Mirjana Mira Maoduš /slikar/ – KRST PRAVOSLAVNOG ČOVEKA

Razgovarala Dragana Marković

Devedesete su za mene bile jedno veliko otrežnjenje. Shvatila sam tek tada da, htela to ili ne, nosim svojom krvlju sudbinu svog naroda, taj krst koji nam je dodeljen. Onda sam čvrsto odlučila da to i budem, da svoj identitet, jedini pravi, prihvatim i nosim: uzbrdo, nizbrdo − svuda kuda krenem

Ovogodišnja Nagrada za likovno stvaralaštvo Zadužbine „Momčilo Momo Kapor“ prošle nedelje dodeljena je Mirjani Miri Maoduš, slikarki srpskog porekla koja je svoj identitet očuvala školujući se i boraveći van granica naše zemlje. Njenu biografiju odmotava i razgovor koji smo tim povodom vodili, ali pre i posle svega ostaju njene reči: Danas, na nedovršenom putu svoje karijere umetnika, jedino zadovoljstvo je što sam se sve ovo vreme po svetu čvrsto borila da očuvam dostojanstvo i da život sa skromnošću posvetim kreiranju, da ne imitiram druge.

„Uvereni smo da bi i Momo Kapor bio zadovoljan našim izborom, jer je Mira Maoduš njemu bliska po umetnosti, podjednako po humanosti, rodoljublju i kosmopolitizmu, razumevanju sebe i drugih, takođe i po potrebi da svima kaže ono što je njen planetarno slavan predak Nikola Tesla rekao: ¸Ako budem sretan da ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo (…) najslađa misao biće mi ta, da je to delo jednoga Srbina‘“ – izrekao je Nikola Kusovac, predsednik žirija, na dodeli nagrade.

Slike Mire Maoduš čuvaju i izlažu Narodni muzej u Beogradu, Narodni muzej Kruševac, Muzej u Prijepolju, Mijagi muzej u Sendaju, Muzej savremene umetnosti u Kamakuri…

Njene slike izložene su i u galeriji čuvenog francuskog galeriste Danijela Beseša (Daniel Besseiche) čije galerije se nalaze, između ostalih gradova, u Parizu, San Tropeu, Ženevi i Pekingu, zatim u galeriji Žan-Kloda Ridela (Jean-Claude Riedel) galeriji Olivijea Nuvelea (Olivier Nouvellet) u Parizu i u galeriji „Etoal“ (Etoile) u Tokiju.

Neki od njenih radova iz serije „Ćirilica“ već skoro deset godina obilaze svet kao reprodukcije na čestitkama Uneska.

Mirjana Maoduš je rođena u Metku 14. oktobra 1942. godine. Porodica Maoduš nastanila se u Beogradu posle preživljenih užasa i genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Sve to zajedno: genetika, podneblje, poreklo, iskustvo i slučaj – definisalo je i njen život

Pomenuli ste na dodeli Nagrade „Momo Kapor“ da ste se nadali da ćete za života ostati nenagrađeni i tako se uvrstiti u plejadu slikara koji su postali slavni tek nakon smrti. Time ste otvorili veliku temu o vrednovanju umetničkog dela. Mislite li da ni naše vreme nije ustanovilo valjane kriterijume i da se i nama može dogoditi, što reče Olja Ivanjicki, da nekakav likovni „Oskar“ ostane u nekoj polici, sasvim sklonjen od očiju javnosti?

U vreme Van Goga postojao je neki Mov, bio mu je rođak, neki biografi beleže čak i učitelj, iako ga je Van Gog učio da slika. U to isto vreme Mov je bio poznat, prodavao je slike po basnoslovnim cenama, a danas za tog Mova znamo samo preko Van Goga. Da nije Van Goga, niko se danas njega ne bi ni sećao.

Da li je to jednostavno sudbina likovne umetnosti? Da li je zaista nemoguće pouzdano vrednovati jedno umetničko delo?

