Medijska gvozdena zavesa made by CNN

Piše Nikola Martić

Veliki hegemon iz Ovalne sobe optužuje žrtve iz Odese za samospaljivanje a Rusiju za propagandni rat protiv Amerike. Hrvatska tuži Srbiju za genocid a Vatikan kanonizuje Stepinca. Da smo se juče svi probudili, mogli bismo da pomislimo i da će Nemačka uskoro tužiti Jevreje za Holokaust

Pre nedelju dana, u petak 2. maja 2014. godine, u Ukrajini se dogodio nezapamćeni zločin.  Nekoliko hiljada pripadnika „Desnog sektora“ (ukrajinski ekstremisti − evrofanatici) do smrti su linčovali nenaoružane demonstrante koji su ustali protiv pučista u Kijevu. Proamerički fašisti doslovno su spalili 46 demonstranata u zgradi Doma sindikata u ukrajinskom gradu Odesi a posredstvom ruske televizije „Raša tudej“ svet su obišle uznemirujuće slike batinanja poluizgorelih ljudi koji su skakali sa visokih spratova zgrade u plamenu.

Međutim, iza zapadne „informacione gvozdene zavese“ nije bilo moguće ni videti ni čuti šta se to zapravo dogodilo. Veliki zapadni propagandni centri (Si-En-En, Foks njuz itd.) kao i glavni američki štampani mediji (Njujork tajms, Vašington post i dr.) kreirali su sliku o nekakvim „proruskim militantima“ koji su „izgubili živote“ pružajući otpor regularnim snagama reda. Ovakvi tendenciozni izveštaji stizali su do šokirane javnosti koja je na televiziji „Raša tudej“ uživo mogla da gleda kako proamerički ekstremisti, naoružani lancima, šipkama i vatrenim oružjem, do smrti batinaju civile po ulicama i na kraju „Molotovljevim koktelima“ spaljuju zgradu punu demonstranata.

 

Obama kao najjači argument Dok su u Odesi goreli protivnici kijevskih proameričkih pučista, Barak Obama je u Beloj kući ugostio nemačku kancelarku Angelu Merkel kako bi izvršio dodatni pritisak na Berlin da pojača sankcije protiv Moskve. Motivisan činjenicom da je Si-En-En ismejan pred svetskom javnošću slikama televizije „Raša tudej“ iz Odese i drugih krajeva Ukrajine, Obama grmi sa govornice ispred Bele kuće kako je „sve što smo videli u Odesi zapravo ruska propaganda koja se emituje bez prestanka, od kako je kriza u Ukrajini počela.“

Da. Slike lažu. Ne verujte svojim očima. Verujte Obami.

Pre petnaest godina Bil Klinton je bio u drugačijoj situaciji. On nije morao da se verbalno obruši na Radio-televiziju Srbije. Bilo je dovoljno da NATO, u okolnostima u kojima je RTS u svet slao za Zapad neprijatne slike masakriranih civila u Srbiji, proglasi ovu televiziju za legitimni vojni cilj i sprži je, zajedno sa ljudima, krstarećim raketama „Tomahavk“.

Američki državni sekretar Džon Keri optužio je, takođe, rusku televizijsku mrežu „Raša tudej“ da predstavlja „ruski propagandni megafon kojim Putin promoviše ličnu fantaziju o tome šta se dešava u Ukrajini“. Uzimajući u obzir gledanost ove televizije, koja je na do sada nezabeležen način uzdrmala Si-En-Enov monopol na „konstruisanje“ globalnog javnog mnjenja, možda možemo i razumeti, iako ne i opravdati, ovako ozbiljne optužbe američkog državnog sekretara na račun jedne medijske kuće.

Skoriji nastupi Džona Kerija deluju kao da se radi o političaru iz nekog drugog vremena. On je još na samom početku ukrajinske krize izjavio „da ne možete prosto izvršiti invaziju na jednu suverenu državu“. Naravno, njega apsolutno ne zanima dug spisak država u koje su SAD i NATO kopnenom invazijom ili „prosto“ bombardovanjem „uterivali“ demokratiju. Sve se to može podvesti pod pojam „posebnog slučaja“, budući da se radi o američkim(!) intervencijama.

Međutim, kada se kijevskim proameričkim pučistima usprotivi stanovništvo istočnog dela Ukrajine, države u kojoj su nacističke proevropske snage izvršile državni udar redom hapseći lojalne državne službenike, isleđujući ih na licu mesta i doslovno spaljujući svoje „političke protivnike“ žive – to je onda veoma veliki međunarodni problem za Belu kuću.

