Ruševine koje jauču

Piše Miodrag Zarković

Radovi na popravljanju i uklanjanju zgrada starog Generalštaba, pogođenog i razorenog tokom NATO bombardovanja pre 15 godina, ostavljaju gorak utisak u narodu, jer su ta zdanja bila, nažalost, jedino znamenje zločina izvršenog nad našom zemljom

Ne mogu ništa drugo da vam kažem, osim da vas uputim na zvanično saopštenje o radovima na čišćenju objekta, koje smo pre nekoliko sedmica okačili na našem sajtu – rekla nam je, glasom jednako ljubaznim sadržaju, dama iz Odeljenja za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, odgovarajući na pitanje o sudbini namenjenoj bivšoj zgradi Generalštaba bivše vojske.

Ta bivša vojska je opsluživala više bivših država. Te države više ne postoje, mada imaju nekoliko bitnih zajedničkih crta, poput te da je svakoj i jednoj od njih Beograd bio glavni grad. Delom i zbog toga, današnja država kojoj je Beograd prestonica, Srbija, važi za pravnu naslednicu dotičnih prethodnih zemalja, mahom nazivanih Jugoslavijama.

Ni nekadašnja vojska, izvesno je, više ne postoji, mada i ona ima svoju zvaničnu naslednicu, Vojsku Srbije. Osim slavnog i ponositog imena, međutim, malo šta bi se u današnjoj vojsci moglo smatrati napretkom u odnosu na onu nekadašnju, zvanu Jugoslovenska narodna armija pre raspada SFRJ, a zatim Vojska Jugoslavije, pa Vojska Srbije i Crne Gore, sve do konačnog razlaza Crne Gore od Srbije 2006. godine. Pre svega, ukinuta je obaveza služenja vojnog roka, a izvikanu „profesionalizaciju“ kojoj se kasnije pristupilo mnogi stručnjaci opisivali su kao potpuni promašaj  –  mada je, ruku na srce, poprilično i onih koji tu vajnu „profesionalizaciju“ hvale, što možda i nije čudo s obzirom na količinu NATO lobista u zemlji.

Dakle, mnogo je toga bivšeg u odnosu na zdanja o kojima je reč, u narodu i dalje poznata kao „generalštab“. Izgleda da je bivše čak i bombardovanje, tokom kojeg su dotične zgradurine temeljno oštećene i od tada se više i ne koriste. Ukoliko se, kao što se nagađa, zgrade „generalštaba“ odista prodaju kakvom privatniku, onda će zbilja pretiti mogućnost da NATO bombardovanje naše zemlje postane uistinu bivše, u smislu – skoro pa zaboravljeno. Jer, u ovom trenutku, porušene „zgrade generalštaba“ predstavljaju možda i jedino, a svakako najznačajnije, spomen-obeležje nasilju kojem smo bili izloženi pre 15 godina.

 

SIMBOL JEDNOG VREMENA Elem, pomenuto saopštenje od 12. marta, na koje smo upućeni, počinje ovako:

„Danas je obeležen završetak radova na raščišćavanju ruševina dela zgrade `B` starog Generalštaba u centru Beograda. Aktivnosti, započete krajem novembra, okončane su u planiranom roku, a devastirani prostor na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine uređen je i vraćen na korišćenje građanima. Raščišćeni plato obišli su ministar odbrane u tehničkoj vladi Nebojša Rodić, državni sekretar u Ministarstvu odbrane Zoran Đorđević, sekretar Privremenog organa Grada Beograda Goran Vesić i predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Govoreći o tome šta je urađeno proteklih sedamdeset dana, načelnik Uprave za infrastrukturu Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane pukovnik Milan Sladoje je istakao da su uklonjena tri spratna nivoa, odvezeno gotovo 3.500 kubnih metara usitnjenog betona i armature, više od 57.000 kilograma metalne furde i 7.500 kilograma lima.“

Dalje se navodi da se posebno vodilo računa o bezbednosti, te da je, kako je naglasio pukovnik Sladoje, šut odvožen isključivo noću. Reč je, dabome, dobio i ministar Rodić, koji je najpre istakao:

„Kalkulisali smo samo u korist građana Beograda. Ta kalkulacija je govorila da je nedopustivo da u centru grada imamo jedan ovakav urušeni objekat koji je postao i simbol jednog vremena.“

I, tu nailazimo na možda glavnu nevolju u celoj ovoj priči: zgrade starog Generalštaba izrasle su, kako kaže Nebojša Rodić, u simbol jednog vremena. Uzmemo li u obzir koje je to vreme, Rodićeva izjava o „nedopustivosti“ toga da u centru Beograda postoji takvo zdanje takve znamenitosti neminovno dobija na zlokobnosti.

