NATO posle Ukrajine – NATO pre Ukrajine

Najpre je Veršbou početkom meseca na političkom brifingu u Vašingtonu i konferenciji za novinare posle toga objasnio zašto traži podizanje odbrambene snage NATO-a.

“Posle Ukrajine više ništa nije što je bilo”, jer i „Rusija nije više prijatelj koji je bila”, rekao je tom prilikom Veršbou.

Zatim je Bridlav podveo celokupnu problematiku pod “novu paradigmu” o prijateljima i neprijateljima, koja bi i službeno bila formulisana za tri meseca.

“Putin je lažov” koji stalno obećava povlačenje ruskih snaga iz graničnih oblasti s Ukrajinom, a svejedno ne čini ništa, žalio se čitav ovaj mesec glavnokomandujući evropskih NATO snaga, da bi u ovaj petak izjavio da se “Rusi povlače, ali sa jedne tačke, a ne sa dve koje su nama važne”.

Sa svoje strane, Rasmusen provodi maj u kratkim, operativnim i intenzivnim posetama NATO zemljama ili potencijalno novim članicama Alijanse (na Balkanu su to Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina), tražeći nova sredstva za finansiranje nove paradigme.

Za vreme posete Bukureštu prošlog vikenda, Rasmusen je kritikovao opuštenost “izvesnih” NATO-zemalja, koje su svoje vojne izdatke smanjile na 60 odsto dosadašnje sume. “Dok su vojni izdaci Rusije porasli za 10 odsto, izjavio je civilni šef Alijanse, Evropljani nesmotreno ulažu u druge stvari, a ne u vojsku”.

“Kad da nismo suočeni sa rafiniranim postupcima Moskve, koji daleko nadilaze uobičajene akcije ruskih operativaca”, rekao je Rasmusen, a preneo švajcarski Noje cirišer cajtung.

“NATO će braniti svaki pedalj svoje teritorije”, prenosi švajcarski dnevnik Rasmusenovu izjavu iz Rumunije, zemlje koja je odmah shvatila da takvo obećanje treba finansijski pozlatiti.

Do 2017, Rumunija će, iako jedna od najsiromašnijih EU zemlja, podići vojne izdatke sa 1,5 na 2 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Uz to, Bukurešt briše sve dugove državnog vojnog sektora.

U pravilu poznat po oštrim, senzacionalističkim interpretacijama, nemački internet portal DWN (Deutsche Wirtschaftsnachrichten) ređa majske izjave Rasmusena u jednostavnom, dokumentarnom stilu bez ikakvih komentara:

– Rusija je potencijalni agresor,

– Rusija pod plaštom Ukrajine stvara novu bezbednosnu situaciju u Evropi

– Rusija uzima sebi za pravo da interveniše u drugim zemljama

– Rusija će nešto izvesti, kako ne bi dopustila potpisivanje EU ugovora o slobodnoj trgovini sa Moldavijom i Gruzijom u junu.

Kud plovi ovaj brod?

Na to pitanje teško je dati jednostavan odgovor. Svejedno, izjave NATO vrhuške poslednjih nedelja ostaju logički otvorene za nekoliko vrsta inteprtetacija.

Šta, na primer, znači konstatacija da Rusija “više nije prijatelj”, brzo podignuta na stepen „Rusija je potencijalni agresor”?

Dokumenti koji teoretski regulišu odnose Rusije i Severnoatlantske alijanse, u praksi su ih ostavili potpuno otvorenima.

Jedan od dva temeljna akta je Ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi (CFE) potpisan 1990. godine u Parizu između Severne alijanse (16 zemalja) i Varšavskog pakta (šest zemalja).

Praktično, dve strane su uredile međusobne odnose posle nemačkog ujedinjenja; simbolički, najavile su da postaju prijatelji.

Ako je Moskva ikada mogla tražiti garancije od NATO-a da neće biti istočnoevropskog proširenja, to je bilo tada – ali ona to nije tražila. Zašto, to je već u sferi političkih legendi i mitova.

Problemi su se vrlo brzo pojavili, i to na sasvim bazičnom nivou. Kako je godinu dana posle toga počela dezintegracija niza država i saveza u okviru Varšavskog pakta, postavilo se pitanje ko je uopšte potpisnik pariskog ugovora?

Proces ratifikacije pokazivao je sve karakteristike apsurdnog teatra na sceni Ateljea 212, pogotovu kada je Alijansa u svom prvom proširenju posle toga (1999) preuzela dve i po Varšavske potpisnice (Češka, Mađarska, Poljska), a u narednom (2004) još sedam novih članica, koje su, osim Slovenije, bili delovi bivše sovjetske imperije.

Taj ugovor je zato na mnogo široj bazi „obnovljen” u novembru 1999, što je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju upisala sebi kao veliki uspeh, budući da se to dogodilo na njenom samitu u Konstantinopolju.

Trideset, potencijalno 34 države su potpisnice novog CFE ugovora, ne sve Nato, i ne sve bivši Varšavski pakt.

