Kristalna noć „Desnog sektora“

Piše Nikola Vrzić

Šta se zaista dogodilo u Odesi 2. maja? Analiza groznih prizora zverskog divljanja ukrajinskih nacista pokazuje da je istina još i mnogo strašnija od prvobitnog objašnjenja po kojem je u požaru, od vatre i dima, u Domu sindikata u Odesi nastradalo 46 protivnika pučističkog režima u Kijevu

Razišao se dim oko zgrade Doma sindikata u Odesi u Ukrajini, upaljene 2. maja prilikom „uličnih borbi proruskih i proukrajinskih grupa“ („Njujork tajms“) a razilaze se i medijske magle kojima su citirani ugledni njujorški dnevnik i ostali zapadni mejnstrim mediji pokušali da prikriju strahotno divljanje nepojamne mržnje koja je u ovom crnomorskom gradu, vatrom i kuršumima, sa najvećom mogućom transparentnošću pokazala od čega se uistinu sastoji zavođenje zapadne demokratije i njenih vrednosti. Kuda nestadoše ljudska prava?

 

ZAPADNA PROPAGANDA Najpre o magli. Četrdeset šest osoba nastradalo je u sukobima 2. maja, a „većina ubijenih ili se ugušila dimom ili je poginula posle iskakanja kroz prozore“, naveli su ukrajinski zvaničnici a prenela agencija „Rojters“. „Mnogi među mrtvima bili su proruski militanti koji su se povukli u zgradu Doma sindikata koja se zapalila“, objasnio je dva dana kasnije „Njujork tajms“ da su ti ljudi nastradali takoreći slučajno, od zgrade koja se zapalila, a i da inače za njima ne treba baš previše žaliti jer su, je l‘, budući da su militanti, i dobili više-manje ono što su i tražili. „Usled haosa, koji je uključio bacanje zapaljivih bombi, nije odmah bilo jasno ko je prouzrokovao požar, iako izveštaj proukrajinskih nacionalnih novina, ‚Ukrajinske pravde‘, sugeriše da ukrajinski aktivisti nisu učinili ništa da pomognu onima unutra. ‚Dok je zgrada gorela‘, ukrajinski aktivisti nastavili su da uzvikuju slogane o Putinu i da pevaju ukrajinsku himnu“, navodi tekst. Većina žrtava je, izgleda, nastradala od dima ili izgorela, ali je nekolicina, po izveštajima, poginula iskačući iz vatre… Ukrajinsko Ministarstvo spoljnih poslova za nasilje je okrivilo provokatore koje su „velikodušno platile ruske specijalne službe“, dok je rusko Ministarstvo spoljnih poslova okrivilo ukrajinsku nacionalističku grupu „Desni sektor“. EU je, navodi se dalje u tekstu „Njujork tajmsa“, zatražila nezavisnu istragu, državni sekretar SAD Džon Keri osudio je nasilje militantnih grupa na svim stranama, a „Moskva je iskoristila nasilje u Odesi da još jednom odbaci ideju održavanja nacionalnih izbora u Ukrajini 25. maja“, pri čemu su SAD i Nemačka zapretile novim sankcijama Rusiji ako bude ometala izbore.

I sledećeg dana, 5. maja, „Njujork tajms“ nastavlja da objašnjava da su, od vatre, stradali proruski militanti, i naširoko citira pučističkog premijera Ukrajine Arsenija Jacenjuka da su za smrt onolikih ljudi krivi „nesposobna i nelojalna lokalna policija i – naravno – Rusija“. „Desetine žrtava rezultat su dobro pripremljene i organizovane akcije protiv naroda, protiv Ukrajine i protiv Odese“, ustvrdio je Jacenjuk, odbacujući ruske tvrdnje da Ukrajina ne želi kompromis sa ruskojezičnim stanovništvom: „Proces dijaloga je započeo, ali je zaglušen zvukom pucnjave iz automatskih pušaka ruske proizvodnje.“

