Evropska budućnost Srbije

Piše Nikola Vrzić

Da li ćemo evropsku budućnost Srbije platiti budućnošću naše dece?

Otvaranje pristupnih pregovora sa Evropskom unijom je istorijska šansa i naše ključno opredeljenje, jezgrovito je ove nedelje ministar spoljnih poslova Ivica Dačić ukazao na ključni cilj nove vlade Srbije, tokom predavanja studentima Bečke diplomatske akademije pod naslovom „Težište spoljne politike“. A zašto je reč o istorijskoj šansi koja je postala naše ključno opredeljenje, pojašnjeno nam je posle sastanka ministarke zadužene za evropske integracije Jadranke Joksimović sa šefom misije OEBS-a u Srbiji Peterom Burkhardom: „Reforme su ključne za EU i bolji život.“

 

EU PROPAGANDA Da je zaista tako, potvrdio je tokom nedavne posete Beogradu i šef slovačke diplomatije Miroslav Lajčak, ocenivši posle sastanka sa svojim kolegom Dačićem ne samo da je „evropska perspektiva Srbije realnost“ i da je „Srbija na dobrom putu“ već i da su „evropske integracije i ekonomske reforme jedini put da i građani osete korist“. I zarad te će naše koristi, osim Srbije, raditi i sama EU. „Zajednički cilj Brisela i Beograda je da Srbija što pre postane član EU“, rekao je šef Delegacije Evropske unije u Srbiji Majkl Devenport na prijemu povodom Dana Evrope, kojim je inače u Evropi sakriven Dan pobede nad fašizmom, 9. maj. A svoju je tvrdnju, da nam Evropska unija pomaže da nam bude bolje tako što nam pomaže da postanemo članica Evropske unije, potkrepio i dokazom. Taj dokaz jesu nedavne posete odlazeće šefice EU diplomatije Ketrin Ešton i odlazećeg EU komesara za proširenje Štefana Filea Beogradu.

Ali nećemo ulaskom u Evropsku uniju samo živeti bolje, već „priključenje EU podrazumeva mir, stabilnost i prosperitet“, otkrio nam je Štefan File tokom boravka u Solunu ovih dana.

I ovaj češki političar je ponudio dokaz. „Ono (proširenje) je transformisalo moju zemlju. Ono je transformisalo moj vlastiti život. Ono je transformisalo Evropu u celini. Ono je vratilo nadu i dostojanstvo milionima ljudi. Ono je ljudima dalo slobodu i sigurnost da se usredsrede na razvoj sopstvenih ideja a da pritom ne brinu kako da se zaštite ili sakriju, dalo im je slobodu da razviju pune potencijale.“

I još je dodao da „zemlje koje su 2004. godine ušle u EU nisu protraćile mogućnost da iskoriste“ sve prilike koje su se pred njima otvorile: „U samo šest godina, od 2002. do 2008, ekonomski dinamizam novih država članica otvorio je tri miliona novih radnih mesta.“

„Veliko proširenje EU do koga je došlo 2004. godine pokazalo se kao ekonomski uspeh i za nove i za stare zemlje članice EU“, ocenila je 3. maja 2006. i Evropska komisija. Ekonomije novih zemalja članica Unije, navela je Komisija u svom izveštaju o ekonomskom uticaju proširenja 2004. godine, „rastu brzim tempom omogućavajući im da postepeno premošćuju jaz sa svojim bogatijim susedima“. „Ponovno ujedinjavanje Evrope nije samo ogromno političko dostignuće, to je takođe ekonomski uspeh“, ocenjivao je i tadašnji EU komesar za ekonomska i monetarna pitanja Hoakin Almunija. „Svi smo pobednici u trenutku kada građani novih država članica vide povećanje svog životnog standarda. Pobeđujemo zato što kompanije u EU koriste prednosti novih poslovnih mogućnosti, postaju efikasnije i samim tim konkurentnije na svetskoj sceni. Proširenje pomaže Evropskoj uniji da se bolje izbori sa novim ekonomskim poretkom.“

