Rodna crna zemlja Ranka Jovovića

 

Posveta dobitniku Ćopićeve nagrade i Žičke hrisovulje za 2014. godinu

Piše Dragan Hamović

Ono što ostaje i što očarava u ovoj poeziji upravo jesu kondenzovana lirska mesta dužih pesama, ili pojedine kraće pesme i njihove poente, makar koliko i retorička sredstva, pre svega ponavljanja, umeju neretko da postignu tražene umetničke efekte

Divlji plač nije samo naslov jedne od ranih, prekretnih zbirki poezije (1977) Ranka Jovovića nego može poslužiti i kao osnovna legitimacija njegove poetike, što se otad nije odviše menjala, ali je obnavljala iskustvene sokove od kojih poezija ostaje vitalna. U toj naslovnoj, stoga i programskoj pesmi, glasni lirski glas pozdravlja „divlje pesnike sveta“, pozdravlja ih „glasom novorođenog divljana“. Valja zastati kod takvog samoodređenja i poći književnoistorijski unatrag da bismo razabrali koju liniju produžava Jovović, iz prošlosti i tadašnje sadašnjosti. U doba avangardnog talasa dvadesetih godina proteklog veka, naime, u srpskoj poeziji se razvijala misao o zasnivanju novog puta, ne više na podražavanju uvezenih modela, nego na dijalogu s njima u pomnom istraživanju potencijala matičnog nasleđa, na raskrivanju zatomljenih mogućnosti sadržanih u balkanskoj i slovenskoj kulturi i baštinjenih u našem kolektivnom nesvesnom. Sputana i nerealizovana, neukrotiva muževna silina srpskog „barbarogenija“ (po reči zenitiste Ljubomira Micića) ili „mladićstvo narodnog genija“ po Rastku, „maternja melodija“ po Nastasijeviću, „eurazijska“, tj. evroazijska egzaltacija ili balkanizam Drainčev – sve su to različna imena za poduhvat iznalaženja jednog izvornijeg kontinuiteta naše poezije. Tome nizu priključio se krajem šezdesetih i Ranko Jovović, s refleksom i dalje uticajnog Miljkovićevog neosimbolističkog patosa, ali i nove i otvorenije lirske retorike Brane Petrovića, čiji će izvrsni posmrtni portret Jovović izraditi u stihovima jedne svoje „tugovanke“.

DUBINSKI ZAMAH JEZIKA Polazni romantičarski stav Jovovićev je, treba naglasiti, zarana bio prošao kroz avangardni filter i otuda njegova poezija, mimo neprevladane epske osnove, ponajmanje boluje od anahronizma u lirskom postupku. Izražajni i tematski raspon Ranko Jovović odavno je uspostavio po svoj širini, što podrazumeva i naglašenu spontanost i mestimične izlete u strože organizovane stihovne oblike, do različnih formi lirskog govorenja: od ispovednog i deklarativnog, do čistih lirskih zgusnuća. Pored sveg verbalnog zamaha, ono što ostaje i što očarava u poeziji Jovovića upravo su kondenzovana lirska mesta dužih pesama, ili pojedine kraće pesme i njihove poente, makar koliko i retorička sredstva, pre svega ponavljanja, umeju neretko da postignu tražene umetničke efekte. Uzmimo kao primer pesmu „Strah“ (u zbirci Gomilanje straha, 1986) znatnim delom sročenu od anaforičkog ponavljanja naslovne reči, ili naslovnu pesmu zbirke Mračni hljeb (2001) u kojoj je pridev mračno lajtmotiv variran u podužem nizu lirskih slika, od početka do kraja pesme.

Ipak, nije tek dubinski zamah jezika činilac na kome počiva snaga i ubedljivost onog ubedljivog dela vrednosno heterogene poezije Ranka Jovovića. Ono što poeziji uvek manje-više nedostaje nisu ni jezička oruđa ni lektirska podloga, nego upravo ličnosti, kako je jednom istakao Zoran Mišić, predvodnik posleratnog modernizma u srpskoj kritici. Egzistencijalni impuls nikad nije nedostajao pevanju Ranka Jovovića. Ne samo stari nedosežni ideal jednačenja rečenog i življenog, poezije u životu i poezije kao života, nego najpre teretni lični, porodični i preteški kolektivni izazovi među kojima mu, evo, protiče čitav pesnički poluvek. Njegoševe gorke pritužbe na pakleni sklop kamenite srpske zemlje kojoj je sržno pripadao – zemlje što je nekad i takva stvarala realne herojske paradigme – i dalje nesmanjeno važe, samo bez novih epskih dotoka, jer u toj zemlji odavno caruju njena mračna, apsurdna ili burleskna ispoljavanja. Epska paradigma koju Jovović baštini, do koje drži, i čini oslonac pesnikovog razračuna sa pripadajućim prostorom i naraštajem.

