Jadnici  kao ram za epohu

Piše Raško V. Jovanović

Premijera „Jadnika“, sa uspehom prikazana u režiji Nebojše Bradića na sceni „Madlenianuma“ 2007. godine, sada je u tom teatru uspešno obnovljena, ali sa novim tumačima pojedinih uloga

Poznati roman „Jadnici“ Viktora Igoa tematski obuhvata gotovo sve važnije događaje u Francuskoj i Evropi 19. veka, ali ih ne obrađuje hronološki, već proizvoljnim redom i time još više zaokuplja čitalačku pažnju. Roman je postigao golem uspeh, potom doživeo i mnogobrojne ekranizacije za veliki i mali ekran, da bi i kao mjuzikl Mišela Šenberga i Alena Bublila obišao svet. U središtu romana je Žan Valžan, koji je zbog krađe hleba 1795. godine osuđen na dvadeset godina zatvora. Po izlasku iz zatvora on će se susresti sa biskupom iz Dinja i odlučiti da ubuduće služi dobru: zato će postati staratelj sirote devojke Kolet, koju će očinski zavoleti. Ali, kako je još nekoliko puta obišao zakon, drži ga na oku inspektor Žaver, otelotvorenje republikanskoga policijskoga duha. Promenivši izgled i mesto stanovanja, Žan Valžan uspeva da mu umakne. Marijus se, nakon smrti oca, koga nije ni poznavao, bavi istraživanjem vlastite prošlosti. Stupio je u ljubavnu vezu sa Kolet, što njen staratelj ne odobrava, i susrevši se sa ljudima u njenom okruženju, upada u zamke njihovih starih neprijateljstava. Pošto se pridružio revolucionarnim snagama na pariskim ulicama, Marijus se sprijateljio sa dečakom Gavrošem, koji će poginuti pevajući na barikadama. I sam je jedva ostao živ da bi ponovo mogao zagrliti svoju dragu Kolet. U roman je Igo uveo ličnosti sa društvene margine iz velegradske periferije ili iz manjih mesta u unutrašnjosti u nameri da prikaže društvenu bedu, kao i procvat različitih izopačenosti i poroka. Silovitom i grubom naletu ranoga kapitalizma Igo suprotstavlja naivni, plemeniti optimizam, altruizam i praštanje. Zauzimajući se za Treću Republiku, stekao je ugled književnog prvaka i branioca obespravljenih i beskompromisnih boraca protiv tiranije. Njegovu priču o Žanu Valžanu i o nekoliko drugih ljudskih sudbina efektno su oblikovali pisac teksta, Alen Bublil i Mišel Šenberg, kompozitor. Mjuzikl „Jadnici“ je prekomponovan i muzika sa mnogo songova, zapravo arija, zatim ansambala i horskih scena teče bez prekida, tako da ovo delo liči na pop operu. Upravo takva muzička struktura, pored veoma zanimljivoga sadržaja, učinila je ovo delo veoma popularnim svuda gde se izvodilo, a prikazivano je širom sveta. Premijera „Jadnika“, sa uspehom prikazana u režiji Nebojše Bradića na sceni „Madlenianuma“ 2007. godine, sada je u tom teatru obnovljena, uz korišćenje iste scenske i kostimske opreme, ali sa novim tumačima pojedinih uloga. Treba reći da je Bradić uspešno realizovao svoj rediteljski koncept: gledali smo jednu dinamičnu predstavu u kojoj su masovni prizori bili veoma dobro rešeni, dok je soliste, kad god je bilo mogućno, uklapao u scenska zbivanja.
Svakako da je najvažnija izmena u izvođačkom ansamblu – novi tumač glavne uloge. Ako kažemo da ulogu Žana Valžana u obnovljenoj predstavi glumi Nebojša Dugalić, onda smo rekli i da je pronađen zaista idealan tumač toga lika. Dugalić je u jedinstvenom zamahu i naglašavajući iskrene namere, iz savršeno čistih, plemenitih pobuda jednostavno i ljudski toplo prikazao preobražaj ovoga lika posle odslužene neobično stroge i nepravedne sudske kazne izrečene zbog krađe jednog hleba. I u drugim scenama bio je ubedljiv i dosledan, tako da možemo reći kako je glumačkim i pevačkim tumačenjem Žana Valžana pridodao još jednu sjajnu kreaciju svojim vrhunskim scenskim ostvarenjima. Od ostalih starih-novih izvođača istaći ćemo Ivana Bosiljčića u ulozi Marijusa: pevački siguran, glumački spontan i delikatan, umeo je da skrene pažnju na sebe. Dejan Lutkić uspešno je otelotvorio inspektora Žavera, podmuklog, ambicioznog i opsednutog željom da se domogne višeg stupnja među nosiocima vlasti. Branislava Podrumac u ulozi Eponine plenila je neposrednošću izraza, dok je Dubravka Arsić kao Kozeta bila lirski ponesena u emocionalnim izlivima. Katarina Gojković kao Fantina − pevački sigurna, glumački stereotipna. Srđan Timarov (Tenardije) i Nataša Marković (gospođa Tenardije) nastupili su rutinski sigurno. Marko Rapajić je tumačenjem Gavroša osvojio simpatije publike. I ostali izvođači su doprineli, svako prema svome zadatku, oživljavanju atmosfere u brojnim masovnim prizorima. Vesna Šouc sigurno je vodila predstavu, uspevši da orkestar ne pokriva glasove solista, kao i da prizori na barikadama imaju potrebnu zvučnu prodornost.
Scenograf Geroslav Zarić autor je veoma uspešnog rešenja, naročito u drugom delu predstave, jer je korišćenjem montažnih i pokretnih elemenata omogućio igru brojnim članovima ansambla. Kostimi Bojane Nikitović verno su odražavali epohu.