GISTAV DORE – slavljen i neshvaćen

Piše Slavica Batos

Na izložbi u muzeju Orse posetiocu se pruža prilika da nađe odgovor na ključno pitanje u vezi sa Doreovim stvaralaštvom: Da li se može biti vrhunski ilustrator a da se pritom ne poseduje autentičan slikarski dar

Gistav Dore bio je vršnjak Eduara Manea u doslovnom smislu reči. I jedan i drugi rođeni su u januaru 1832. godine, i jedan i drugi umrli su početkom 1883. Da koincidencija bude zanimljivija, Dore je umro tačno na Maneov 51. rođendan. Za života, obojica su propatila zbog nipodaštavanja od strane umetničke kritike. Ali, za razliku od Manea, kome se istorija umetnosti izdašno odužila ustoličivši ga kao rodonačelnika impresionizma, Dore je ostao na jednom od njenih sporednih koloseka. Zašto je to tako, možemo da naslutimo: istorija umetnosti razmišlja „pravolinijski“. Njoj su uglavnom zanimljivi oni slikari kojima može da precizno odredi mesto na, pretpostavljenoj, uzlaznoj liniji istorijskog toka i u čijem delu može da prepozna nagoveštaje tzv. modernizma. Od momenta kad je impresionizam označen kao ishodište modernih pravaca XX veka, celokupnom Maneovom opusu priznata je nesporna umetnička vrednost, a na sve ostalo, što nije bilo „moderno“, počeo je da pada pepeo zaborava.

Dore je, osim toga što je odbijao da se svrsta, kako u avangardu, tako i u klasiku XIX veka, patio od još jednog „hendikepa“. Za razliku od Manea, koji je svoju kreativnost ugradio u jednu jedinstvenu, impresionističku, viziju, on je imao želju i potrebu da se iskaže kroz različite oblike umetničke kreacije. A višestruku obdarenost, tj. svestranost, tj. svaštarenje, ljudi vam nikad ne praštaju. Izuzetak čini nekoliko renesansnih genija, tek da se potvrdi pravilo. Pošto nije hteo sam da se opredeli, Gistava Dorea opredelila je istorija: ostao je upamćen kao „najveći ilustrator svih vremena“, a sve što je izlazilo iz okvira ilustracije nužno je bivalo proglašeno za drugorazredno.

U ovom trenutku, u pariskom muzeju Orse, može se videti izložba (Gustave Doré – L’imaginaire au pouvoir, do 11. maja) koja u izvesnoj meri ispravlja ovu nepravdu. Pažljivo oko i uho uveriće se, međutim, da su klišei izuzetno otporni na habanje. Primer za ovu notornu istinu može se naći i u samom katalogu izložbe: najzanimljivija slika sa izložbe, remek-delo tzv. crnog romantizma, loše je reprodukovana a u tekstovima praktično nije ni pomenuta. Kao da zlokobna kritičarska žaoka iz epohe još uvek luči svoj otrov.

Globalno gledano, međutim, izložba je jako dobro organizovana. Eksponati su dobavljeni iz muzeja i privatnih kolekcija širom sveta, katalog (u izdanju kuće Flammarion) reprezentativan je i iscrpno dokumentovan. Pojavila su se, takođe, i neka prigodna izdanja knjiga i časopisa. Sve u svemu, može se reći da Francuska ne zaboravlja svoje velike ljude. Prethodna izložba posvećena Gistavu Doreu bila je u Strazburu, 1983. godine, na stogodišnjicu slikareve smrti. Narednu ćemo verovatno videti 2032, na dvestogodišnjicu rođenja.

GENIJE U POVOJU Gistav Dore rodio se, dakle, 1832. godine, u francuskom gradu Strazburu, poznatom po katedrali koja je u ono vreme bila najviša građevina na svetu. Najranija Doreova sećanja bila su vezana za legende o katedrali: o čudesnom majstoru Ervinu koji ju je projektovao, o „dami u belom“ koja se noću pojavljivala na stepeništima i balkonima katedrale, o zamađijanim muškarcima koji su nastradali pokušavajući da je slede u njenim vratolomnim šetnjama.