Verujte mi da nikada nisam shvatila po kojim kriterijumima se sve to dešava. Slikam dugo, decenijama, i ni danas ne znam kako se vrednuje umetnost. Jednostavno, umetnik treba da stvara, da bude u duhu svog vremena i da iz sve snage nastoji da bude svoj. Mladim umetnicima bih savetovala da, kada im galerije predlažu izložbe, dobro pogledaju ko je pre njih u tim galerijama izlagao, pa ako se njihovo slikarstvo uklapa u tu priču, ako su srodnih trendova, tek onda neka prihvate.

U svakom slučaju slikarima ostaje sam čin stvaranja kao prostor skoro apsolutne slobode kakav ne postoji u drugim umetnostima. Da li je i vaše iskustvo takvo? Kako vi slikate, kako nastaju vaše slike?

Baš tako. Iz sveta apsolutne slobode. Tako su i ćirilična slova ušla na moje slike. Pomislila sam u jednom trenutku: zašto uopšte pišem na engleskom, francuskom… Onda sam počela da pišem svojim pismom i zapanjila se kada sam shvatila da ljudi to uopšte ne čitaju kao političku poruku, već su im se dopale boje, grafika tih slova. To me je i uverilo da u umetnosti ne postoje političke granice, što je vrlo važno. I danas postoji sloboda koju su izborili francuski impresionisti posle obračuna sa tradicionalnim slikarstvom. Čitav koncept preuzeli su nemački ekspresionisti, fovisti, Pikaso je iznedrio revoluciju, i taj prostor slobode je, na svu sreću, sačuvan do danas.

[restrictedarea]

Sudbinom određeni ili pojedinačnim energijama oblikovani, naši životi se potpuno razlikuju. Šta je to što je odredilo vaš život, što ga je učinilo baš ovakvim kakav jeste? To mogu biti izbori, događaji, ljudi, knjige, mirisi…

Sve je to igra slučaja. Našla sam se u Frankfurtu i saznala da je Škola za primenjene umetnosti raspisala konkurs. Otišla sam i prijavila se. Sećam se da sam naslikala neku saksijicu sa cvećem, plave podloge sa lila akcentima, pa sam onda to isto uradila u nekoliko varijacija boja. Nikada pre toga nisam slikala, osim onih dečjih crteža po sveskama, marginama… Da, pravila sam u Lici i skulpture od blata. Na prijemnom su gledali te moje radove. Bilo je to početkom šezdesetih, kada još nije bilo naših studenata na školovanju po inostranstvu. A same škole slikarstva su više bile škole zanata, upisivali su ih dobro situirani studenti koji nisu morali mnogo da razmišljaju o novcu. Gledali su me čudno, jedna profesorka iz komisije je rekla da nemam dovoljno opšteg obrazovanja. Shvatila sam to kao uvredu. Rekla sam im da znam čitav „Kapital“ napamet. Nasmejali su se, a ja sam počela da im recitujem Getea na nemačkom… Tu su se već uozbiljili, uskoro mi je stiglo pismo da sam primljena.

Vaša bogata i neobična biografija beleži i da ste likovno obrazovanje stekli u inostranstvu: Frankfurtu, Veneciji, Parizu… Opet, vi ste spoznajno i idejno čvrsto povezani sa prostorom sa kojega ste potekli. Kako se dogodilo da među svim tim uticajima, drugim prostorima u kojima ste živeli i živite, niste pogubili tu nit?

To je putanja krvi. Moja porodica je živela i živi ovde. Iako sam bila student, čak sam im pomagala. Odgovornost prema porodici, osećanje identiteta su me sačuvali da ne posrnem. Mada je izazova bilo zaista mnogo.

Likovni kritičari beleže različite faze vašeg opusa. Kako biste ih vi odredili?