Keri – šef „ministarstva istine“ Američki državni sekretar Džon Keri se pre nekoliko dana i lično upustio u „raskrinkavanje moskovske zavere“, javno upoređujući slike „bradatih Rusa“ iz Gruzije 2008. godine sa slikama istih tih naoružanih ljudi koji se danas nalaze na istoku Ukrajine. Sve je to, razume se, propraćeno bombastičnim naslovima „ozbiljnih“ američkih medija koji su danima prenosili „američke dokaze“ o umešanosti Rusije u ukrajinsku krizu. Međutim, čitava priča srušila se kao kula od karata samo nekoliko dana kasnije, kada se svetskoj javnosti obratio novinar koji je lično slikao te ljude i demantovao Kerijeve „spekulacije“ da su oni slikani u Gruziji, navodeći da su slike urađene u Ukrajini i da se isključivo radi o Ukrajincima za koje američki Stejt department neosnovano tvrdi da su u pitanju „Rusi iz Gruzije“.

Uz to, Keri je pokušao da relativizuje pretnje Julije Timošenko, bivše proameričke ukrajinske premijerke koju su prozapadni uzurpatori oslobodili iz zatvora iste noći kada se dogodio prevrat u Kijevu, a koja je doslovno rekla „da će pronaći način da pobije te skotove (misli na Ruse)… i da će učiniti sve što je potrebno kako bi ceo svet ustao, posle čega će od Rusije ostati samo spržena zemlja“.

A o tome ko, zapravo, stoji iza cele ove ukrajinske nesreće dovoljno govore sami američki zvaničnici, tačnije Kerijev pomoćnik za evropske i evroazijske poslove, Viktorija Nuland, gospođa koje se sećamo iz „Fak di EU“ procurelih traka, koja je saopštila da su Sjedinjene Američke Države „investirale u Ukrajinu preko pet milijardi dolara pomoći kako bi se stvorila sigurna i prosperitetna demokratija“.

[restrictedarea]

Poruka Lavrova: Civilizovanije o medijima! Američke osude ruskog novinarstva dolaze u momentu kada se u Beogradu obeležava 15 godina od NATO bombardovanja RTS-a, „legitimnog vojnog cilja“ američke vojne strategije. Te ratne 1999. godine, šesnaest ubijenih srpskih novinara bili su „kolateralna šteta“ mahnite administracije najmoćnije vojne mašinerije u istoriji čovečanstva. Naravno da niko od NATO oficira nikada nije pozvan na odgovornost za ovaj gnusni zločin, a generalni sekretar ove alijanse Havijer Solana, čovek koji je formalno naredio bombardovanje, bio je drag gost pučistima u Nemanjinoj ulici u Beogradu godinama posle američkog petooktobarskog prevrata. Tako, ministar spoljnih poslova zajedničke države SCG Goran Svilanović nije krio zadovoljstvo posle svake Solanine posete bombardovanoj Srbiji, a Solana je konstantno upozoravao bombardovanu srpsku javnost na „opasnosti od stranputica stare politike“ koje „vode zemlju u novu izolaciju“. Očekivano, ministar Svilanović je na ove pretnje NATO-a odgovarao „zahtevima“ da se ubrza proces evrointegracija.

Kada je, međutim, reč o zvaničnoj Moskvi i pretnjama koje američki državni sekretar upućuje predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nije ostao nem na ovako grubo kršenje osnovnih načela diplomatskog opštenja u međunarodnoj političkoj areni. Lavrov je istakao da „nije civilizovano govoriti o medijima na ovaj način“, pruživši uveravanja da će Moskva „nastaviti da podržava rad medija koji publici nude alternativni pogled na stvarnost, nasuprot onome što im servira vašingtonska propaganda“.

Srbi su, krajem prošlog veka, imali (ne)priliku da se sa snagom ove međunarodne medijske mašinerije o kojoj govori Lavrov (Si-En-En i Bi-Bi-Si) upoznaju „iz prve ruke“. Posledice satanizacije predsednika SRJ Slobodana Miloševića i antisrpske histerije s kraja devedesetih još uvek se osećaju, čak i u domaćoj javnosti. A o ishodu prvog pravog medijskog rata koji je srpska nacionalna medijska kuća vodila protiv NATO propagandnih centara 1998. i 1999. godine dovoljno govori podatak da je tačku na ovaj sukob morala da stavi NATO avijacija.