Sin uglednog i imućnog inženjera, Dore je rastao okružen pažnjom majke, bake i guvernante, tri žene totalno očarane lakoćom i žudnjom kojima je dete upijalo sve što mu se pročita ili objasni. Svaki nauk, bila to matematika, muzika ili klasična književnost, padao je na plodno tle i istom davao plodove. Mali genije bio je na najboljem putu da izraste u velikog genija. Otac je u njemu već video inženjera koji će graditi pruge i mostove, majka i baka su ga zamišljale kao čuvenog violinistu, operskog pevača ili akademskog slikara, guvernanta se potajno divila njegovim vragolijama i akrobatskim veštinama. Na izuzetan crtački dar, koji se ispoljio praktično onog momenta kada je dečak prvi put uzeo olovku u ruke, porodica je gledala kao na nešto što prirodno ide uz genijalnost i nije ga specijalno podsticala. Talenat se razvijao i granao sam od sebe, onako, kao što iz semenke izrasta i grana se raskošno drvo.

Sa pronicljivošću i žarom rano probuđene inteligencije, mali Gistav posmatrao je svet oko sebe i beležio ga u svoje sveske. Ponekad je to bio crtež seljanke koja je zastala da se odmori na povratku sa pijace, ponekad scene sa svadbi ili vašara, vrlo često, slobodno izrežirane, smešne situacije iz svakodnevnog života. Uporedo sa njima nastale su i prve ilustracije na osnovu pročitanih tekstova. Imao je jedva osam godina kad je njegovu maštu zagolicao Danteov „Pakao“, delo koje će – videćemo kasnije – zanavek ostati povezano sa imenom Gistava Dorea. Ta rana verzija, izvedena brzim ali efikasnim potezom, prilično je komična – primerena detetu koje puca od zdravlja i energije. Komična je, takođe, i ilustrovana verzija Telemahovih avantura. Na jednom od crteža (koji su uvek propraćeni tekstom)omatorela i očigledno izlapela nimfa Kalipso obraća se Telemahu, Odisejevom sinu, rečima: „Odiseju, luče moje, žao mi je da te takvog gledam, izađi već jednom iz tih talasa!“

Sa dvanaest godina, siguran u sebe i u kvalitet svog rada, Dore je dao da se odštampa njegova prva litografija „Vašar u gradiću Bru“. Na njoj je predstavljeno dvadesetak svečano odevenih varošana (svi imaju životinjske glave!) kako poskakuje i veseli se uz zvuke muzike. Po atmosferi scena podseća na slike Pitera Brojgela Starijeg, koji je isto tako uživao u prikazivanju narodnih običaja i veselja. Primećujemo, takođe, da su crtež i kompozicija već na sasvim profesionalnom nivou. Tri godine kasnije potpisaće ugovor sa jednom velikom izdavačkom kućom, za koju su radili najpoznatiji ondašnji ilustratori, među kojima i slavni Onore Domije, začetnik i glavni predstavnik realizma u francuskom slikarstvu.

Ilustracija je u to vreme bila izuzetno cenjena. Zahvaljujući tehnološkom napretku u oblasti štampanja, širenju železničke mreže i pojavi telegrafa, novine i časopisi masovno su prodrli u svakodnevicu svih društvenih slojeva. A popularnost štampe – bar to danas znamo – umnogome se zasniva na njenom vizuelnom aspektu. Ovde treba da se podsetimo nečeg bitnog: fotografija odštampana na običnom, novinskom papiru, pojaviće se tek mnogo godina kasnije (pred sam kraj XIX veka). Sve dotle, vizuelni aspekt bazirao se na ilustracijama, tj. na tehnikama litografije i drvoreza. U tom kontekstu razumljivo je što su dobri ilustratori bili na ceni i što su se tim poslom bavili i neki vrlo poznati slikari.