Nerede u Odesi 2. maja, tvrdi američki list, započeli su proruski aktivisti – „mnogi od njih bili su naoružani lovačkim noževima, pokazuju fotografije“ – koji su bez povoda napali mnogobrojnije fudbalske navijače, aktiviste „Desnog sektora“  i ostale pobornike jedinstvene Ukrajine dok su mirno marširali gradom. Radi (privida) objektivnosti, „Tajms“ dalje citira proruskog aktivistu koji opisuje kako su proukrajinski demonstranti (oni nisu označeni kao militanti, bez obzira na oružje koje su neskriveno nosili i upotrebljavali) bacali Molotovljeve koktele na zgradu Doma sindikata i kaže da su ovi demonstranti „jurili i prebijali“ one koji su iskakali iz zapaljene zgrade, ali odmah zatim se navodi da „snimci pakla, međutim, takođe pokazuju proukrajinske aktiviste kako pokušavaju da pomere građevinsku skelu kako bi spasili one unutra“. U očiglednoj kontradikciji sa ovom tvrdnjom, koju doduše (kao da) ne primećuje, „Njujork tajms“ odmah zatim navodi da je „konflikt očvrsnuo srca na obe strane“ pa su spasioci spolja skandirali „gorite, bube krompirnjače, gorite“, što je inače pogrdni naziv za protivnike kijevskih pučista naoružane crno-narandžastim trakama Svetog Đorđa; u tekstu se navodi da je reč o „proruskom simbolu“, pri čemu naravno izostaje objašnjenje da je reč o simbolu koji je postao simbol pobeda nad nacizmom u Drugom svetskom ratu. A odmah zatim sledi vrhunski primer objektivnog zapadnog novinarstva, kakvom doduše nismo mogli da svedočimo posle Markala, Račka, posle napada hemijskim oružjem u Damasku ili snajperskih zimus u Kijevu: „Simboli nalik svastici bili su iscrtani na zgradi (Doma sindikata) zajedno sa grafitima ‚SS Galicija‘, iako je nejasno kada su se oni pojavili, i ko ih je ispisao.“ Oni proruski militanti, sigurno…

Zaključak priče, međutim, ne ostavlja prostora dilemi ko su u Odesi dobri, a ko loši momci: „Militanti u Odesi postavili su na internet imena i adrese proukrajinskih aktivista, izgleda, da bi izazvali osvetničke napade. Jedna od meta, Varvara Černoivanenko, profesor psihologije i proukrajinska aktivistkinja, kaže da je pobegla iz grada posle oslobađanja proruskih zatvorenika. „Dobila sam poruku koja kaže ‚Varvara je ubica, i treba da umre‘, i shvatam je ozbiljno.“

U potpunom skladu sa ovakvom linijom izveštavanja – sudeći po senzibilitetu, usmerenom iz Stejt departmenta – i „Los Anđeles tajms“ sledi istu liniju priče i navodi samo da je „vatra buknula u centralnoj zgradi sindikata“, ne zamarajući svoje čitaoce objašnjenjem ko ju je zapalio, ali zato kaže da su u toj zgradi „prema izveštajima, proruski separatisti imali snajperske pozicije za pucanje po demonstrantima za jedinstvenu Ukrajinu“.

„Njujork dejli njuz“ je takođe zauzeo interesantan, doduše ne baš neočekivan ugao izveštavanja. Objavljuje fotografije „proruskog aktiviste koji je uperio pištolj u pristalice vlade u Kijevu“, „protestanta koji baca benzinsku bombu na zgradu sindikata“ (bez objašnjenja da je reč o proukrajinskom bombašu) i tri fotografije na kojima se vide ljudi na simsu zgrade u plamenu, za koje se tvrdi da iščekuju da budu spaseni…