SUOČAVANJE S POVESNIM PRTLJAGOM U jednom od nekolikih opsežnih lirskih razgovora s pesničkim osloncima iz tradicije – ovoga puta sa Crnjanskim čije je ime u naslovu zbirke iz 1994. godine, u pesmi „Vrhovi“ – udivljeni pogled sa visina asocijativnom putanjom silazi do čvornog pitanja „Je li pokidan stari gorski vijenac / Njegov ponos kuca li još u nama, / Slava, volja za životom – / Žudnja za Bogom.“ Pored mnogih lirskih raspri sa besudnim naličjem epske Crne Gore, jedan je od sugestivnijih iskaza kratka pesma pod dugim naslovom „Na vijest o pogibiji Duška Jovanovića spontano sam zapisao“: „Mračni duh Crnom Gorom vije / Duh razbratstva i pogibije. // Bojim se da će jednog dana / Proplakati i mrak nad ovim gorama.“ Ne poprima ova Jovovićeva lirska polemika samo direktan, deklarativan ton, često je suvereno ironijska, kao u pesmi „Cetinje“, gde daje istančaniji, paradoksalan prikaz protivrečja unutar centralnog toposa stare crnogorske slave: „Bogate su sve cetinjske glave / I mudre i manite – / Usamljene, prave narodne riznice. / (Lipa miriše, miri, nebo miriše, miri, / I spomen je svaki, miomiris – Sveta Gora). // Nebesko je, presvijetlo, muževno Cetinje / Ako Cetinja u Cetinju ima.“ Suočenje sa strašnim povesnim prtljagom svoje uže i proširene porodice – svoga doma i svoga naroda – očevom izgubljenom glavom i majčinim udovičkim mučeništvom kao ličnom ostavinom razbratničkog rata, produženog do u rđavu beskonačnost – ili u izvesno rđavu konačnost, opsesivno je obnavljana Jovovićeva tema, što se promalja iz drugog plana ili iskoračuje u fokus tragički, ali i groteskno intoniranih pesama, da bi izrasla u još jednu široku fresku o svom rodu i dobu „Na ovom putu bez povratka“, kako glasi naslov jedne od težišnih pesama u najnovijoj zbirci Čekajući jakobince (2013): „Pod ovom nevjernom zastavom / Ništa više ne diše / Samo ništa korača / Na ovom putu bez povratka.“

Možemo čitati ovu epohalnu kompoziciju u paraleli s pesmom „Odlazak varvara“, u zbirci Crnjanski: „Eno ih / Bježe bjegunci, lažni narodni sinovi i učitelji, / Petoprsci, dvoprsci, brkata marva i izbrijana vaška. / […] Bježi dojučerašnja svita i divota / Glavom bez obzira, / Odlazi još jedna avangarda / I slavne stranice povijesti lete za njima. / Lepršaju, bježe svete grobine sa svojim / značkama, znamenjem i konfetima. / A strašna jama ostaje za njima – / Taj spomenik, to njihovo genijalno djelo / Među narodima i svjetovima.“ Strašna jama iz pesme o sunovratu poluvekovnog krvavog utopijskog projekta evoluira u slici kolektivnog slepog kretanja ubespovrat. A to je kolektivni narodni portret, dvadeset godina posle buđenja nadanja u novo sabranje i boljitak.

Međutim, u zbirci Čekajući jakobince moramo zapaziti naglašeniji zaokret u pozicioniranju lirskog ja Ranka Jovovića, inače duhom pobune uzdignutog, lirskog glasa što neuvijeno moralno optužuje i sudi, što se izdvaja i do svoje izdvojenosti drži. Otklon se postepeno pretvarao u poistovećenje, u zajedničkom padu i ništavnosti. U pesmi „Nikada ovo neće proći“, svojevrsnom tematskom produžetku pređašnje pesme o narodnom putu bez povratka, pesnik je opet direktan u iskazu, čija jednoznačnost pogađa u smisaonu osnovu stvari, što u poeziji nije mala tekovina: „Kad bih imao bolje ljude oko sebe / Kad bih i ja bio bolji / Ali nemam bolje ljude / Ali ni ja nisam bolji.“ Samouniženjem, voljnim, žrtvenim utapanjem u mnoštvo, lirsko pojedinstvo jednog novoromantičara zadobija suštinski pravoslavni elemenat.