Moja prva faza je bila određena onim što sam učila u školi, crtala sam onako kako me je učio Jozef Bojs, a kod kuće sam počela da slikam pejzaže, koloritne, kao neki svoj izraz. Verovatno je trebalo da tu fazu doživim ranije, u srednjoj školi, ali nisam imala mogućnosti za to. Tako sam u početku radila na dva fronta, na dva nivoa doživljaja umetnosti. Imala sam paralelno apstraktne gvašove, akvarele, a na drugoj strani crteže. U Veneciji sam videla izložbu Matisa, Derena, Vlamenka… Taj prvi period fovista bio mi je mnogo lepši od nemačkog ekspresionizma. Onda sam odlučila da odem u Pariz i naučim da slikam kao Matis. U Parizu sam opet otkrila rusku avangardu, apstraktnu. To me je još više zadivilo. Sve to što sam otkrivala tih godina imalo je uticaja na moje slikarstvo. Naravno, usvajala sam samo ono što mi se dopadalo, ostalo sam odbacivala. Italijani imaju dobru poslovicu – „Izabirati i eliminisati“.

Ne mislim da treba tražiti poruku ili pouku u nekom umetničkom delu, ali verujem da umetnik onim što radi pokušava nešto i da saopšti. Kakva je vaša priča? Od socijalno-filozofskih portreta ljudi sa dna društvene lestvice do umetnosti grafita i letrizma?

Ćirilična slova su u moje slikarstvo ušla kao umetnost grafita. Prvo sam krajem osamdesetih ispisivala na svojim platnima prepisku Van Goga i Gogena. Kada je devedesetih počela naša nesreća, kada su krenuli naši ratovi i ja sam jednostavno morala da odreagujem. Znam da me je čitava ta situacija naterala da se preispitujem, ko sam ja, zapravo. Ranije sam uvek bila Jugoslovenka. U to vreme sam živela sa vajarom koji je bio sa Jamajke. Jedna galerija u Parizu pozvala nas je da donesemo svoje radove za humanitarnu izložbu posvećenu deci Jugoslavije. Naravno da smo se odazvali. Okačila sam sliku na zid, a onda u žamoru saznala da je izložba za decu Zagreba. Ubrzo su se pojavila dva čoveka iz mog kraja, oko Gospića, jedan od njih je krenuo da mi priča kako sve Srbe treba pobiti, da je to jedna prljava nacija koju treba istrebiti, a ja sam usred Pariza shvatila − da smo se kojim slučajem sreli u Gospiću, taj bi me čovek zaklao. Rekla sam ko sam, pokupila svoju sliku sa zida, mog kompanjona su pitali da li je Srbin ili Hrvat. Čula sam da im je odgovorio: „I am Montenegro“, jer je bio crnac, i mi smo otišli. Sve je to za mene bilo jedno veliko otrežnjenje. Shvatila sam tek tada da, htela to ili ne, nosim svojom krvlju sudbinu svog naroda, taj krst koji nam je dodeljen. Onda sam čvrsto odlučila da to i budem, da svoj identitet, jedini pravi, prihvatim i nosim: uzbrdo, nizbrdo, svuda kuda krenem. Shvatila sam i koliko je velika muka nas Ličana, vi koji ste rođeni u Srbiji najčešće ne shvatate kakav krst nose Srbi van Srbije. Vi ste se borili protiv Turaka na svojoj zemlji, na svom. Ja sam rođena na tuđoj zemlji. Opet, negde se i te muke u Srpstvu sjedinjuju. Sećam se devedesetih, kada sam dolazila da vidim svoje. Te slike ne mogu nikada da izbrišem. Drveće oblepljeno čituljama mladih ljudi, sve žene na Kalenić pijaci obučene u crno. Naši ljudi mršavi, gladni… Onda se vratim u Pariz, sa osećajem da sam upravo izašla iz pakla, a tamo ljudi sede po kafićima, pijuckaju, ležerno žive svoje živote, potpuno nezainteresovani što je na hiljadu kilometara od njih pakao. A kada se uopšte uključe u sve to, najčešće mi kažu kako mi Srbi silujemo, ubijamo… Prvo sam plakala, užasno, mnogo, dugo, a onda sam počela da odgovaram, čak da ih vređam. Evo, nedavno smo imali neke ljude na večeri, sve ide lepo, sedimo, jedemo moju hranu, a onda jedan od njih kaže kako je Putin zločinac. Samo sam otvorila vrata i izbacila ih napolje. Eto. Čovek mora da reaguje, jednostavno mora, inače će se pogubiti. Kad jednom zauzmete taj stav, neuporedivo jednostavnije ćete živeti. Moramo se boriti, isterati svoje, reći: „Ne, to nije tako“.