Londonski „Gardijan“, da pređemo zakratko i na ovu stranu Atlantika i evroatlantskog partnerstva u koje bi da uvuku i našu Srbiju, navodi da je „preko 30 ljudi ubijeno u nasilnim i haotičnim okršajima u Odesi“, priznaje da su „proukrajinski aktivisti napali zgradu koju su branili protivnici vlasti u Kijevu“, ali zato tvrdi i da su „proruski borci organizovali poslednju liniju odbrane zapaljene zgrade, bacajući kamenice i benzinske bombe sa krova na okupljene ispod… Medicinski radnici na licu mesta rekli su da su proruski borci takođe pucali sa krova.“ Ali su uprkos tome, plemenito, „proukrajinski protestanti očajnički pokušavali da kanapima i improvizovanom skelom pomognu ljudima“ koji su stajali na simsu zapaljene zgrade. Citira se zatim neimenovani dvadesetogodišnji „proukrajinski borac koji kaže da je član ekstremno nacionalističke grupe ‚Desni sektor‘“, i, nedužno: „Najpre smo provalili sa strane, a onda smo izašli kroz glavni ulaz… Imali su oružje i pucali su… Neki ljudi su skočili sa krova, oni su umrli, očigledno.“ „Cilj je da se Odesa u potpunosti očisti (od prorusa)“, kaže Dmitri Rogovski, drugi aktivista „Desnog sektora“ čija ruka je povređena u borbi. „Sve ih plaćaju ruski separatisti.“

I „Gardijan“, kao i „Njujork tajms“, uostalom, i svi ostali citirani i necitirani zapadni mejnstrim mediji horski navode da su „prema izveštajima“ – a videsmo da je izvor izveštaja neimenovani aktivista pacifističke organizacije „Desni sektor“ –  „neredi otpočeli pošto su protestante okupljene na skupu podrške jedinstvenoj Ukrajini napali proruski aktivisti naoružani palicama i vazdušnim pištoljima“. Ovakvu verziju događaja, doduše, nesvesno je doveo u pitanje „Vašington post“, podsećajući da su „rivalski (pro i antimajdanski) protestni kampovi egzistirali mesecima na javnim mestima u gradu“, što potcrtava jasan zaključak, koji niko i ne osporava, da je okidač za nemire bio dolazak u Odesu velike grupe fudbalskih huligana, pobornika pučističkih vlasti u Kijevu. Ali, ko je napao koga? Da li su, kako to tvrde zapadni mediji abolirajući proukrajinske nasilnike odgovornosti za potonje događaje, malobrojniji proruski militanti napali mirne huligane? Iako je takav zaključak apsurdan već sam po sebi u meri u kojoj je kontradiktoran elementarnoj logici, vredi istaći izveštaj „Vašington posta“ koji kaže da su sukobi „počeli kada su oni koji su marširali za ukrajinsko nacionalno jedinstvo naišli na rivalsku prorusku grupu“…

„Vašington post“, naravno, nije se usudio da ode tako daleko pa da iz ovoga izvuče očigledan zaključak da su proruski militanti tog dana, 2. maja, u Odesi zapravo bili progonjeni a ne progonitelji; a svi su zapadni mejnstrim mediji, kako rekosmo, došli do manje ili više jasnog zaključka da su žrtve bile nasilnici koji su uglavnom i dobili ono što su zaslužili, i otprilike je na tome i stalo njihovo interesovanje za masakr u kojem je nastradalo, makar četrdeset i nekoliko ljudi. Svima koji žele da vide i razmisle, već i to odsustvo želje za detaljnijim istraživanjem onakve nesreće govori poprilično. Žrtve su krive što su žrtve, i tačka.

 

STRAŠNA ISTINA O mrtvima u Odesi više niko ne misli. Makar ne u mejnstrim zapadnim medijima, i među njihovim konzumentima. Odesa više nije tema.

Šta je u glavama i srcima preživelih, možemo samo da pretpostavimo.

Ipak, zahvaljujući poznatom američkom publicisti Vilijemu Engdalu i njegovom prilogu na internet sajtu veteranstoday.com, istina o masakru 2. maja počinje da se pomalja i onom delu sveta koji ruski ili ukrajinski ne govori.

Istina je užasna, a njena svedočanstva još užasnija.

Engdal najpre prepričava polučasovno svedočenje, na ukrajinskom jeziku, devojke koja je uspela da živa izađe iz odeskog Doma sindikata. Govorila je u kameru kompjutera, snimak njenog svedočenja svetu nalazi se na Jutjubu, na adresi https://www.youtube.com/watch?v=ovX9tVTq6KI.