[restrictedarea]

Mladom Doreu se, međutim, nimalo nije dopadalo to što je svrstan u kategoriju ilustratora i (još gore) karikaturista. Njegova želja bila je da se bavi slikarstvom. Sa osamnaest godina on je finansijski već samostalan, otac je odustao od ambicije da sina upiše na prestižni Politehnički fakultet i izdejstvovao je da se sa porodicom preseli u Pariz. Dore će u Parizu uzeti nešto malo časova iz slikarstva i početi da radi portrete i pejzaže. Ti prvi pejzaži, turobni i misteriozni taman onoliko koliko je to zahtevao romantičarski duh epohe, nisu bili ni bolji ni lošiji od većine slika koje su izlagane na čuvenim Salonima. Ali kritika ih je svaki put dočekala na nož. Svaki put ponavljao se isti refren: „Vi ste odličan crtač, ali vam slike ništa ne valjaju.“ Što je viši bio pijedestal na koji je društvo uzdizalo crtača, to je dublji bio ponor u koji je guralo slikara. Dore je brzo shvatio u kojoj meri takve ishitrene kategorizacije mogu da budu pogibeljne po delo i po ličnost jednog umetnika. Prestao je da radi za novine i, za početak, rešio da svoju crtačku veštinu podigne na najviši mogući nivo. Osećao je da još uvek nije ni načeo ogromno vrelo energije i imaginacije koje je u sebi nosio. Njegov potajni, možda čak i nesvesni, plan bio je da svetu pokaže da se ne može  biti vrhunski ilustrator a da se pritom ne poseduje autentičan slikarski dar.

IZDAVAČKI PROJEKAT STOLEĆA Gistav Dore je sanjao o tome da ostavi trag u slikarstvu, ali je njegov najveći doprinos bio i ostao na planu grafike i ilustracije, što i nije tako malo ako se ima u vidu renome koji je zahvaljujući njima stekao širom sveta. Da bismo razumeli pomak koji je, zaslugom Dorea, ostvaren, samo na tehničkom planu, treba da se vratimo u prvu polovinu XIX veka. U to vreme bila su jako popularna ilustrovana izdanja knjiga. Da bi se odštampala ilustracija, crtež je prethodno morao da bude nanesen na litografski kamen ili urezan u bakarnu ploču, zatim su te ploče hemijski obrađivane i nakon toga išle su pod presu. Problem sa ovim grafičkim tehnikama sastojao se u tome što su bile nespojive sa procedurom štampanja teksta, tako da je ilustracija morala biti otisnuta zasebno. Osim toga, i bakrorez i litografija, da bi rezultat bio zadovoljavajući, zahtevali su kvalitetan papir – mnogo skuplji od onog koji se obično koristi za knjige. Na kraju, ni jedna ni druga tehnika nisu bile primerene velikim tiražima. Jedini materijal sa kojim su ove teškoće mogle biti izbegnute bilo je drvo, ali drvorez je gruba tehnika, nespojiva sa finesama crtačkog umeća. Tako se bar onda mislilo, tako mnogi misle i danas.

U stvari, nije problem u tehnici, nego u majstorima, koji su oduvek bili retki u ovoj vrsti posla. Kad je, krajem XV veka, Direr rešio da napravi autorsko izdanje od petnaest grafika na temu Apokalipse, morao je da ih gravira sam jer nije mogao da pronađe dovoljno vešte majstore. Da se podsetimo: tehnika drvoreza sastoji se u tome što se crtež nanese direktno na drvenu ploču a onda se oštrim nožićem drvo izdubljuje oko svake linije ili površine od koje je sačinjen crtež. Netaknuta mesta će, pre otiskivanja pod štamparskom presom, primiti na sebe boju i finalni proizvod, grafika, trebalo bi da bude identičan sa prvobitnim crtežom. Direrove grafike, na primer „Četiri jahača Apokalipse“, izgledaju kao da su urađene perom i tušem.

