Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Poslednjih meseci u centru pažnje čitavog sveta su se našli Krim i Ukrajina. Ono što se dešava u tom delu Evrope prihvata se kao geopolitički sukob ogromnih srazmera, koji se po veličini i posledicama može uporediti sa frontovima Prvog i Drugog svetskog rata, koji su se odvijali, zašto da se ne prisetimo, na tom istom prostoru.
Crno more, ta unutrašnja akvatorija koja je smeštena između Evrope i Azije, već 20 godina predstavlja zonu sve šireg prisustva vojno-pomorskih snaga SAD. Zato se sve češće prisećamo Konvencije o režimu Crnomorskih moreuza, potpisane 20.jula 1936.godine u švajcarskom Montreu. Konvencija iz Montrea, potpisana pre bezmalo 80 godina, treba da za Crnomorski bazen obezbedi postojanje statusa-kvo.
Snaga presedana ili presedan sa snagom
Da podsetimo o čemu govorimo.
Uoči Drugog svetskog rata Istočno Sredozemlje je postalo zona jake međunarodne napregnutosti. Ta napregnutost se posebno osećala u Turskoj koja je predložila da se preispita režim Crnomorskih moreuza, odnosno režim plovidbe Crnim morem, uz korišćenje Bosfora i Dardanela. SSSR je podržao turski predlog o sazivanju konferencije, i ona je počela sa radom 22.06 1936.godine u švajcarskom gradu Montreu. Mada je na njoj učestvovalo 10 država, glavna diplomatska bitka se vodila između Sovjetskog Saveza i Velike Britanije, koja je u to vreme bila glavna pomorska sila sveta. Engleska je odlučno negirala preispitivanje osnovnih stavova važeće Lozanske konvencije koja je dozvoljavala širok pristup Crnom moru vojnim brodovima necrnomorskih država, između ostalog i njihovim, engleskim. Bez obzira na to, pregovori su posle mesec dana završeni potpisivanjem teksta novog međunarodnog dokumenta.
Konvencija iz Montrea je ograničavala prolaz u Crno more vojnim brodovima u vreme mira. Dozvoljavan je prolaz lakih brodova (sa maksimalnim deplasmanom od 10.000 t), a sasvim je bio zabranjen prolaz nosačima aviona i podmornicama. Pri tom ukupna tonaža brodova koji su pripadali necrnomorskim zemljama, a koji bi se našli istovremeno na Crnom moru, bila je ograničena na 45.000 t (iz iste zemlje – 30.000 t), ukupan broj brodova nije smeo da bude iznad 9, a period boravka – tri nedelje. U ratno vreme je bilo potpuno zabranjeno da se na Crnom moru nađe ma i jedan brod država koje su međusobno u ratu. Zadatak da prati sprovođenje dogovorenog režima dat je Turskoj, koja je bila domaćin oba moreuza, i koja je predstavljala garant čvrstine principa i paragrafa Konvencije.
Potpisivanje Konvencije je predstavljalo pobedu sovjetske diplomatije. Istina, i taj sporazum, za Sovjetski Savez uspešan po nizu pozicija, nije obezbeđivao potpunu sigurnost od spoljnih nasrtaja državama koje su izlazile na Crno more, kao ni zaštitu njihovih interesa. Ipak, dovoljna je činjenica da je Konvencija i sada važeća, te da bude jasno da ona još uvek deluje.
Istovremeno, poslednjih decenija, sa raznih strana su preduzimani pokušaji revizije osnovnih principa tog dokumenta. Vremenom je ta tendencija ustaljena.
* * *
U sovjetsko vreme zalaženje „ne-naših“ ratnih brodova u Crno more, koje se u svoje vreme zvalo Rusko, predstavljalo je retkost. U toku jedne godine obično nije bilo ni desetak njih, ali posle raspada SSSR-a njihov broj se popeo na nekoliko desetina. Pri tom neke države koje ne pripadaju crnomorskim, očigledno otvoreno krše Konvenciju. Tako je na prvim velikim vojnim vežbama „Si briz-98“ koje su održane pre 15 godina, učestvovalo šest brodova zemalja koje ne pripadaju Crnom moru, sa tonažom od preko 38 hiljada tona (da podsetimo: dozvoljeno je 9 jedinica i 45 hiljada tona). Pri tom je ukupna tonaža američkih brodova iznosila preko 26 hiljada tona (dozvoljeno je maksimalno 30.000t).