Grafit kao bunt, izraz neetablirane umetnosti, stav, jeste nešto što ste kao impresiju poneli iz Njujorka?

Američki crnci su krenuli sa grafitima. Omladina čitavog sveta je prihvatila taj izraz. To je bio jedan momenat, bunt. Sada već primećujem da najpoznatiji među umetnicima grafita prelaze na platno, ulaze u galerije… Shvatili su da je sve to sada već stvar mode i da moraju da počnu da slikaju. Trendovi naiđu i prođu, a pravom umetniku ostaje da se drži svoje linije, da bude svoj.

Osim slova i stih povremeno biva vaše uporište. Dis je „Naše dane“ opevao 1910. godine, najavljujući 20. vek. Čini se da se mnogo šta ni u 21. veku nije promenilo? Zašto baš ta pesma?

Upravo zato što se danas čita podjednako kao i na početku 20. veka. Rođena sam za vreme Drugog svetskog rata, posle rata sam videla tu smenu generacija u politici. Videla sam i koliko je to bilo strašno, drastično, kako u kraljevoj truloj Jugoslaviji ništa nije valjalo… A onda su usledile još radikalnije i još bezobzirnije promene. Sve u ime naroda. Danas su u ime demokratije, verovatno, zatvoreni skoro svi muzeji po Beogradu. Da li ovaj narod uopšte shvata šta se dešava? Pored toliko naših mladih umetnika koji umiru od gladi, u Muzeju savremene umetnosti izlažu stare cipele. No, sve to jednom prođe. Srbin ćuti i čeka. Ne da đavo i ne da Bog.

Susret sa umetnošću i kulturom Japana je kod vas očigledno imao poseban upliv. Vaš suprug je iz Japana. Kakav je vaš doživljaj tog specifičnog identiteta?

U Japanu sam naučila da budem nacionalista, da poštujem svoje, ističem i volim, i da u tom svom vazda pronalazim nešto lepo. Tako oni doživljavaju svoju zemlju. Japanskog slikara Sešu iz 16. veka Pikaso je navodio među deset najznačajnijih ljudi u istoriji sveta. Imala sam priliku da sa Japanskom televizijom krenem na put tragovima Sešua. Posetili smo mnoge hramove gde je boravio i slikao, jer je Sešu bio sveštenik. Potpuno sam bila iznenađena kada sam shvatila da su ti hramovi zatvoreni za turiste. U stvari, Japanci mogu da ih posete, ali strani turisti ne. Jednostavno ne žele da se sve to pretvori u lagani turistički sadržaj, da se devastira. To se čuva samo za Japance. Japanci se tako bore za opstanak. A da bi se sačuvali kao posebna kultura, oni čuvaju i svoj trešnjin cvet. Kada u aprilu trešnje procvetaju, oni masovno izlaze u parkove, čak bolesnike na nosilima iznose iz bolnica, onda ritualno sede satima, organizuju piknike i posmatraju trešnjin cvet. To traje dva do tri dana. Njihovi lepeza i kimono postoje danas kao i vekovima ranije. Japan me je mnogo čemu naučio. Iako je neka vrsta američkog protektorata, Japan je uvek bio na našoj strani. To ne treba zaboraviti.

U Muzeju Van Goga u Amsterdamu videla sam i to platno koje je Van Gog u bolnici, nekoliko dana pred smrt naslikao, na njemu je trešnjin cvet…

Da, francuski impresionisti su u jednom trenutku otkrili japansku grafiku. Od tada njihovo slikarstvo postaje mnogo svetlije, vedrijih tonova… Boden je znatno pre impresionizma, kao njegov preteča, slikao na malim platnima oblake, nordijsko nebo… To je jako lepo, sa suncem u naznakama, apstraktno.