Pretpostavljamo da je takav kvalitet rezbarenja i štampe imao na umu Gistav Dore svaki put kad je pred izdavačima izražavao nezadovoljstvo zbog kvaliteta ilustracija, koje nikad nisu ispadale onako kako je on to zamislio. Uporan i beskompromisan, na kraju je ipak sastavio ekipu od desetak majstora drvorezačkog zanata, čiji je talenat bio na visini njegovih ambicija. U njih je vremenom stekao toliko poverenje da je, umesto detaljnog crteža, na drvenoj ploči izvodio skice u akvarelu ili gvašu, a graveri su razlike u tonovima „prevodili“ u odgovarajuće linije i šrafure. Rezultat je bio zapanjujući a isto tako i količina Doreovih ilustracija koja je objavljena u periodu od samo nekoliko godina. Zabeležena je njegova izjava da mu je žao što je, do svoje tridesete godine, uradio samo sto hiljada crteža!

Dok su njegovi vršnjaci studirali i zabavljali se, Gistav Dore se satirao od posla, radeći ponekad i na dvadeset grafika istovremeno. Samo za Balzakove „Golicave priče“ (1855.) uradio je 425 ilustracija. Za Rableova Sabrana dela (1854.) preko 100. Ali to je samo početak. Njegova ambicija bila je da, u saradnji sa nekim izdavačem, objavi luksuzna ilustrovana izdanja svih remek-dela svetske književnosti: „Biblije“, Servantesovog „Don Kihota“, Danteove „Božanske komedije“, Miltonovog „Izgubljenog raja“, bajki Šarla Peroa, Ezopovih basni, Šekspira, Bajrona, Homera… i svih ostalih.

Kao uvod u izdavački projekat stoleća Dore je odabrao da na likovni jezik prevede nešto što se čovek jedva usuđuje i da zamisli: Danteov „Pakao“! Takvu sigurnost u moć sopstvene kreacije imali su samo najveći slikari, poput Mikelanđela ili Tintoreta. Ali kad se, sa svojim projektom, pojavio pred jednim velikim izdavačem, bio je odbijen sa obrazloženjem da tako skupa knjiga (100 franaka – trećina ondašnje prosečne plate) nema nikakve šanse na tržištu. Dore je rezonovao drugačije. Rekao je direktoru izdavačke kuće da „u svim vremenima kad su umetnost ili industrija padali na niske grane, uvek je ostajalo nekoliko stotina ljudi koji se nisu mirili sa opštom slikom propasti i koji su bili spremni da, čim se pojavi neko izuzetno delo, plate za njega odgovarajuću cenu“. Polemika se završila tako što je Dore sav posao obavio o sopstvenom trošku. Platio je 75 ploča od najboljeg, šimširovog drveta, angažovao najbolje majstore, nabavio papir najboljeg kvaliteta… ukratko, uložio je u posao svu svoju ušteđevinu. Knjiga je izašla u 3.000 primeraka i prodata do poslednje – za samo nekoliko dana. Za rekordno kratko vreme knjiga je izdata i kod velikih izdavača širom sveta. Tako je univerzum koji je iznedrila Doreova mašta i uobličila njegova ruka postao jedan od kamena temeljaca svetske kulturne baštine i neraskidivi deo naše kolektivne svesti.