Docnije su kroz Dardanele i Bosfor prolazili brodovi ratne mornarice SAD sa tonažom preko 10.000 t (drugo ograničenje Konvencije): „Pensakola“ (13700 t),“Ponse“ (pribl. 17000t), „La Sal“ (oko 15000t). Više puta je u Crno more zalazio štabni brod 6.flote SAD „Maunt Vitni“ (tonaže preko 18000t). Ovaj spisak bi mogao da bude i duži. U pomenutim vežbama je učestvovao i desantni nosač helikoptera „Ostin“ (oko 17000 t), na čijoj je palubi bilo 6 helikoptera SN-46 i UH-1. On je u određenoj meri mogao da se svrsta (ako se pođe od Konvencije koja je potpisana 1936.godine kada helikopteri nisu postojali, a avioni su bili isključivo klipni) u kategoriju nosača aviona, odnosno nosača letilica. Osim toga, savremeni helikopter po svojim borbenim mogućnostima i letačko-tehničkim karakteristikama u mnogom prevazilazi avione predratnog vremena. Najzad, ne treba da se zaborave ni bespilotne letilice koje mogu da se smeštaju bukvalno u „svežnjevima“ na bilo koje sredstvo koje pliva, što omogućuje da se rešavaju zadaci koje su ranije mogli da izvršavaju samo nosači aviona, za koje je ulaz u Crno more zatvoren.
Još jedan momenat na koji treba da se obrati pažnja. U Crno more konstantno zalaze brodovi – nosači nuklearnog naoružanja, čija snaga nemerljivo prevazilazi artiljeriju kalibra iznad 203 mm (drugo ograničenje Konvencije za brodove necrnomorskih zemalja). Kao po pravilu, njihova komanda niti negira, niti potvrđuje da na brodu ono postoji – to je međunarodna praksa, ali ona ne sprečava postavljanje pitanja u vezi s tim. Posebno ukoliko se uzme u obzir da je Ukrajina pre 23 godine izjavila da ona ne poseduje nuklearno oružje, a ti brodovi zalaze u njene luke.
Tako se stvaraju presedani koji, lepo rečeno, omogućuju da se posumnja u efikasnost delovanja Konvencije o Crnomorskim moreuzima. Tačnije, ne baš u efikasnost same Konvencije, već u efikasnost primene njenih principa i stavova u praksi. A Amerikanci nisu jedini koji pokušavaju da prekrše status-kvo, koji važi već mnogo decenija.
Na primer, u Crno more, u Sevastopolj, koji je do skora predstavljao glavno mesto stacioniranja i pomorskih vojnih snaga Ukrajine i Crnomorske flote Ruske Federacije, zalazio je britanski desantni brod-dok, nosač helikoptera, „Fiarles“. Njegova tonaža je preko 10.000 tona (11.600). On može da nosi 4 helikoptera „Si King“ za borbu sa brodovima (a u stvari helikoptera može da bude i više, ako se uzme u obzir njegovo korišćenje u desantnoj varijanti, kada na palubu broda može da se smesti i desetak „Gazela“ ili drugih helikoptera). Takođe treba da se naglasi: sadašnja koncepcija razvoja palubske avijacije i svetska praksa predviđaju sve šire korišćenje aviona sa vertikalnim (skraćenim) uzletom-sletanjem koji, u principu, mogu da budu na brodovima te klase.
Ima još kršenja Konvencije koji su bliski onome, što smo do sada rekli. Na primer: sidrenje na Dunavu (bazen Crnog mora) vojnih motornih brodića SAD radi rešavanja zadataka u toku balkanske krize. U svoje vreme američki motorni brodovi za specijalnu namenu su, isplovljavajući iz reke u more, prelazili čak u Sevastopolj, radi posete.
Tu spada i odluka koja je doneta 2005.godine o formiranju baze alijanse NATO u najvećoj rumunskoj luci – Konstanci. Za Rumunijom je krenula i Bugarska, na čijoj teritoriji se takođe formira odgovarajuća infrastruktura Severnoatlantske alijanse. Što dalje – to više. Te zemlje su postale polazište za razmeštaj elemenata EvroPRO, a njihove luke su spremne da u svako doba omoguće smeštaj američkim brodovima sa sistemom „Idžis“ koji predstavljaju osnovu pomorske komponente sistema protivraketne odbrane.
Uostalom – sve to je samo delić globalnih metamorfoza koje su u toku.
U duhu globalizacije: dve zastave, jedan domaćin
U decembru 2005.godine, u to vreme „narandžasta“ Ukrajina i Sjedinjene Države su odlučile da se, radi otpora širenju oružja za masovno uništenje preko mora, ujedine. Taj „otpor“ je trebalo da se odnosi samo na Crno more. Eksperti su odmah zaključili da će se na Crnom moru pojaviti vojni brodovi pod dve zastave – SAD i Ukrajine. I mada se to u praksi nije desilo, američko učestvovanje u procesu „adaptacije“ Ukrajine na standarde NATO-a, od tada je postalo neposredno i sveobuhvatno. Ukrajina, koja nije članica alijanse, postala je jedina zemlja na svetu koja učestvuje u svim operacijama i programima NATO-a sa „mirotvornom“ tematikom.