Odavno Ranko Jovović u pesmama oslovljava Gospoda, gdekad u polurazgovornom, polumolitvenom tonu i stoga nije uvek njegovo obraćanje najvišoj instanci prava molitva, nego nekakav detinje smeli razgovor s tajnim očinskim likom. Jedno od dramatičnih moljenja za spasenje sebe uniženog nalazimo u zbirci Poljubac za Anu Ahmatovu (1985) u pesmi „Spasi Bože“: „Spasi Bože moj razum / Razdrobljen, napadnut bezdanima, / Bez očiju, srca, bez svjetlosti, / Sakat, zao, najmračniji – / Moj razum ošinut hiljadama jačih, / Ubojitijih, podlijih, još crnjih.“ Noć u hotelu Metohija, u pesmi iz zbirke Pagani pred raspećem (1994) dovodi lirsko ja do asketski pokajnog samosaznanja: „Spoznah – Da sam i od najgoreg gori. / I da je obod ovog svijeta / Osmijeh ranjenog divljeg, djeteta.“

VANREDNI UVIDI U duhovnom poniranju, sozercanju, Jovović nam je doneo nekoliko vanrednih lirskih uvida. Recimo, o ulozi rane u misteriji čovekovog spasenja, u pesmi „Nepodnošljivi dnevnik“ (Šta je čovjek bez podviga Gospode, 1998): „Šaputanje rana. / Samo Hristove rane su vječne / Ostalo je prolazno. / Samo njegove rane čuje i razumije / Sve živo. I ono spremno da oživi.“ U pesmi „O suzama“, čovek upravo kroz plač, pa i divlji, izvire kao čovek: „I nije riječ o tuženju / I nije riječ o plakanju, / Govorimo o izvoru Ljudskog, / O Suzama.“ Raskošna, sažeta pesnička teologija, a zapravo mala, sudbonosna lirska otkrivenja u kojima se možemo lako prepoznati. Gotovo miškinovsko sagledanje ljudskog okruženja progovara u pesmi „Često se krstim na ulici Gospode“: „Dodirnem / nekako krst u grudima / U toj rani, pa mi bude lakše / I učini mi se, da postoje dobri ljudi / I da nijesu svi prokleti i sami / I da na svijetu nijesu svi prognani“ (Mračni hljeb).

Glasni pobunjenik se, kao i neki drugi među srpskim pesnicima, zrevanjem stišava i udubljuje. U pesmi „Ti si me rodila crna zemljo“ iz zbirke Čekajući jakobince pesnik vrhuni suočenje i mirenje s crnim materinskim likom rodne zemlje. „Ovo je zemlja prokleta al moja“, kako je pevao Veljko Petrović pre stotinu godina. Tako i Jovović svodi zavađenost sa matičnim prostorom, u ime neraskidivosti jače od svakog drugog ljudskog razloga: „Ti si me rodila / Othranila / I podigla / Do ove mrvice / Što se čovjekom zove / Sad čini / Što ti valja činiti.“ Čovek što može dorasti samo do mrvice spram rodne zemlje i, razume se, rodnih nebesa – visoki je doseg lirske samosvesti. Prostrana lirska povest Jovovićeva sklupčala se u poentu „Noćne pjesme“, jedne od završnih u zbirci Čekajući jakobince: „Na ovoj zemlji, ovom grobu / Ja sam ti, Bože, rob u robu.“ Gotov lirski autoportret. Zemlja jesmo, sve ostalo su prividi – pevala je večita Valjevka, kojoj se odaziva pozni, dozreli Jovovićev glas.

Jedno od smelih pesnikovih određenja poezije jeste i njegovo poistovećenje poezije sa vaskrsenjem, u jednoj od markantnih pesama zbirke Čekajući jakobince. Doziva se ovde i čuveni spis Viktora Šklovskog o prirodi poezije, Vaskrsnuće reči, ali ide i putem sopstvenog iskustva. „Poezija jeste vaskrsenje / Nekakvo vaskrsenje / Buđenje živih / Iz letargije / Smrtnog straha.“ Nemirenje sa povratkom u ništa, drugim rečima, to je poezija kao priziv i poziv u slučaju Ranka Jovovića. Reč je o pesniku iza koga „ostaće zapisano“ da je bio „prijatelj i neprijateljima“, bez obzira na priznatu „razbojničku prirodu“ i na progone „crnogorskog bezakonja / partizanskog komunizma“.