Kad jednom prodremo u taj, nikad viđeni a sa jezom naslućivani, svet demona i prokletnika, u kojem svaka stena, svako drvo i svaka senka sugerišu strah i patnju, kad se ukine granica između umetničke tvorevine i naših sopstvenih halucinacija – tad shvatamo zapravo da smo na samom izvoru kreacije. Gistav Dore, kao i svi veliki stvaraoci, poseduje ono „šesto čulo“ kojim razotkriva misterioznu, čudovišnu, sumračnu stranu sveta ili naše psihe. Zato je neshvatljivo mišljenje onih (mnogobrojnih!) likovnih kritičara koji su delo Gistava Dorea okvalifikovali kao slikarski nezanimljivo jer je „ilustrativno“. Kao da je Dore samo precrtavao scene koje je Dante opisao do u najsitnije detalje. Kao da mu je pesnik došaptavao kako da igrom svetlosti i senke dočara atmosferu, kako da oblikuje tela i da ih rasporedi u prostoru, kako da naslika krilo palog anđela… Kad bismo slušali savremene kritičare i odbacili kao ne-umetničke sve slike koje su nastale na osnovu književnih dela ili tzv. kopiranjem realnosti, na đubrištu istorije završili bi i Leonardo da Vinči, i Rembrant i Karavađo… Verovatno i Salvador Dali, pošto je „precrtavao“ sopstvene snove. Pitanje koje se ovde postavlja nije da li je Gistav Dore bio „ilustrativan“ ili ne, nego da li je prekoračio onu granicu koja beznačajni splet linija, boja i sadržaja deli od umetničke kreacije dostojne tog imena.

OSTVARENE MRAČNE SLUTNJE Na izložbi u muzeju Orse posetiocu se danas pruža prilika da nađe odgovor na sva bitna pitanja u vezi sa stvaralaštvom Gistava Dorea. Sasvim u skladu sa raznovrsnošću njegovih interesovanja (Francuzi imaju običaj da višestruko obdarenu osobu nazivaju „čovek-orkestar“) na izložbi se mogu videti ilustrovane knjige i stranice časopisa sa satiričnim crtežima, akvareli i uljane slike sa živopisnim planinskim pejzažima, alegorične barokne skulpture, crteži i grafike sa istorijskim ili fantazmagorijskim sadržajem, jedno ogromno platno (površine od 35 kvadratnih metara!) sa Isusom Hristom kao centralnom figurom, scene sa ratnih poprišta, sirotinjski kvartovi Londona, španski prosjaci…

Posebno je zanimljiv deo izložbe na kojem se vidi koliko filmska umetnost, od svojih početaka pa do danas, duguje Gistavu Doreu. Doreove ilustracije odavno su već okarakterisane kao „sjajno izrežirane“ i mnogo puta je rečeno da je imao „filmsko oko“. U jednoj od izložbenih prostorija, na filmskom platnu se uporedo pokazuju Doreove grafike i scene iz filmova koje su njima inspirisane. Vidimo, na primer, da je ono čuveno antropomorfno lice Meseca (sa raketom zarivenom u oko) iz filma „Putovanje na Mesec“ Žorža Melijesa, bilo direktno inspirisano bucmastim licem iz ilustrovanih „Avantura barona Minhauzena“. Prvi italijanski dugometražni film, L‘Inferno („Pakao“, 1911.) u potpunosti je baziran na Doreovim istoimenim grafikama, koje su samo „oživljene“ uz pomoć nekih filmskih trikova. Mnogo kasnije, Žan Kokto je, po sopstvenim rečima, u filmu „Lepotica i zver“, primenio mnogo toga što je naučio i prisvojio gledajući Doreove ilustracije: dinamiku između osvetljenog i neosvetljenog, dramske efekte zasnovane na senkama ili kontrastima, pa čak i Doreov „božanstveni loš ukus“. Roman Polanski, takođe. U filmskoj adaptaciji Dikensovog romana „Oliver Tvist“, Polanski je celokupnu scenografiju sirotinjskih londonskih kvartova prekopirao do u milimetar sa poznatih Doreovih ilustracija. I tako redom. Od Majkla Kertiza i Sesila B. Demila, preko Dejvida Lina i Orsona Velsa, pa sve do „Rata svetova“, „King Konga“ i „Harija Potera“, duh Gistava Dorea oblikovao je naš pogled na stvari i davao ton našim fantazmima. To smo manje-više znali i lako prihvatali. Ono što nismo znali i što su mnogi od nas bili spremni da saseku u korenu, jeste činjenica da je Gistav Dore bio, ili bar mogao postati, dobar slikar. Samo da je malo bio ohrabren na tom putu i, možda, da je imao malo drugačiji karakter.