Međutim, novi globalni medijski rat neće biti tako jednostavno „privesti kraju“ nemedijskim sredstvima, kao što je to bio slučaj sa Srbijom 15 godina ranije, budući da iza ruske medijske kuće „Raša tudej“ stoji moćna Ruska Federacija, ozbiljna nuklearna sila. Treba, ipak, napomenuti da nervoza Bele kuće, koju su nedvosmisleno artikulisali Barak Obama i Džon Keri svojim nastupima protiv slobode medija u Rusiji, jasno ukazuje na američki poraz u medijskom ratu koji se, o zbivanjima u Ukrajini, vodi već duže vreme.

 

„Pulicer“- nagrada za služenje SAD-a? Povodom sve otvorenijeg sukoba Moskve i Vašingtona oko uticaja na svetsko javno mnjenje, dugogodišnji američki novinar Kris Hedžis navodi da propagandni rat nije ništa novo i da, ako želite da razumete o čemu se radi, samo treba sagledati primere poput Balkana i Bliskog istoka. On kaže da je „tačno da je ukrajinski scenario vrlo dobar primer ove igre ali teško da se to može nazvati izolovanim slučajem. Svaka administracija ima određenu zvaničnu priču koju želi da nametne javnosti a mediji su samo manje ili više efikasno sredstvo za nametanje te priče“, kaže Hedžis.

„Evo kako se to radi: Bela kuća bi odala tajnu ¸Njujork tajmsu‘, pa bi onda zvaničnici citirali ¸Njujork tajms‘ kao nekakav autentičan izvor informacija, odakle bi crpeli kredibilitet za dalje aktivnosti. To smo mogli da vidimo prilikom spremanja javnog mnjenja za Zalivski rat ili rat u Iraku – tako se igra ta igra“, navodi Hedžis.

On objašnjava da je, dok je izveštavao za „Njujork tajms“ iz konfliktnih regiona širom sveta, uključujući i Bosnu devedesetih godina, njegov posao bio da stavi akcenat na one događaje koji naglašavaju zvaničnu priču američke administracije, a da događaje koji su u sukobu sa ovom pričom – zanemari ili potpuno izostavi iz svojih izveštaja. „Tako je bilo sa svakom administracijom koju sam pokrivao, počevši od Reganove administracije i rata u Nikaragvi i El Salvadoru, tako je bilo i na Bliskom istoku prilikom sukoba Izraela i Palestine, isto tako i na Balkanu, u Bosni, sve do rata protiv terorizma i Al Kaide“, otkriva novinar Kris Hedžis, čovek koji je, inače, autor nekoliko knjiga i dobitnik Pulicerove nagrade.

Budući da propagandu možemo razumeti kao produženu ruku ratnog sukoba, postavlja se opravdano pitanje da li je Pulicerova nagrada postala priznanje novinarima za zasluge u borbi protiv neprijatelja američkih „nacionalnih“ interesa?

 

Refleks Kremlja na opkoljavanje Rusije Prema rečima američkog istoričara Stivena Koena, profesora na Njujork i Prinston univerzitetima, novi hladni rat koji poslednjih dana dobija svoje jasne obrise u vidu sve težih američkih sankcija Rusiji, mogao bi veoma „lako da dostigne tačku usijanja i pretvori se u nuklearni rat“. Njegova istorijska perspektiva ukazuje na činjenicu da „novi hladni rat nije počeo na Krimu, niti odlukom Janukoviča da odbije dogovor sa EU oko političke i ekonomske budućnosti njegove zemlje, nego je počeo devedesetih godina kada je Klintonova administracija počela sa novim proširenjima NATO-a“. Koen objašnjava da je „proširenje NATO-a zapravo usmereno na ekonomsko, političko i vojno opkoljavanje Rusije i da je oživljavanje starih ideoloških antagonizama sasvim logičan refleks Kremlja“.

Koen smatra da rat između Amerike i Rusije „zaista nije toliko nezamisliv, kako se obično pretpostavlja. Jer ako, s jedne strane, imamo građanski rat u Ukrajini, rat koji je sve izvesniji, i uz to razumljivu ambiciju Rusije da zaštiti narod na istoku koji traži samostalnost od pučista u Kijevu, i sa druge strane stavimo u perspektivu moguću intervenciju NATO-a na zapadu Ukrajine, a NATO trupe se već gomilaju u okruženju, onda nije teško pretpostaviti šta se može desiti kada se ruske i NATO snage nađu oči u oči“, bez pretpostavljene granice koja ih razdvaja. On primećuje da „za razliku od prethodnih slučajeva kada se svesno ili nesvesno išlo ka zaoštravanju međunarodnih političkih odnosa, što je vodilo bilo hladnom, bilo ¸vrućem‘ ratu, danas u americi ne postoji nikakva opozicija ratnim naporima Bele kuće, ni u Kongresu niti u glavnim američkim medijima“.