Rodić, naravno, nije ulazio u nekakve pojedinosti, tako da ne mora da bude najjasnije na koje je to vreme mislio. Ali, podsetimo li se da je već deceniju i po stari Generalštab zvrjao prazan i nekorišćen, svakako da to zdanje ne služi kao znamenje ičega iz tog razdoblja. Moraćemo, dakle, da se vratimo u 20. vek.

[restrictedarea]

Da li je ministar Rodić možda mislio na vreme Jugoslavije, naročito one najdugovečnije – Brozove? Teško, ako sagledamo celokupan kontekst. Zgrade starog Generalštaba ne pripadaju vojsci kao takvoj, već vladi Srbije, odnosno srpskoj državi, dok Ministarstvo odbrane samo raspolaže tim zdanjima. Dakle, neko iz vlade, koja u novembru još nije bila tehnička, morao je da odobri izmene na „nedopustivom“ a ujedno i urušenom „objektu koji je postao i simbol jednog vremena“. Ukoliko je sporna ona simbolika koja ta zdanja povezuje sa Jugoslavijama, onda bi smisleno bilo pretpostaviti da se ista vlada, zajedno sa istim sekretarom Privremenog organa Grada Beograda (Goranom Vesićem) pod hitno opredeli i za promenu naziva Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ali, to se ne dešava. Jugoslovensko dramsko pozorište i njegov naziv nikome od nadležnih izgleda ne smetaju. Neizbežno je stoga zaključiti da ni stari Generalštab nije sporan zato što je simbol jugoslovenskog vremena.

Uostalom, poznato je čega je znamenje stari Generalštab: onog vremena koje je počelo 24. marta 1999. godine i trajalo sledećih 78 dana u punoj snazi, dok u nekim vidovima i oblicima traje do dana današnjeg.

 

USAMLJENO  PODSEĆANJE Nije to neko veliko vremensko razdoblje, ali je nesporno značajno. I, još nespornije, potpuno je neobeleženo, barem što se tiče smišljenog obeležja. Ne postoji u Beogradu niti jedan spomenik, niti jedna ploča, niti kakav drugi znak, koji podseća na NATO agresiju nad Srbijom.

Postoji jedino spomenik postradalim radnicima Radio-televizije Srbije, na kojem stoji pitanje „Zašto?“ ispod sledeće rečenice: „23. aprila 1999. god. u 1 čas usled bombardovanja RTS-a na radnom mestu poginuli su“, posle čega sledi spisak od 16 mučenika koje je pobio „tomahavk“. Taj spomenik podigle su porodice poginulih, koje svakako nisu bile dužne da naznačavaju bilo šta osim onoga što su želele da stave kao podsećanje na zločin koji im je odneo najmilije: dakle, spomenik se odnosi na vrlo određeno, pojedinačno zlodelo, pa samim tim ne simboliše neko vremensko razdoblje (pogotovo zbog toga što su porodice izabrale da na samom spomeniku ne upotrebe reč NATO). Nažalost, mnogim mešetarima tuđim nesrećama čak ni to nije bilo dovoljno niti sveto, već su u međuvremenu histerično pokretali prave kampanje u kojima su za usmrćivanje zlosrećnih radnika RTS-a okrivljavali sve i svakoga, osim jedini činilac čija je krivica i odgovornost potpuno nesporna: NATO.

Prema tome, ni spomenik kod RTS-a ne može da bude znamenje vremena tokom kojeg nas je najsmrtonosnija vojna sila u istoriji nemilosrdno bombardovala. Niti za to, iskreno govoreći, ima potrebe, zato što je narod svoje znamenje već izabrao – a to je upravo zdanje starog Generalštaba.