Engdal prepričava po tačkama. Prenosimo ih u celosti:

„proruski aktivisti“ nisu imali oružje, samo motke ili palice.

Molotovljevi kokteli došli su spolja.

(Prokijevski ili antiruski) radikali (kasnije identifikovani uglavnom kao „Desni sektor“ – prim. V. E.) napali su Dom sindikata, i ubrzo uspeli da prodru unutra.

Žena na video-snimku kaže da je ona, zajedno sa tri druge žene i oko 12 muškaraca, zajedno sa dva muškarca koji su već bili mrtvi (ugušeni od vatre od Molotovljevih koktela i dima) bila u drugoj prostoriji. Muškarci su dvojicu mrtvih doneli kod žena da im pruže prvu pomoć, ali je već bilo prekasno… Oni su zabarikadirali ulaz u njihovu prostoriju ormanima i kutijama i uspeli su da sačuvaju ulaz oko 15 minuta.

U tom trenutku 16 zabarikadiranih ljudi već je čulo pucnje u hodniku.

Onda je neko zalupao na vrata i molio ih da ga puste da pobegne iz hodnika. Rekli su da su i sami proautonomistički aktivisti (tj. protiv Kijeva).

Posle kratkog razmišljanja i diskusije, muškarci unutar prostorije odlučili su da pomere ormane koji su blokirali ulaz, odškrinuvši vrata da osmotre situaciju. Zatim su mlade siledžije (lagali su) momentalno počele da pucaju kroz odškrinuta vrata u prostoriju gde je bilo njih šesnaestoro.

Žena (na video-snimku) pogledala je jednom od siledžija u oči. Imao je crnu masku i, smejući se, pucao je u nju iz pištolja, ali Bogu hvala, promašio, a onda je viknuo svojim drugarima: „Ubio sam bubu krompirušu!“, što je sleng za one koji traže federalnu autonomiju za regione.

Onda su siledžije bacile u prostoriju možda četiri aerosolna balona sa nekom vrstom gasa, i dva-tri minuta kasnije, pošto je gas delovao na naše ljude, uspeli su da provale vrata i uđu u našu prostoriju.

Odmah su pucali u sve muškarce; a one koji su još bili živi, pretukli su do smrti tvrdim palicama. Ovo uz reči: „Sačuvajmo metke i ubijmo ih ovako…“ Ove zveri udarale su i dva mrtva čoveka, iako su žene zapomagale da su oni već mrtvi…

Onda su se siledžije dogovarale o tome da mrtve odnesu u podrum zgrade.

Četiri žene molile su ih za milost… i ova žena (na video-snimku – prim. V. E.) rekla im je da ima malo dete…

Četiri žene su odvedene u hodnik i tamo je bio pravi pakao. Mnogo mrtvih tela ležalo je posvuda, čak i na stepeništu. Mnogi od terorističkih siledžija su, uz prljave šale, dovlačili mrtve, da budu bačeni u podrum.

Onda su siledžije zgrabile jednu od četiri žene i odgurale je nekuda. Svedok (na video-snimku) čula je samo njene krike… i više ništa od te žene.

Onda je žena (na video-snimku) ispitivana oko 15 minuta. Terorističke siledžije zahtevale su od nje da im kaže istinu, da je Ruskinja. Ali ona je imala ukrajinski pasoš, s prebivalištem u Odesi.

Usred haosa, ona je uspela da pobegne iz zgrade kraj koje su, tada, stajali vatrogasci i policajci. Vatrogasci su pristigli posle jednog sata i 20 minuta, iako je vatrogasna stanica direktno preko puta ulice od Doma sindikata. Tvrdili su da su ih terorističke siledžije sprečile da intervenišu.

Svi ukrajinski političari u Kijevu imali su reči hvale za masakr nevinih civila. A terorističke siledžije dobile su bonus novac.

Kasnije je, u podrumu zgrade, pronađeno još mnogo tela. Mnogi drugi jednostavno su nestali.