„Mađarska je sa još devet država pre deceniju postala članica Evropske unije, a njeni građani uglavnom ocenjuju da se danas u toj zemlji živi bolje“, stoji na početku istraživanja koje je u Budimpešti ovih dana, na temu „Šta je EU donela Mađarima“, sproveo B92, porazgovaravši sa tridesetogodišnjom Judit Vertas, jednim građaninom, drugim građaninom, i dopisnikom nemačkog ARD-a Atilom Potom. Judita je za B92 rekla da je „za nas bilo pomalo teško u početku, jer u istočnoj Evropi baš i ne volite pravila. Bili smo razočarani kada su iz Evrope želeli da nas kontrolišu, ali ja mislim da je to razumljivo, jer ako smo dobili novac od njih, normalno je da oni žele da znaju gde je on i otišao. Posle ulaska u Uniju postali smo organizovanija i disciplinovanija zemlja.“ „Mnogi građani ocenjuju da se ranije živelo teže, i da je danas bolje“, navodi se u nastavku istraživanja, i citira jedan građanin koji to doduše baš i ne kaže, nego: „Plate su veoma male i mnogo se radi. Odnos između plata i onoga koliko radite nije realan.“ Ali zato drugi građanin smatra: „Bolje je jer smo u Evropskoj uniji. Ipak, ¸Fides‘ ne vodi državu na najbolji način, i ne upravlja dobro novcem koji dobijamo iz Evropske unije.“ A Pot objašnjava da Mađari posle ulaska u EU nisu počeli da žive kao Nemci ili Austrijanci, kako su očekivali, „jer im niko nije rekao da je Evropska unija mogućnost, dakle nije lek za probleme, već mogućnost“. Ipak, sve u svemu, B92 svoje temeljno i iscrpno istraživanje zaključuje optimistički, uz ponešto originalne poetike: „Četvrt veka od pada komunizma u Mađarskoj, zemlja je čvrsto u Evropskoj uniji i NATO-u. U Budimpešti smatraju da je to glavno pokriće da se ne plaše burnih istorijskih vetrova koji ponovo duvaju sa njihove istočne strane.“

[restrictedarea]

„Šta je EU donela Slovačkoj?“, istraživao je B92 i u Bratislavi. I otkrio: „Pre deset godina građani Slovačke snažno su podržali ulazak svoje zemlje u EU i mnogi su zadovoljni.“ Kao potvrda ove tvrdnje, citira se direktor slovačkog Centra za spoljnu politiku Vladimir Bilčik, koji „kaže da sem ekonomske i institucionalne stabilnosti, EU danas njegovoj zemlji pruža i bezbednosnu zaštitu“: „Rat je u našem susedstvu, u Ukrajini. Da nismo članica Unije, ne bismo imali sredstva zaštite i snažan glas kao odgovor na potencijalne pretnje kao što je prekid snabdevanja gasom, koji bi mogao da usledi sa ruske strane kao rezultat krize koja traje.“ Citira se i Branko Dudić iz Bačkog Petrovca koji već četiri godine živi u Bratislavi („Prosečan Slovak po meni ima neku sigurnost. Tačno se zna kad je isplata plate, poslodavac mu redovno isplaćuje penziono, zdravstveno.“) jedan od prolaznika koji smatra: „Sve je bolje danas. Život je bolji, plate, kultura. Ljudi su bolji.“, i drugi koji dodaje: „Zasigurno je bolje. Stvari su nam dostupnije, modernizovali smo se.“ Doduše, „ima i onih koji nisu baš zadovoljni: ¸Nije nam bolje. Slovačka je siromašna zemlja. Ljudi puno rade, a škole nisu dobre kao nekada.‘“ No, uprkos tome, zaključak istraživanja je bodar: „U Istočnom bloku se nekada na Zapad gledalo kao na veliku raskošnu samoposlugu u kojoj je sve blještavo i skoro besplatno. Slovaci su shvatili da je stvarnost nešto drugačija, ali i da mogućnost stvaranja zdrave države, ako se izabere pravi put, nije nemoguća.“

A i Srbija je, kako nam ono rekoše Miroslav Lajčak, Majkl Devenport i Štefan File, na tom pravom putu. I ko bi normalan mogao da bude protiv boljeg života, uz to, boljeg života u zdravoj državi, bezbednoj, kulturnoj, punoj mogućnosti, državi slobodnoj-sigurnoj-stabilnoj…

 

EU STVARNOST Ili je sve to samo propaganda? Obimna studija „Teška prodaja: politika komunikacije EU i kampanja za srca i umove“ britanske organizacije „Otvorena Evropa“ navodi da je 2008. godine EU za sopstveno reklamiranje potrošila „barem“ 2,4 milijarde evra, što je „više nego što ¸Koka-Kola‘ potroši na reklamiranje širom sveta“; a i citirana istraživanja B92, da su samo malo inteligentnije prezentovana, mogla su da zamirišu na tu EU propagandu…

Ipak, pitanje koje je postavljeno – šta je EU donela… – sasvim je na mestu. A desetogodišnjica ulaska Češke, Slovačke, Mađarske, Slovenije, Poljske, Litvanije, Letonije, Estonije, Kipra i Malte u EU predstavlja i zgodan povod da se podvuče crta, i da se istini i brojkama pogleda u oči.

Podaci koje u tu svrhu koristimo, podaci su američke Centralne obaveštajne agencije i njenog „Svetskog almanaha“.

Podaci uglavnom demantuju evropsku priču o uspehu. Uspeha je malo ili je on samo prividan, a zbog tog će privida uspeha nastradati generacije koje će doći kada tog privida nestane.

I nema u njima ničega što bi moglo da nas navede na pomisao da bi Srbija mogla da prođe išta drugačije.