Treba reći da u Evropi danas nema naroda koji bolje od Srba može da svedoči o pravoj prirodi američke antiruske, a posledično i antisrpske propagande koja je pratila ekspanziju NATO-a, nakon što je Bil Klinton lično objavio rat Saveznoj Republici Jugoslaviji 1999. godine i time ozvaničio novu intervencionističku spoljnu politiku Bele kuće.

 

Antisrpska propaganda kao početak medijske patologije Javni izlivi antisrpske mržnje počeli su u zoru novog talasa proširenja NATO-a. U to vreme, zvaničnici evroatlantskog saveza su o Srbima izgovarali monstruozne stvari kako bi opravdali svoju „politiku međunarodnog intervencionizma“ pred domaćim javnim mnjenjem koje globalni mediji decenijama unazad „melju“ na naučnoj osnovi.

Tada smo, između ostalog, imali prilike da čujemo da „Srbi sprovode teror i siluju albansku decu“ (američki predsednik Bil Klinton) da su Srbi „odvratni“ (američki državni sekretar Madlen Olbrajt) da su „narod bez zakona i bez vere; narod razbojnika i terorista“ (francuski predsednik Žak Širak) da su „zločinački dupeglavci“ (američki diplomata i „mirotvorac“ Ričard Holbruk) i da „treba da se podave u sopstvenom smradu“ (nemački kancelar Helmut Kol). Takođe, moglo se čuti da su „Srbi svinje“ (američki kongresmen Dejvid Oben) da su „ubice beba“ (američki senator Džozef Bajden) da su „đubre“ (predsednik Narodne skupštine Francuske Loren Fabijis) kao i da su „nemoralna rasa“ (bivši sekretar inostranih poslova SAD-a Voren Kristofer). Kako bi citirani Kris Hedžis kazao, ovde je reč o „tajnama“ koje su zapadni zvaničnici otkrili globalnim medijima, pre svih Si-En-Enu i Bi-Bi-Siju, a ovi onda „naglašavali“ tu „zvaničnu priču“ dominantno američke administracije. Tako je pravljen alibi za bombardovanje SRJ.

Inače, ova poslednja rasistička izjava predstavlja dobru ilustraciju viševekovne mržnje anglosaksonskih političara, koja se u celini može sagledati u liku i delu Bendžamina Dizraelija, čoveka koji je zacrtao put anglosaksonskom imperijalizmu na Balkanu, tj. britanskoj antiruskoj politici na Starom kontinentu, pre svega svojim političkim uticajem na Berlinskom kongresu.

Satanizacija Srbije, kao što je rečeno, imala je za cilj da opravda agresiju SAD-a i NATO-a na jednu suverenu evropsku državu, kao i okupaciju dela njene teritorije koja je usledila (kada već nije uspela „dobrovoljna“ predaja cele zemlje, i pored višemesečnog „sipanja milosrđa“ iz podnebesja). A bombardovanje RTS-a, medijske kuće koja je jedina tokom rata u svet slala slike masovnih civilnih žrtava „pametnog bombardovanja“, kao i slike teškog razaranja Srbije koje nije prestalo 78 dana, jasno ukazuje na nemoć Si-En-Ena da ratne zločine NATO-a zataška svojom predstavom o pravednoj borbi dobrih Amerikanaca protiv „loših momaka“ sa Balkana.

 

Šta sve možeš u Srbiji kad je mrziš? Ostaje pitanje kako objasniti još uvek aktuelnu „domaću“ antisrpsku propagandu koja traje već više od jedne decenije, dugo posle ratnih dejstava? Svedoci smo da organizacije poput Helsinškog odbora za ljudska prava nastavljaju sa svojom antisrpskom rasističkom histerijom i posle uspostavljanja „demokratskog“ režima u Beogradu.

