovana premijera drame Dragoslava Mihailovića − „Kad su cvetale tikve“ svakako se može označiti kao izvođački podvig, zato što su nove ansambl predstave ove sezone veoma retke u našim pozorištima

Naš poznati prozaist – pripovedač, romansijer i dramatičar, Dragoslav Mihailović, već prvom zbirkom pripovedaka, „Frede, laku noć“, objavljenom 1967. godine, osvojio je čitaoce jezgrovitošću proznoga izraza, sočnim jezikom i tananim psihološkim poniranjima. Naredne godine objavio je roman „Kad su cvetale tikve“, prema kojem je napisao i istoimenu dramu, prikazanu 1969. godine na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta i nakon pete reprize, iz političkih razloga, posle jednog Titovog govora, povučenu sa repertoara. Četiri godine nakon Titove smrti, 1984, dramu „Kad su cvetale tikve“ izvelo je Narodno pozorište u Beogradu, u režiji Vide Ognjenović. Radnja ove drame, u koju je autor, uglavnom uspešno, pretočio vlastiti istoimeni roman, događa se u beogradskom naselju Dušanovac 1948. i tokom nekoliko potonjih godina, u vreme kada se posle Rezolucije Informbiroa Titov režim razračunavao sa domaćim poklonicima dogmatskih načela i konstatacija u tom dokumentu obnarodovanom po diktatu Moskve. U takvim uslovima mnogi će biti deportovani na Goli otok, gde će se naći i otac i brat Ljube Sretenovića Vrapčeta, glavnog junaka romana i drame, koji će i sâm, zbog sukoba sa Perišićem, pukovnikom Udbe i predsednikom bokserskog kluba „Radnički“, dobiti poziv za odsluženje vojnoga roka. Poslednjeg dana službe, pošto se već razdužio, u žestokom obračunu usmrtio je Stoleta Apaša i tako mu se osvetio zbog silovanja sestre, što je opet bila Apaševa osveta jer mu je Ljuba svojevremeno na igranci preoteo devojku. U središtu drame nije samo sudbina glavnoga junaka već i sudbina njegove porodice: bićemo svedoci zatvaranja njegovog oca Andre, optuženog da je pristalica Informbiroa, koji će biti posle izvesnog vremena oslobođen, kao i deportovanja brata Vlade na Goli otok, a sestra Dušica će umreti dok je služio vojsku, što će sve ubrzati smrt njihove majke Milinke. Pravo rečeno, čitava porodica Ljube Vrapčeta biće razbijena dok je služio vojni rok.

[restrictedarea]

Dramu „Kad su cvetale tikve“ režirao je Boban Skerlić: vešto iskoristivši njenu mozaičnu strukturu, ostvario je zanimljivu predstavu gde se nižu prizori koji, naporedo sa povećanjem dramske napetosti, neprestano sve više i više obuzimaju pažnju gledalaca. Reditelj je dobro učinio jer je bokserski ring uvek smeštao u drugi plan, bez obzira što su glumci uglavnom ovladali pozama i ponašanjem u boksovanju. Naravno, reditelj je najviše pažnje dao interpretatoru glavne uloge. Dodeljujući ulogu Ljube Vrapčeta Milošu Bikoviću, reditelj Skerlić učinio je dobar potez. I svojom fizičkom konstitucijom, odnosno ukupnim izgledom, ovaj mladi glumac odgovara svemu što proizlazi iz nadimka Vrapče. Zato je već time osvajao simpatije gledalaca, pošto je reč o liku rudimentarnih osećanja i očigledno neiskusnom kad je reč o političkim zbivanjima, ali u osnovi poštenom i pravičnom čoveku. Miloš Biković uverljivo je oživeo lik Ljube Vrapčeta, prikazavši ga dosledno kao pozitivnog junaka, dakle, pošlo mu je za rukom da glumački opravda i drugi njegov nadimak – Šampion. Njegovu sestru Dušicu sa suptilnošću je odglumila Anja Alač. Srđan Dedić, kao Ljubin otac Andra, glumio je neposredno i sa prisnom toplinom, uspevši i da fizički prikaže proces unutrašnje psihičke drame koja će ga salomiti. Danica Ristovski je sa rafinmanom prikazala Ljubinu majku Milinku. Bio je potresan prizor kada, ophrvana slabošću, pada u krevet i umire. Marko Živić, kao Stole Apaš, predvodnik dušanovačkih mangupa, dosledno je gradio lik koji nije ništa drugo do Ljubina zla kob. Njegovu majku, Ružu, sa mnogo takta i iskrenog emocionalnog angažmana odigrala je Jelena Čvorović Paunović. U saglasnosti sa Stoletom Apašem, uigrano su nastupili Andrija Kuzmanović, kao Ivica Lepi i Ivan Zarić, kao Mita Majmun. Petar Benčina nastupio je kao Draganče Stojiljković, bokser i Ljubin drug; umeo je da bude prostosrdačan u izrazu prijateljstva. Jelisaveta Orašanin tumačila je Smiljku i bila posebno uverljiva u poslednjem prizoru kada saopštava Ljubi da se udala za drugog dok je bio u vojsci. Karakterističnu figuru starog Perišića, pukovnika Udbe i predsednika bokserskog kluba, inače invalida bez leve ruke i narodnog heroja, reljefno je scenski oživeo Slobodan Boda Ninković ponašajući se autoritativno i neprikosnoveno u svemu. Dobrog partnera imao je u Dejanu Matiću Mati, koji je nastupio kao poručnik milicije Rakić, član Uprave bokserskog kluba „Radnički“. Milan Čučilović igrao je Kapetana Zorića, Ljubinog trenera, spontano i u isti mah delikatno ispoljavajući dobronamernost i privrženost prema svome pitomcu. Istakli su se Ivan Tomić koji je, kao vodnik Zdravko, diskretno ispoljavao spremnost da uz mito pomogne Ljubi da se dan ranije razduži, kao i Dragan Petrović Pele koji je, kao Sulja, batinanjem energično trenirao strogost. Savo Radović, kao trener bokserskog kluba, doneo je jednu autentičnu boju. U ostalim ulogama uspešno su nastupili: Nataša Marković (kelnerica) Bora Nenić (čovek) i Lako Nikolić (invalid). Poseban doprinos predstavi dao je Mihailo Miša Janketić tumačeći Ljubu Sretenovića Vrapčeta mnogo godina potom.

 

Scenografsko rešenje Kirila Spaseskog bilo je u osnovi minimalističko, nije se insistiralo na oživljavanju negdašnjeg dušanovačkog ambijenta, o kojem inače čitamo u programu predstave prilično iscrpne tačne podatke. Ipak, scenografija je pomeranjem pojedinih elemenata dekora davala mogućnosti brze naznake promena mesta događanja i zato se može reći da je bila potpuno funkcionalna. Uspešno realizovana premijera Mihailovićeve drame „Kad su cvetale tikve“ u Beogradskom dramskom pozorištu svakako se može označiti kao izvođački podvig, zato što su nove ansambl predstave ove sezone veoma retke u našim pozorištima.

[/restrictedarea]