Oni koji su odvedeni u bolnice ubrzo su pobegli sa svojih kreveta zato što je SBU (Služba bezbednosti Ukrajine) uzimala sve lične podatke od njih kako bi kasnije mogla dalje da se sveti.

Preživeli masakra u Odesi, čiji se snimci mogu videti po „Jutjubu“ i ruskim internet sajtovima, tvrde da je ubijenih u Odesi mnogo više od zvaničnih 46. Preko stotinu. Nezavisne potvrde takvih tvrdnji (još) nema.

Ono što može da se potvrdi, međutim, jeste dobar deo tvrdnji devojke sa videosnimka na koji upućuje Vilijam Engdal. On, naime, upućuje i na stranicu http://ersieesist.livejournal.com/813.html, na kojoj se nalazi analiza jezivih fotografija koje i mi, uprkos mučnini, objavljujemo. Neznanje je još mučnije. Fotografije pokazuju da je tog crnog petka 2. maja u Domu sindikata u Odesi gorela samo jedna prostorija, u prizemlju zgrade; proverom i na brojnim drugim, i to uglavnom sajtovima zapadnih mejnstrim medija i na „tviter“ stranicama njihovih izveštača iz Odese, zaista se uveravamo da, uz ulazna vrata Doma sindikata, u domu nije gorelo više od te jedne prostorije. Što izaziva ozbiljnu sumnju da su onoliki ljudi u onolikoj zgradi umrli od vatre i dima. Sumnja svoju potvrdu dobija na ostalim fotografijama. Na njima se vide ugljenisana tela i na gornjim spratovima, gde vatre nije bilo; da vatre tu nije bilo, svedoče neoštećene drvene ograde, stolice, paneli koji se takođe vide na fotografijama… Gorela su samo ljudska tela. Neka od tih tela izgorela su samo u gornjoj polovini, dok su im noge, pantalone, obuća…, neoprljeni vatrom, što jasno svedoči da nisu nastradali u požaru – koga oko njih uostalom nije ni bilo, a i valjda bi ih zahvatio čitave – nego da su, verovatno, spaljeni posle smrti, a zašto nego da bi se omela njihova identifikacija i sprečila identifikacija pravog uzroka njihove smrti. Vide se i tela mladića i devojke, jedno pored drugog, koji nisu ni oprljeni vatrom. Od čega su oni umrli? Kako su oni ubijeni? Vidi se i telo muškarca sa tri rane od metka u glavi; i još tela sa ranama od metka; i telo žene, golo od struka naniže, i pitamo se zašto su joj skinuli gaćice i ne želimo da zamislimo odgovor; i telo žene sa velikim stomakom, polegnute preko stola na kojem je udavljena belim gajtanom, i nadamo se makar da ta žena nije bila trudnica, kako mnogi tvrde…

Ove fotografije i videosnimci, konstatuje Engdal, dokumentuju „divljački i unapred planirani napad članova ukrajinskog ‚Desnog sektora‘, u dosluhu sa ukrajinskom regionalnom policijom i kijevskom vladom… Uz potpunu podršku Vašingtona u ovom času, ‚Desni sektor‘ izgleda da oseća da ima odrešene ruke da sprovodi svoj teror i kriminalnu bestijalnost.“ Engdal dalje navodi da „upućeni izvori“ „snažno sumnjaju“ da trupe ‚Desnog sektora‘ i njihovog vođe Dmitrija Jaroša uključuju i Ukrajince koje je trenirao NATO, a koji su se protiv ruskih vojnika i civila već borili u Čečeniji i Gruziji „i sada su na svom domaćem terenu, u Ukrajini“. „Priprema se pozornica za potpuni građanski rat u istočnoj Ukrajini“, sa žaljenjem konstatuje Engdal, i zaključuje: „Bože, ne dozvoli da se ovo ludilo proširi, jer je verovatno da će u nekom trenutku u sebe uvući i Putina, i onda će Viktorija Nuland, Suzan Rajs, Samanta Pauer i šef CIA Džon Brenan dobiti svoju klanicu svetskog rata, koju usrdno priželjkuju.“