Sa kritičarske trake – Prolazno i skriveno

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti sa te trake

Piše Vasa Pavković

Andreas Pitler: Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste

Laguna, Beograd, 2014.

U tri martovska dana iz 1938. i u Beč Andreas Pitler je smestio krimić o inspektoru Bronštajnu. Zaplet je više nego jednostavan, s gledišta žanra: u jednoj višespratnici su u kratkom roku ubijene dve lokalne vođe nacističke partije i inspektor Bronštajn, Jevrejin protestantske vere, i njegov okretni pomoćnik Černi (inače Čeh) pokušavaju da reše oba (povezana) slučaja. U roku od dva dana oni to upornim isleđivanjem stanara dotične zgrade i uspevaju.
Dobro, pa u čemu je stvar? Vrednost Pitlerove zamisli i romana krije se u činjenici da su u ta dva dana austrijski nacisti, potpomognuti od strane Hitlerove Nemačke, preuzeli vlast od zbunjene, oportune republikanske vlade i da Bronštajn i Černi, istovremeno tragajući za zločincem ili zločincima, vode trku i sa nacistima koji će, odmah po osvajanju vlasti, krenuti da sa spiskovima u rukama love Jevreje, ubijaju ih, deportuju u logore i otimaju im imovinu. Istorijski kontekst traganja za ubicama dvojice opakih nacista ali i trke sa mačem smrti koji visi nad Bronštajnovom glavom, daju ovom romanu neverovatan pečat uzbudljivosti. Pažljivo proučivši okolnosti istorijskog loma i nestanka Austrije, kao i biografije mnoštva nacističkih likova, Pitler je izvanredno rekonstruisao, gotovo iz sata u sat, kako se legalna vlast Austrije povijala i pucala, a nacističke horde marširale trgovima i ulicama, obračunavajući se sa političkim protivnicima, posebno levičarskim, radničkim organizacijama i njihovim članovima. Živopisna slika klasne heterogenosti i nacionalne složenosti tadašnje (i sadašnje) Austrije, kao i vrlo precizno izvođenje uticaja prethodne istorijske situacije (pad Carevine) koji su u Bronštajnovom poodmaklom životu odigrali centralnu ulogu – dodatna su vrednost ovog jednostavnog krimića, koji pre svega pleni ekspresivnim društvenim kontekstom, što se kao senka nadvija nad glavnim junacima i epizodistima. Scena u kojoj mladi nacistički jurišnik nokautira još uvek zvaničnog i to visokog predstavnika austrijske policije jedna je od simbolički najsnažnijih u ovom romanu. U epilogu čitalac prisustvuje neverovatno dramatičnom Bronštajnovom bekstvu u susednu Čehoslovačku, u čemu mu njegov kolega i pomoćnik Černi pruža svesrdnu logističku podršku.
Ovo je prvi roman Andreasa Pitlera na srpskom, u prevodu Mirjane V. Popović. Bilo bi veoma dobro da izdavač (beogradska „Laguna“) u svoj katalog uvrsti i druge njegove krimiće. Posle ovog „slučaja inspektora Bronštajna“ ne možemo ni da zamislimo da je austrijski pisac u stanju da piše manje dobro i promišljeno.

Sonja Atanasijević: Vazdušni ljudi
Prosveta, Beograd, 2013.

Za proteklih dvadeset godina Sonja Atanasijević je objavila šest romana i jednu zbirku priča. Neki od tih romana su doživeli lep uspeh i kod kritike i kod publike i imali više izdanja, posebno Bekstvo iz akvarijuma (2003) i Narandže za Božanu (2004). Roman Ko je ubio Alfija (2009) naša kritika je nepravedno zanemarila, posebno ondašnji NIN-ov žiri (koji ga verovatno nije ni pročitao) ali je prošlogodišnji roman Sonje Atanasijević Vazdušni ljudi (u izdanju beogradske „Prosvete“) ušao u najuži krug pretendenata za visoko priznanje. Reč je o psihološkom romanu sa snažnim elementima romana o odrastanju i sazrevanju glavne junakinje Irine, koja se javlja u ulozi pripovedačice. Povremeno, govoreći o svom proteklom i sadašnjem životu, Irina se obraća psihijatru koji pokušava da joj pomogne u njenim susretima sa „vazdušnim ljudima“. Naime, od detinjstva provedenog u dobrostojećoj porodici i malom provincijskom gradu na jugu Srbije, Irina je povremeno imala vizije fantastičnih ljudskih bića koja su se pojavljivala sasvim iznenadno, dok se igrala sa drugaricom Irenom, drugarima iz škole ili u nekim drugim prilikama. To je postalo mnogo izrazitije kada je odrasla, stigla na studije u Beograd, ostala trudna sa Dejanom, mladićem kojeg je volela, i pošto je svojevoljno abortirala. Od tada se, pa i mnogo godina docnije, u njenom stanu, na terasi, na nasipu gde trči pojavljuje prikaza devojčice Marije, za koju Irina misli da je trebalo da se rodi iz embriona što nije došao na svet. Ali sem fantastičkih motiva koji su protkani kroz ceo roman, u centru pažnje Sonje Atanasijević su i neki drugi važni problemi: odnos naše sredine prema hendikepiranim ljudima, diskriminacija na osnovu narodnosne pripadnosti (ona je Bugarka) sudbina umetničkih intencija (Irina je pijanistkinja koja je održala samo jedan solistički koncert) muško-ženski odnosi, odnosi između prijateljica (mogućnost i nemogućnost ženskog razumevanja) itd. Rizomski zasnivajući svoj roman i vrlo dobro odmeravajući dužinu mnogobrojnih epizoda i njihove međuodnose, kao i temporalnu matricu, Sonja Atanasijević se ponovo potvrdila kao pisac koji se bavi svojevrsnom arheologijom našeg svakodnevnog života: u porodici, među prijateljima, kolegama. Njena sposobnost da preko dobro odabranih scena prikazuje intimne relacije između romanesknih protagonista i da ih u pravom trenutku ostavi nerazrešenim, podstičući čitaoca da odabere određeno „razrešenje“ nejasne situacije – i u romanu Vazdušni ljudi predstavlja važan autorski adut. Imponuje i stil kojim je napisan ovaj uzbudljivi i provokativni roman. Sonja Atanasijević se Vazdušnim ljudima uvrstila u krug najboljih srpskih romansijera, pokazujući se kao redak i tim vrlo dobrodošao zagovornik modernog psihološkog romana.