OEBS je tada otvarao šampanjce i slavio pobedu. Ali, kokteli su još trajali, kad je svima postalo jasno da se stvar nije pomakla s mesta. NATO-potpisnice su odmah uslovile ratifikaciju novog ugovora povlačenjem Rusije iz delova Modavije i Gruzije. Pravna veza između bojkota i ratifikacije nije postojala.

Drugi temeljni dokument u odnosima NATO-Rusija je „Temeljni akt” potpisan u Parizu u maju 1997, gde su se dve strane obavezale da će na Starom kontinentu izgraditi „trajni i integrativni mir”. Problem je pri tome da je proces NATO-proširenja opet ostao nedefinisan.

Taj deo se spominje pred u vojno-političkom delu dokumenta u smislu da će „novi CFE ugovor stvoriti vojnu transparentnost i na taj način dozvoliti moguće proširenje”.

Jednom rečju – ako te zanima šta kaže „Temeljni akt” iz 97, pogledaj šta kaže obnovljeni CFE iz 99, koji ne postoji.

Odnosi Rusije i Alijanse su tako sve ove godine „prijateljstva” ostale slobodna lovina.

“Odbrambena histerija” Alijanse

Ima li elemenata da se izjave najviših NATO zvaničnika mogu okarakterisati kao „odbrambena histerija”? Ili, ako je to samo taktika, da li računaju na to da bi se od evropskih nacionalnih političkih elita, preko medija, do stanovništva raširila dovoljna količina odbrambene histerije, koja bi, na kraju, stvorila novi politički fenomen: “oklopnu Evropu”?

Vojni izdaci su već sada veliki – ili mali, zavisi s koje strane se gleda. Amerika i Rusija izdvajaju za vojsku blizu 4,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Velika Britanija 2 i po, Francuska dve desta dela manje, Nemačka blizu 1,4 (kao poređenje: Srbija 2,2 Saudijska Arabija 9, Izrael 6,2 odsto).

Šta ako se Severna alijansa izbori za veće kolače iz nacionalnih dohodaka, podigne svoju odbrambenu spremnost, uspostavi stalne baze u istočnoevropskim članicama (po Aktu iz ’97 to ne bi smela) – a Rusija ne krene u napad?

“Ramsfeld” doktrina

U Sjedinjenim državama je već stvorena čitava škola mišljenja koja se opire trenutnom razvoju događaja. Pol Krejg Roberts na primer, nekad visoko pozicionisani političar u Reganovoj administraciji, danas neumorno objavljuje tekstove opisujući ideološku šemu (“Ramsfeld-doktrina”) koja po njemu stoji iza stava “Rusija-neprijatelj”.

Prema njegovim rečima, Sjedinjene države ne podnose ni jednu međunarodnu silu koja je sposobna da opstane bez njihovog uticaja. Rusija to može – a ne bi smela.

“U tu svrhu je Vašington isprovocirao smenu vlasti u Ukrajini, a nova vlast je u svom prvom aktu ograničila prava ruske manjine”, ističe Roberts.

Roberts kaže da je Rusija je isprovocirana, ali opet, ne dovoljno.

“Uzela je samo Krim i stala. Mora uzeti više, ne bi li se NATO našao u srećnoj poziciji da brani Evropu. Prevedeno – NATO prolazi kroz krizu identiteta”, objašnjava Roberts.

Ne tako direktno, ali svejedno jasno, tezu o „krizi identiteta” spominje i Karl-Hajnc Kamp, direktor Istraživanja u Vojnoj akademiji NATO-a pored Rima.

Njegov istraživački rad iz septembra prošle godine, nabraja sve tačke koje u principu dižu nervozu Alijanse – od glavne, odnosa sa Rusijom, preko raketnog štita i proširenja, do američkog „rebalansa” u odnosu na Aziju.

Na kraju, Kamp definiše pitanje “narativa” koji će lebdeti iznad svih drugih pitanja na sastanku u Velsu, a to je – kako će NATO uopšte opravdati svoje postojanje u „eri posle 2014″?

Zahvaljujući Ukrajini, NATO to više ne mora – Ukrajina mu je pomogla da reši krizu identiteta. Podarila mu je novi smisao.

Razum Evrope u rukama Berlina

Kod Evropljana ta se dilema postavlja na sledeći način: hoće li politički lideri Starog kontinenta dopustiti svojoj vojnoj i političkoj alijansi da “trese” Moskvu, dok i ona ne izgubi nerve?

U kontekstu Rasmusenove izjave da će “NATO braniti svaki pedalj svoje teritorije”, važno je naglasiti da NATO nema niti jedan pedalj “svoje” teritorije koji mu ne bi bio ustupljen na čuvanje od političkih, ustavno civilnih elita zemalja članica.

Jedini političar s ove strane Atlantika, koji bi imao realnu snagu da tu igru akcije i reakcije prekine, je nemačka kancelarka Angela Merkel.

Francuska je već otišla predaleko, a Velika Britanija još od 2011. godine gleda na Moskvu kao na neprijatelja.

Ostali su mali, ili na drugi način (ucena, korist, računice) nebitni. Merkelova ima snagu, ali do sada nije pokazala volju.

Zdravi razum Evrope visi na nemačkom koncu.

http://www.rts.rs