Doreov prijatelj, čuveni fotograf Nadar, izjavio je: „Ubeđen sam da on ima ogroman slikarski potencijal. Samo kad se ne bi prepuštao toj čudovišnoj i perfidnoj lakoći koja od njega pravi monstruma“. Odista, dok su njegova slikarska sabraća mesecima pripremala kompoziciju i radila studije na osnovu živih modela, Dore, tvrdoglavi autodidakt, prekrivao bi za nedelju dana platna od nekoliko metara, bez i najmanje pripremne skice, da bi ih potom ostavljao nezavršena, privučen nekom novom temom, nekim novim izazovom. Iako je izgarao od želje da postane član slikarskog establišmenta, iako je patio svaki put kad je bio neshvaćen i odbačen, neprestano je „išao uz nos“ i kritičarima i publici. Na primer, u trenutku kad su njegove komične ilustracije doživele prvi veliki uspeh, šokirao je i poklonike i prijatelje serijom slika na temu mizerije u siromašnim pariskim kvartovima. Te „nepodnošljivo realistične“ slike nestale su bez traga i glasa. Onda je pokušao da popravi utisak slikajući prizore iz Krimskog rata. Kritičari su  mu tad zamerili netačnost u prikazivanju uniformi, oružja i topografije. Na kraju, kada je već postao slavan i van Francuske, počeo je da radi velike formate na biblijske teme. Englezi i Amerikanci su ova dela sa oduševljenjem prihvatili, ali u Francuskoj vrtela se i dalje ista ploča: sve su to samo obojene i uveličane ilustracije.

Identične izjave čule su se i u vezi sa jednom slikom iz 1861. godine, koja danas, konačno, počinje da biva primećena. Muzej Orse pozajmio ju je za izložbu od jednog malog provincijskog muzeja, gde, u najdubljoj diskreciji, boravi još od 1947. godine (pre toga tavorila je decenijama u jednom depou, na Menhetnu). Na toj, verovatno najboljoj Doreovoj slici, predstavljena je jedna scena iz devetog kruga Danteovog „Pakla“. Deveti krug je ledeni deo pakla u kojem su na večnu kaznu osuđene izdajice. Jednome od njih, Ugolinu (tiraninu iz Pize koji je, kad je bio bačen u zatočeništvo, pojeo rođenu decu) dosuđeno je da, u paklu, večno proždire svog krvnika, nadbiskupa Ubaldinija. Njih dvojicu u krvožednom zagrljaju vidimo u prvom planu slike. Ostali prokletnici, svi dopola utonuli u zaleđeno jezero, okružuju uspravne siluete pesnika Dantea i Vergilija, koji su se svojevoljno obreli u carstvu Satane. Cela scena uronjena je u ledenu, čelično-sivu izmaglicu, iz koje se jasno izdvajaju samo crvena i plava odora dvojice pesnika, odblesci svetla na nagim, mišićavim telima i refleksi na zaleđenoj površini jezera. I krv. Krv koja curi iz ujedene glave i sjakti poput plamičaka na tamnom i glatkom ledu.

Krvavim pikturalnim akcentom, Gistav Dore je učinio realnim, fizički ubedljivim, nešto što po definiciji ne može biti predmetom realističkog slikarstva. Ta sposobnost da vizuelno uobliči, da otelotvori i da preseli u stvarnost nešto što je kod većine ljudi samo nejasna slutnja, ta moć da ljudi poveruju da pakao postoji jer su ga videli na Doreovim slikama, iritirala je intelektualnu elitu XIX veka. A iritira i ovu današnju.

Kad je umro Gistav Dore, ovenčan lovorikama, iscrpljen i depresivan, prijatelji su se setili rečenice koja se često provlačila kroz konverzacije: „Činjenica je da me niko ne razume. Živeću i umreću neshvaćen ili rđavo shvaćen, što je još gore“

[/restrictedarea] onlaйn zaйm malый zaйmzaйm bez problembыstrый zaйm deneg po pasportu