 

NEGODOVANJE NARODA Da je reč o upravo takvom značenju koje narod pridaje oštećenim zdanjima, vidljivo je i po sadašnjim reakcijama prolaznika, a pogotovo putnika u javnom prevozu dok im vozilo prolazi pored starog Generalštaba: od ljudi koji se oglase, kada ugledaju da je stari Generalštab prekriven nekakvim ogromnim platnima i da se na njemu radi nešto što podseća na obnovu ili uklanjanje, mogu se čuti isključivo negodovanja i psovke.

„Neće valjda da ga opravljaju, prokleti bili“, izgovorila je jedna putnica trolejbusa, po godinama bi se reklo da je penzionerka, u razgovoru sa svojom saputnicom, dok je vozilo milelo po Ulici kneza Miloša upravo ispred starog Generalštaba. Tvorac ovog teksta stajao je neposredno pored gospođe i imao priliku da vidi reakcije ostalih putnika: dok gospođa nije izgovorila svoju primedbu, niko nije ni obraćao pažnju na Generalštab, ali, čim je ona rekla šta je imala, kao da su sve oči – a, s obzirom na to da se to dešavalo u vreme saobraćajnog špica, vozilo je bilo prilično popunjeno – najednom bile usmerene ka bombardovanim ruinama. U mnogima od tih pogleda se, pored čuđenja, očitavalo i neodobravanje.

Šta god da je bilo na pameti tim ljudima, ostalo je neizgovoreno, tako da nekog pouzdanog dokaza o njihovim osećanjima nema, ali se sličan slučaj ponovio više puta, čemu je pisac ovog teksta svedok. Zbog toga što su ti komentari sadržavali i izraze neprikladne za objavljivanje u novinama (psovke) neće biti navedeni ovde, ali ukazuju na to da narod većinski zaista doživljava porušeni stari Generalštab kao znamenje nepočinstva NATO-a nad Srbijom.

Zašto je baš tim zgradama zapala ta uloga? Razloga je više: upadljive su, nalaze se na nezaobilaznom mestu, decenijama su predstavljale znamenje vojne moći svih država kojima je Beograd bio glavni grad u drugoj polovini 20. veka, a i oštećenja na njima su zbilja zastrašujuća, kao da ih je neko namerno oblikovao tako da opominju i podsećaju. Glavni i osnovni razlog je, međutim, nešto sasvim drugo – to što, kako je već rečeno, nikakvog drugog podsećanja na NATO zločin prema Srbiji i Srbima naprosto nema.

Nije reč o ovom ili onom pojedinačnom zločinu, koji je počinjen u okviru NATO agresije, već o agresiji kao krovnom, sveprožimajućem zlodelu. NATO agresija kao takva nije obeležena na dostojan način, što je, iskreno, teško oprostivo. Punih 15 godina obeležavanje te nepravde ostaje nedorečeno, poluprikriveno, pritajeno, poluglasno, zbog čega nikada i nije otelotvoreno u kakvom opipljivom, primetnom i postojanom obliku.

Dok NATO agresija ne bude obeležena na dostojan način, nekakvim spomenikom koji će nadživeti ovo čudnovato, često zbunjeno pokolenje, uklanjanje ili opravljanje starog Generalštaba jeste neka vrsta greha. To vreme, na koje je ministar Rodić mislio, naprosto ne sme da ostane bez svog simbola. Bez obzira na to da li ima istina u onim glasinama koje su se provlačile po novinama da je stari Generalštab već prodat ili da će to uskoro biti, njega uklanjati ili popravljati – a prethodno ne obezbediti neko drugo znamenje zločina počinjenog nad Srbijom 1999. godine – biće, opravdano, od naroda shvaćeno kao još jedno otužno prikrivanje NATO agresije. Povrh svega je i skupo, sudeći po zaključku zvaničnog saopštenja Ministarstva odbrane:

„Vrednost obavljenih radova na aneksu zgrade `B` je oko 38 miliona dinara, a procene govore da bi za kompletno raščišćavanje oba objekta, rušenje i odvoženje šuta, bilo potrebno otprilike tri puta toliko.“

[/restrictedarea]