Ispod granice siromaštva u Mađarskoj je, tako, 1993. godine živelo 8,6 odsto tamošnjeg stanovništva; u 2012. (podatak iz almanaha za 2014.) taj broj je povećan na čak 14 odsto. Češka? 2006. godine bilo ih je 8 odsto, a 2011. 9,8 odsto. U Srbiji je, poređenja radi, prošle godine onih ispod granice siromaštva – kristi se u svim slučajevima ista metodologija, da oko toga ne bude nikakve zabune – bilo 9,1 odsto. Slovenija? 10 odsto 2003. godine, 13,6 odsto stanovništva ispod granice siromaštva 2011. godine. Estonija? Pet odsto 2003, 17,5 odsto 2010. godine…

Zapravo samo Poljska, u kojoj je procenat stanovništva koje živi ispod granice siromaštva opao sa 17 odsto 2003. godine na 10,6 odsto 2008. (poslednji dostupan podatak) predstavlja suprotan primer. Isti je slučaj i sa nezaposlenošću u toj državi, koja je sa 20 odsto 2004. godine opala na 13,5 odsto u 2013. godini, međutim, istovremeno postoji i podatak da je u tom periodu Poljska ostala bez gotovo 300 000 stanovnika, u čemu bi mogao da leži makar deo objašnjenja ovih brojki.

Tim pre što u pogledu nezaposlenosti, što se ostalih članica EU koje su u tu organizaciju primljene kada i Poljska, stvari stoje uglavnom do sasvim drugačije. Desetogodišnje članstvo u Evropskoj uniji, naime, osim siromašnima, nije bilo od prevelike pomoći ni nezaposlenima. U najboljim je slučajevima, Češke i Slovačke, nezaposlenost tek neznatno opala, dok je u svim ostalim ona manje ili više povećana. U Češkoj je, dakle, nezaposlenost sa 9,9 odsto deset godina kasnije spala na 7,1 odsto, a u Slovačkoj sa 15,2 odsto na 14,4. Nasuprot tome, međutim, u Mađarskoj je nezaposlenost sa 5,9 skočila na 10,5 odsto, na Kipru sa 3,4 na 17,4 odsto (nije štamparska greška) u Sloveniji sa 11,2 na 12,4, Litvaniji sa 10,3 na 12,4…

E, sad. Imajući sve ove brojke u vidu, kako objasniti podatak da je bruto društveni proizvod po glavi stanovnika u ovih deset država u međuvremenu porastao? Na Kipru sa 19.200 na 24.500 dolara, u Češkoj sa 15.700 na 26.300, u Slovačkoj sa 13.300 na 24.700, Sloveniji sa 19.000 na 27.000, Litvaniji sa 11.400 na 22.600…

Da li su ove brojke, zapravo, dokaz uspešnosti evropske priče, uprkos svim dokazima njene neuspešnosti? I da li su one dokaz rasta životnog standarda u onih 10 zemalja posle 10 godina provedenih u Evropskoj uniji?

Ne. Zato što su rast životnog standarda platili sopstvenom budućnošću. I budućnošću svoje dece. I to je konstanta od koje ni odstupanja ni izuzetaka nema.

Javni dug Kipra, da krenemo odatle, sa 62,3 odsto BDP-a skočio je na 113,1 odsto; uspešne Češke, sa 29,7 na 48,8 odsto; Slovačke, sa 37,6 na 55,5 odsto; Mađarske, sa 57 na 79,8; Slovenije sa 31,9 na 58,8… Poređenja radi, CIA za Srbiju navodi da joj je javni dug 61,2 odsto BDP-a, i po tome kao da smo već u Evropskoj uniji.

Ali najdramatičnije su, i najilustrativnije, zapravo cifre koje dokumentuju vrtoglavi rast spoljnog duga ovih zemalja. Češka je 2004. godine bila dužna 28 milijardi dolara, do 2014. taj dug je dostigao neverovatnih 102,1 milijardu. Poljska je pre deset godina dugovala 86,82 milijarde, a danas 365,2 milijarde dolara. Kipar? Od 8,85 milijardi došli su do 95,28 milijardi. Slovačka: 18,31 milijarda 2004, 63,99 milijardi deset godina kasnije. Mađarska: 42,38 milijardi dolara bili su dužni kada su ušli u EU, danas su dužni 170,3 milijarde dolara. Malecka Slovenija: 11,33 milijarde iz 2004. godine naraslo je na 53,9 milijardi 2014…

Ovim su, pozajmljenim i nezarađenim desetinama milijardi dolara, desetinama milijardi dolara koje zapravo nemaju, Česi, Slovaci, Poljaci, Mađari, Slovenci… kupili proteklu deceniju nešto boljeg života nego što su inače mogli sebi da priušte. Ko će vratiti te dugove, kad dugovi neumitno stignu na naplatu? Ako im još išta ostane, moraće to da učine njihova deca, i deca te dece. Šta će ona misliti o svojim roditeljima i njihovom evropskom snu, ne moramo mnogo da nagađamo.

I zaista bi interesantno bilo ustanoviti ko su vlasnici onolikih dugova ovih zemalja. Jer oni su pravi dobitnici njihovog ulaska u Evropsku uniju.

A Srbija je već sada dužna, procenjuje CIA, 33,6 milijardi dolara. I nastavlja svoj put ka EU.

[/restrictedarea]