Šta je to u ekspresionizmu čime vas je zaveo?

Verovatno to što sam upravo impresioniste prve videla kada sam stigla u Frankfurt. Videla sam Kirhnera, mnoge druge. To je moj prvi susret sa slikarstvom, nešto kao prva ljubav.

Kako vidite likovnu umetnost našeg vremena? Šta se dešava, kakva pitanja postavlja današnji umetnik, za čim traga?

Umetnost nikada nije bila u goroj situaciji. Umetnost je postala vlasništvo multimilijardera. Kao što su tokom italijanske renesanse uzore u umetnosti postavljali papa i kardinal, tako to danas čine milijarderi. Jedina je razlika što su taj papa i kardinal imali istančan ukus za umetnost. Danas slikar postaje ime, velika zvezda, ukoliko ga otkrije nekakav bogataš, po sopstvenom nahođenju, otkupi mu čitavu izložbu ili sliku na aukciji i odluči da ulaže u njega. Čovek mora da se uteši sudbinama slikara tokom istorije, a znamo da je čak i Pikaso tek pred smrt počeo da prodaje svoje slike. Ostaje nam da budemo pošteni prema sebi samima i da radimo najbolje što umemo. Sve ostalo donosi vreme.

Vaš atelje je na Monparnasu, pre vas koristili su ga poznati umetnici, među prvima i najslavniji Haim Sutin. U susednoj zgradi stvarali su poznati japanski umetnik Fužita i naš Risto Stijović, a u zgradi preko puta Modiljani i Šagal. Da li je Pariz danas sačuvao onaj primat koji je imao u likovnoj umetnosti?

Umetnost se uvek kreće za kapitalom. Centar umetnosti u 17. veku je bio u Španiji, zatim u Holandiji, posle je došla na red Francuska, još je Luj Četrnaesti doneo dekret da se ulaže u umetnost, to je pre njega činio i Napoleon. Kapital je danas u Kini, a tamo su i sve evropske velike galerije.

To u šta verujemo nas određuje kao ljude. Šta je to u šta vi, posle devalvacije mnogih vrednosti, uspevate da verujete?

Naš narod to lepo kaže: „U se i u svoje kljuse“.

Nagrada „Mome Kapora“ vam je upravo uručena. Moma mi je u jednom razgovoru rekao da strašni strah od zaborava preti svima, sem umetnicima. „Jer, i najlošiji umetnik i najmanji pisac oseća da će jednoga dana neko da iskopa njegovu knjigu, da je kupi na rasprodaji za dve pare, i da će on onda biti živ. To je kao pecanje. Svi smo bacili udice u vreme i čekamo šta će vreme izvući i kada nas ne bude da držimo drugi deo štapa.“ Imate li vi takav osećaj?

Divim se Momi koji je sve umeo najlepše da kaže. A to jeste suština. Otvarajući jednu od naših izložbi u Parizu osamdesetih, jedan od političara je rekao kako će posle svih nas slikara nešto i ostati. Znam da sam se izletela i glasno prokomentarisala: „Posle vas će ostati dugovi“.

Vi ste potomak Nikole Tesle. Koliko se ideja Nikole Tesle neguje u vašoj porodici?

Vrlo malo, skoro da se uopšte ne neguje. Nikola Tesla nije bio toliko poznat u vreme mog odrastanja. On je u srpskom narodu počeo da se slavi devedesetih godina, kada je zapretila opasnost našem rodu od istrebljenja. Tesla je odjednom postao Marko Kraljević, za nas ovde u Srbiji. A to nam je donelo ideju da smo jaki, svoji i da ćemo izdržati. Tesla nije bio sklon kompromisima, on je par godina kopao kanalizacije u Njujorku jer nije hteo da poklekne, da radi ono što bi neko drugi za njega odlučio.

Verovatno nosim taj gen u sebi: ne pravim kompromise i znam da ću izdržati.

[/restrictedarea]