IMA ŠKOLA NEMA ĐAKA

Piše Dragomir Antonić

Danas srpske škole nema u Peći, na Kosovu i Metohiji, a putujući po Srbiji, video sam da se osnovne škole zatvaraju, jer nema više nijednog đaka… a zašto Srbi više ne žele da se umnožavaju, ne umem vam reći

Bogu hvala, nebo se razvedri. Kako reče pesnik: „Beše vedro bez oblačka, išetala poljem mačka!“ Ima šta i da se vidi. Nažalost, više ružnog nego lepog, ali niko od nas nije sa Svedržiteljem sklopio ugovor u kojem piše da će mu život biti lagan i bezobavezan. Kao vinska karta. Pažljivo je proučiš i odabereš šta ti duši odgovara. Ako si pogrešio, vratiš odabrano i uzmeš nešto drugo. Bez nevolje život teče dok se ne završi. Ne dopada vam se? Teško je čoveku ugoditi. Ne valja kad nema nevolja, a teško je kad vas nevolja napadne. Kad beda dođe pred vrata.

 

SILA ZA VREME, NEVOLJA REDOM U srpskoj narodnoj tradiciji beda je prikazana kao natprirodno biće koje putuje po svetu, posećuje ljude, napada ih i muči. Preteča HAARP sistema. Inače, beda je opisana u mnogim izrekama, narodnim pesmama, pričama, predanjima. Koliko puta smo svi čuli ili rekli: „Našla ga beda!“ ili „Beda prati čoveka od rođenja sve do smrti!“ Slično je i sa nevoljama. Narodna poslovica kazuje: „Sila za vreme, a nevolja redom ide!“ Zato čovek ne mora očajavati kad nevolja naiđe, već je mora prihvatiti kao sastavni deo života i uhvatiti se ukoštac sa njom. Što se pre počnete sa nevoljom boriti, pre ćete je se i rešiti. Tome nas uče istorija i tradicija. Važno je da svoja znanja čuvamo i obnavljamo. Trudite se da svakodnevno nađete vreme da nešto iz prošlosti pročitate. Iznenadićete se koliko znanje i razumevanje dešavanja iz prošlosti može da vam bude od koristi kad i običnu odluku valja doneti. Ne kaže se uzalud da je istorija učiteljica života. Ja bih dodao − i tradicija.

[restrictedarea]

Iz pisma koje je Dositej Obradović 1802. godine iz Trsta uputio Atanasiju Stojkoviću (1773–1832) redovnom profesoru fizike na Harkovskom univerzitetu u Rusiji, vidi se, pored mnogih drugih stvari, kako su imućni srpski trgovci iz Trsta neštedimice pomagali književnike, pesnike i naučnike. Prva rečenica Dositejevog pisma glasi: „Juče mi je dao dragi naš Drago tvoju drugu čast ¸Fisike‘“.  Pismo je veoma zanimljivo, objavila ga je u Osmom kolu Srpska književna zadruga 1899. Knjiga se inače zove „Domaća pisma Dositija Obradovića“. Stojković je pismo posvetio Jovanu Palikući i Dragutinu Dragu Teodoroviću, uglednim i bogatim Srbima u Trstu, a u posveti je naveo: „Što ste vi meni učinili dobra, dva srpska sina nisu do danas učinila nikom.“ U nastavku posvete moli Boga da ih nagradi za vrlinu njihovu, da im svakom radošću ispuni srce, a dom slogom i dičnim potomcima. Tako su se nekad Srbi međusobno pomagali. Oni koji su imali materijalnih sredstava bez ikakvih uslova su „pečatali“ knjige darovitih i učenih, ali, po pravilu, i siromašnih Srba. Zahvaljujući tome mi danas imamo zapisanu prošlost na koju možemo biti ponosni, a pomenuti obrazac solidarnosti valjalo bi primeniti i danas. Inače, Atanasije je rođen u Rumi u pravoslavnoj porodici od oca Jovana, čizmara, i majke Ane. Doktorirao je u Getingenu, a godinama je bio profesor na Univerzitetu u Harkovu. Dva puta je biran za rektora, a car Aleksandar I ga je odlikovao Ordenom Svetog Vladimira. Zanimljivo je i da je brdo u Sibiru gde je pao čuveni meteorit nazvano po njegovom prezimenu.

 

SVEST O VAŽNOSTI ŠKOLA Prošle, 2013. godine, Radio-televizija Srbije izdala je veoma retku knjigu, „Srpske škole od 1718. do 1739. godine“, Radoslava M. Grujića i time je spasila od zaborava. U knjizi je zapisano da su „potrebu dobro uređenih škola, davno pre ovoga perioda, osećali naši preci i prema prilikama vremena trudili se da do takovih dođu“. Ovo je doba kad država Srbija ne postoji, ali svest o važnosti školovanja i vaspitanja omladine je primarna kod ondašnjeg sveštenstva, trgovaca i imućnijih seljaka. Iz tog doba spominju se srpske osnovne škole u Beogradu, Požarevcu, Grockoj, Gradištu, Majdanpeku, Kragujevcu, Valjevu, Šapcu, Brodcu, Bijeljini, Peći, Novom Pazaru i drugim mestima, kao i po manastirima: Vinči, Rajinovcu, Rakovici, Manasiji, Ravanici, Ljubostinji, Bogovađi, Jovanju, Kaoni, Petkovici, Čokešini. Škola je bilo i po mnogim selima u kućama uglednijih sveštenika, koji „uzimahu na nauku po nekoliko dece iz svojih ali i okolnih sela“.

Radoslav Grujić navodi da su još brojnije škole bile po Sremu i Ugarskoj. Danas srpske škole nema u Peći, na Kosovu i Metohiji, a putujući pre neki dan u Majinović, video sam da se osnovna škola zatvara, jer nema više nijednog đaka. Ove školske godine otvoriti se neće. Ništa nije bolja situacija ni po ostalim selima i varošicama u Srbiji. Osnovni razlog je što nema dece, a zašto Srbi više ne žele da se umnožavaju, ne umem vam reći. Davno je bilo vreme kad je čika Jova pevao: „Gradite škole, deca vas mole!“ Školskih zgrada ima, ali nema đaka.

Dani, meseci i godine prolaze a naši časni i herojski Srbi – Vojislav Šešelj, Radovan Karadžić, Ratko Mladić – trunu u haškom kazamatu u evrounijatskoj „demokratskoj“ zajednici, koja se predstavlja kao zaštitnica ljudskih i građanskih prava. Pre nedelju dana policija u Čikagu je vodenim topovima rasterivala nezadovoljne radnike „ Mekdonaldsa“. Stotine njih je uhapšeno. Svi ćute. Kad Rusi u Ukrajini traže svoja prava, na njih je dozvoljeno slati avione, tenkove i sve moguće oružje. Evrounijatski intelektualci takav zločin smatraju opravdanim, a izbore na kojima se ne zna broj izašlih birača smatraju regularnim i „demokratskim“. Muka mi je od njihovog licemerja. Molimo se za zdravlje arhiepiskopa ohridskog Jovana.

[/restrictedarea]