Pod pritiskom Brisela, liberala i sindikata

Piše Nikola Martić

U uslovima narastajućeg unutrašnjeg pritiska radničke klase i sve tvrđih zahteva zvaničnika Evropske unije u vezi sa neophodnošću očuvanja „kontinuiteta sprovođenja reformi“, nova vlada Srbije nalazi se pred velikim ispitom. Da li je u Srbiji moguće dovršiti „veliki liberalni projekat“ i u isto vreme izaći u susret očekivanjima građana koji traže pravednije društvo i bolje uslove za život?

Sve su oštrija upozorenja koja u Beograd stižu sa Zapada. Gotovo uvredljivo deluje ton kojim se, diplomatskim kanalima, upućuju jasne poruke Aleksandru Vučiću o tome „šta je na dnevnom redu“, pre svega kada je u pitanju ekonomska politika nove vlade Srbije. I dok se širom zemlje gomila nezadovoljstvo radnika zbog sve težeg materijalnog statusa, u Beogradu se sabiraju liberali koji traže još snažniji zamajac u decenijskom naporu postpetooktobarske elite da se tržište, a posebno tržište rada, još više liberalizuje.

Radi ilustracije dramatičnog zaoštravanja retorike kojom se budućem premijeru stavlja do znanja „kuda dalje“, podsetićemo čitaoca na samo nekoliko izjava zapadnih diplomata o tome šta se od vlade Srbije očekuje u narednom periodu.

Ultimatum: Devet meseci za reforme Evropska predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton izjavila je pre nekoliko dana da „očekuje brže formiranje vlasti u Beogradu kako bi se što pre nastavio proces usvajanja evropskih reformi“. Šef delegacije Evropske unije u Srbiji Majkl Devenport takođe je naglasio da „Brisel od nove vlade Srbije očekuje što skorije sprovođenje ekonomskih i strukturnih reformi“. Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin dao je svoje „viđenje“ onoga što vlada Srbije treba da uradi u narednom periodu: „Bitna je što brža transformacija, reforme u funkciji približavanja Evropskoj uniji, uključujući tu i promenu Ustava Srbije.“ Ipak, među njima se izdvaja najdrastičnije upozorenje koje je Aleksandru Vučiću uputio Toni Verheijen, šef Kancelarije Svetske banke, koji je doslovno rekao da „Srbija ima devet meseci da sprovede reforme“.

I pre formalnog konstituisanja, dakle, nova vlada Srbije nalazi se pred velikim iskušenjima. S jedne strane, sve su ozbiljniji zahtevi spoljnih faktora, MMF-a, Svetske banke i zvaničnog Brisela, koji od vlade Srbije očekuju „radikalne rezove“ i drastično „stezanje kaiša“, u skladu sa proklamovanom „politikom štednje“ Angele Merkel, koja širom Evropske unije dovodi do masovnih protesta radnika. Pored Grčke, Španije i Portugalije, gde su nasilne demonstracije postale gotovo svakodnevica, nedavno smo čak i na ulicama Brisela imali prilike da vidimo krvave sukobe demonstranata sa policijom koja je politiku reformi iz Berlina branila pendrecima i vodenim topovima. Sve je to, razume se, potpomognuto domaćom „nezavisnom analitikom“ petooktobarskih intelektualaca koji u Srbiji već 13 godina pokušavaju da „liberalizuju“ javno mnjenje.

 

Sindikati: Liberalizam služi bogatoj manjini Pozicija običnog građanina Srbije, sa svim njegovim sumnjama i nadanjima, vidi se iz poruka upućenih novoj vladi od samih radnika, okupljenih u velike sindikate koji bi trebalo da se bore za očuvanje minimuma do sada osvojenih prava radnika.

Nedavno je predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović izjavio da globalna kretanja upućuju na to da „liberalni koncept privrede pokazuje svoje pravo lice i da je postalo očigledno da to nije nikakav koncept ekonomskog razvoja u korist većine, već da služi za bogaćenje manjine“. On je ukazao na podatak da je stopa nezaposlenosti u Srbiji čak 25 procenata radno sposobnog stanovništva, da je prosečna potrošačka korpa oko 65.000 dinara uz prosečnu zaradu od oko 400 evra, koju uzgred, prima tek nešto više od jedne trećine radnika, dok više od trećine radnika prima minimalnu zaradu od svega 20.000 dinara.

[restrictedarea]

Analiza ovih podataka ukazuje na činjenicu da su promene u ekonomskoj sferi neophodne. Pitanje je, međutim, u kojem pravcu će se promene odvijati i kako će uticati na ukupan privredni ambijent, a posebno na običnog građanina. To, za sada, ostaje da se vidi. Kako je najavio sam Aleksandar Vučić, budući premijer Srbije, strategija ekonomskih reformi biće predstavljena u ekspozeu premijera.

Utisak je, ipak, da ima previše zabluda i nejasnoća kada su u pitanju srpske reforme, pojam bezmalo postavljen na pijedestal predizbornog slogana partije koja je iznedrila mandatara sa sastavljanje nove vlade.

Treba naglasiti da je nezadovoljstvo ogromnog broja radnika u Srbiji, posebno onih koji ne mogu da ostvare ni minimum svojih prava, naraslo gotovo do tačke pucanja. U takozvanom javnom sektoru plate se često ne isplaćuju ni po nekoliko meseci, ili čak godina, i svi se vrlo dobro sećamo štrajkova glađu i očajničkog samopovređivanja onih koji poštenim radom nisu više u stanju ni svojoj deci da stave ručak na sto.

Na hiljade radnika velikih industrijskih pogona koji se nalaze u procesu restrukturiranja sa nestrpljenjem očekuju prve poteze vlade Srbije. Nekadašnji giganti kao što su Železara Smederevo, RTB Bor, FAP, Prva Petoletka, IMR i IMT, Fabrika vagona Kraljevo, Želvoz, Fabrika kablova Jagodina, Sloboda Čačak, Jumko, Petrohemija, Azotara Pančevo – samo su neka od preduzeća sa dugačkog spiska, čija je sudbina neizvesna i čiji su radnici spremni da brane svoja prava i u centru Beograda.

 

Srbija: U liberalizam i bez liberala? Pauzu u ovom negativnom trendu narastajućeg očajanja predstavlja, svakako, nova nada u liku perspektivnog novog vođe, mandatara koji tvrdi da ima recept za ozdravljenje srpske privrede. Da li će pak njegov recept povući Srbiju u ambis uličnog nasilja koje sve više zahvata Evropu, ili će Vučić, ipak, opravdati očekivanja koja tinjaju čak i u srcima njegovih ljutih političkih protivnika, videćemo jako brzo.

Treba, na kraju, reći da je danas u Srbiji postignut gotovo nezabeleženi konsenzus političke elite i njenih „nezavisnih analitičara“: da je konačno, nakon 13 godina, došao čas kada će država prelomiti sve dileme oko budućnosti privrede i ekonomije i bespogovorno se upustiti u „kapitalističku privredu neoliberalnog koncepta“. To bi za petooktobarske intelektualne prvake bila potvrda da liberalna partija nije nestala sa političke scene zbog prevaziđenosti ideje samog tržišnog modela privrede, već isključivo zato što je u Srbiji sazrela nova konzervativna snaga spremna da državu i narod povuče ka njihovoj „kapitalističkoj“ fantaziji bez regulisanog tržišta i ka njihovoj „demokratskoj“ utopiji gde su svi slobodni svoje mišljenje zadržati za sebe.

[/restrictedarea]