Usput, od proglašenja sličnih ideja do početka njihove praktične primene ne prolazi baš mnogo vremena. Na primer, u septembru 2004. u Kijevu je održana međunarodna konferencija na kojoj je diskutovano o pitanjima otpora širenju oružja za masovno uništenje u Crnomorskoj i Kaspijskoj regiji. Tada su se kao zainteresovana strana i koorganizator foruma pojavile Sjedinjene Države. Posle nešto više od godinu dana ta tema je dobila i praktičan razvoj i samo se ulila u projekt bilateralnog ugovora Ukrajine i SAD o saradnji na onemogućivanju širenja oružja za masovno uništenje i sistema njegove dostave morem.
S američke strane u inicijativi su učestvovali Uprava za međunarodnu bezbednost i neširenje oružja za masovno uništenje, Obalska straža (!), ujedinjeni komitet načelnika štabova, Ministarstvo pravde i Vojno-pomorske snage. Sa ukrajinske – iste takve službe (Ministarstvo odbrane, Služba bezbednosti Ukrajine, MIP, Ministarstvo za transportne veze), a njihov rad je koordinisala Državna granična služba. U praksi je bilo planirano da ugovor izvršava Obalska straža Ukrajine, koja je odgovarala za teritorijalno more i isključivo (pomorsku) ekonomsku zonu zemlje, ali i… Obalska straža i Vojno-pomorske snage SAD (!).
Moguće je da bi nekome ovakve namere SAD i „vanblokovske“ Ukrajine perioda Juščenkovog režima mogle da se učine sasvim „mirotvorne“, kada ne bi postojao jedan momenat koji sve određuje: ovakve mere su planirane za ostvarivanje ne tamo negde na kraju sveta, već u Crnom moru, na koje izlaz ima samo jedna nuklearna sila – Rusija. Tako je provokativna usmerenost „zajedničkog delovanja“ Ukrajine i SAD postala sasvim očigledna.
Naravno, ideje o sličnom „zajedničkom delovanju“ uz američke obale, recimo – Floride, Aljaske ili u Gudzonovom zalivu, kijevskim političarima nikako nisu mogle da padnu na pamet. Otada je praktično počelo otvoreno da govori o planovima da vodama Crnog mora patroliraju brodovi američkih graničara – Obalska straža. A njihovi brodovi po tonaži nekoliko puta premašuju ukrajinske brodove 2. i 3. klase, naoružani su raketno-artiljerijskim oružjem, helikopterima i u stanju su da lako pređu okean.
Tako je patroliranje američkih ratnih brodova bočno od krimske Jalte, glavne baze Crnomorske flote Rusije Sevastopolja, kao i u Kerčenskom moreuzu kod ruskih gradova Tamanj i Novorosijsk postalo sasvim moguće. Pri tom, na „brodovima za bezbednost“ u toku operacije, osim nacionalne flote, planirano je da se podigne i zastava zemlje-partnera. Grupama koje vrše pregled i pretres faktički se dozvoljavalo da koriste usluge brodova trećih zemalja, što je situaciju moglo potpuno da iskomplikuje.
Taj projekt, na sreću, nije ostvaren, ali je postalo jasno: Kijev u svom suprotstavljanju Rusiji može da ide koliko god hoće daleko.
Da ne ispadnemo naivni: jačanje pažnje SAD prema Ukrajini teško da je izazvano strahom da uprkos međunarodnim ugovorima i obavezama na njenoj teritoriji može da se obnovi proizvodnja nuklearnog oružja. Razlozi su u nečem drugom: Ukrajini je namenjena uloga jednog od bastiona „druge odbrambene linije“ protiv „svetskog terorizma“ koji je proglasio Vašington. Centar tog vašingtonskog terorizma nikako nije u obliku tačke već, kako je jasno, Amerikanci su ga proširili na ogroman geopolitički prostor: od kineskog Sinczjana do italijanske „čizme“, sa Iranom, Irakom, Libijom i tako dalje, i tome slično, uključujući tu i Afrički rog i teritorije u njegovoj blizini. Vašington Ukrajinu vidi ne samo kao „drugu liniju odbrane“ već i „prvu liniju granice“.
Ali sve što smo rekli je samo – vrh ledenog brega.
(Nastavak sledi)