Poslednji u nizu izliva „antisrpskog raspoloženja“ imali smo prilike da čitamo na internet prezentaciji ovih „slobodoumnih“ propagandista, u takozvanim „E-novinama“. Na stranicama ovog elektronskog medija, jedan od glavnih urednika sajta pozdravlja svoje čitaoce sa proputovanja po „nezavisnom Kosovu“, predstavljajući to kao neku vrstu „lične diplomatije“, opisujući sve te divne gostoprimljive ljude (iz okupirane južne srpske pokrajine) koji su spremni svojim gostima da pruže potpuni ugođaj u mnogobrojnim prelepim hotelima i restoranima na Kosovu, ako li se samo odluče da svrate u dobronamernu posetu ovoj divnoj zemlji („natopljenoj“ NATO uranijumom, gde je, u posleratnom periodu, „civilizovani albanski narod“ porušio ili spalio preko 150 srpskih srednjovekovnih crkava i manastira, oskrnavio preko 250 pravoslavnih grobalja i odakle je proterao preko 200 hiljada nealbanaca, najviše Srba).

No, nije ovo mlaćenje prazne slame (na mestu gde se jedino suzama može opisati sudbina jednog naroda) samo po sebi povod da se sa gnušanjem okrene glava na drugu stranu kada se naiđe na ovakvu vrstu nacionalnog cinizma. Gotovo nestvarno deluje izliv mržnje koji „slobodoumni čitaoci“ ovog portala upućuju Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Patrijarhu Irineju. I bezmalo je zastrašujuć prezir sa kojim je moguće javno komentarisati ovakve „intelektualne ispade“, i to u državi u kojoj se, posve arbitrarno, za „teške reči protiv opšte sigurnosti“ ide na višegodišnju robiju.

 

Ubiti Srbina žalosna je činjenica, ali ne i zločin „Helsinška povelja“, javno glasilo Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, u svom broju od septembra 2012. godine je, recimo, publikovala tekst o „srpsko-hrvatskim kontroverzama“ tj. o hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“, u kojem se navodi sledeće: „Bez obzira da li je stradalih srpskih civila bilo 116, 681 ili 1205, to je u svakom slučaju žalosna činjenica ali ne i zločin. Ta činjenica je posledica zločina, tj. posledica rata koji je sam po sebi zločin, a odgovornost za stradanje civila na bilo kojoj strani pada na onoga ko je započeo rat“ (Helsinška povelja – broj 167-168). Drugim rečima, ubijanje Srba samo po sebi nije zločin, nego je to prosto „posledica“ rata koji je, treba reći, Srbija vodila kako bi odbranila svoje pravo na suverenitet. U istom tekstu se, takođe, razmatraju sasvim uobičajena pitanja od javnog značaja, poput izliva „srpskog fašizma“ posle utakmica sa Hrvatskom, srpski huligani i ulično nasilje i druge teme.

Članovi organizacije „Žene u crnom“, među kojima, uzgred, ima i muškaraca, uklapaju se u ovaj kontekst antisrpskog sentimenta utoliko što su spremni da konstantno guraju prst u oko zajednici u kojoj žive besramnim paradiranjem strogim centrom prestonice, noseći transparente sledećeg sadržaja: „Priznajem da su ratni profiteri politička i ekonomska elita“, „Priznajem da je Draža Mihajlović ratni zločinac“ i gle čuda: „Priznajem nezavisnost Kosova“. Ovome, naravno, treba dodati i ljude okupljene oko organizacija koje popularišu tzv. LGBT „seksualnu orijentaciju“ (lezbo, gej, biseksualci i transvestiti). Oni agresivno insistiraju na svojim „ljudskim pravima“ da nama i našoj deci objašnjavaju sve čari njihove „slobode da budu drugačiji“.

Kako, dakle, razumeti aktivnosti ovih organizacija? Kao produženu ruku angloameričkog imperijalizma? Kao propagandni rad na „promeni svesti“ jednog prilično ratobornog naroda, posebno ako je u pitanju njegova sloboda? Okosnica ovog prljavog ideološkog posla je potkopavanje srpskog osećaja časti i nacionalne odgovornosti, odnosno problematično pitanje: kako ubediti Srbe da je njihova prošlost zločinačka?

Prema ovom konceptu „moralne samoregulacije“, svi Srbi sada imaju svoje „građansko pravo“ da budu drugačiji, da budu „oslobođeni“ obaveza prema naciji i državi, obaveza prema svojim precima i sopstvenom potomstvu.

Sve je to moguće u svetu gde veliki hegemon iz Ovalne sobe optužuje žrtve iz Odese za samospaljivanje a Rusiju, zato što šalje slike koje to demantuju, okrivljuje za propagandni rat protiv Amerike. Reč je o svetu u kojem je Hrvatska tužila Srbiju za genocid a Vatikan će do kraja godine kanonizovati Stepinca. Da smo se juče svi probudili posle pola veka dugog sna, mogli bismo da pomislimo i da će Nemačka uskoro tužiti Jevreje za Holokaust.

[/restrictedarea]