Dr Slobodan P. Orlović – Ustav čuva Kosovo i Vojvodinu

Razgovarala Nevenka Stojčević 

Separatističke tendencije u Vojvodini su, ako su nekada i postojale, sada skrajnute. One su manje-više politički minorne i uglavnom se obelodanjuju na veb sajtovima i informativnim portalima koji se bave autonomijom Pokrajine na „državnički“ način – u smislu da Vojvodina treba da bude republika, pa potom da preraste u državu

Godinama unazad Srbiji se smišljeno potura floskula da je „Kosovo otišlo“, da je to „odavno završena priča“. Verovatno zbog psihološke pripreme srpskog naroda na sledeći korak koji vlasti u tom cilju treba da učine, a to je promena Ustava Republike Srbije, o čemu se danas sve češće govori. Međutim, dr Slobodan P. Orlović, vanredni profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, kaže da je ustav čvrst pravni akt čija promena mora da bude dobro promišljena, jer bi u suprotnom svojim zagovornicima mogla da donese gubitak političkog legitimiteta. I što je još važnije, nezamisliva je bez prethodno sprovedenog referenduma. Sa prof. Orlovićem, koji je bio na čelu Grupe za izradu novog Nacrta Statuta Vojvodine, razgovarali smo o pokušajima narušavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije preko dve njene autonomne pokrajine, Vojvodine na severu i Kosova i Metohije na jugu.

Profesore, kakvu koncepciju teritorijalne autonomije predviđa važeći Ustav Republike Srbije?

Autonomija u Republici Srbiji danas je ustavna kategorija i pravo svih građana Srbije, a ne samo pravo građana koji žive u Vojvodini. Koncepcijski, ona je jedno kolektivno pravo građana da se organizuju u određenu teritorijalnu zajednicu koja predstavlja ograničenje centralne vlasti. U tom smislu postojeće autonomije su i osnovane po ustavu, i opstaće zahvaljujući ustavu, ili će biti osnovane neke nove po postupku za donošenje ustava.

Koliko je tačno da je Ustavom Srbije od 2006. autonomija Vojvodine znatno sužena, pa u izvesnom smislu i dovedena u pitanje?

Autonomija Vojvodine jeste uža u odnosu na neki raniji period. Mislim pre svega na socijalističku jugoslovensku ustavnost i ustavnost posle 1974. i donetog Saveznog ustava, pa Republičkog i prvi put Ustava AP. Tada je autonomija bila maksimalistička kategorija, čak podržavljena, i zapravo je bila ravnopravna sa drugim federalnim jedinicama koje su elementi složene države. To nije bilo dobro rešenje, pa je autonomija svedena na meru Ustava od 1990. godine. Ustavom od 2006. ona je samo „zategnuta“ po „definiciji“ autonomije kakva jeste u komparativnom pravu. Koncept autonomije sada se zasniva na izvornim nadležnostima koje se tiču organizacije vlasti i utvrđivanja simbola, ima nadležnosti u određenim poljima društvenog života koje joj je dao ustav, a koja se uređuju zakonom. U tom smislu ona je nastavak autonomije Ustava od 1990. i ni u kom slučaju nije dovedena u pitanje sadašnjim Ustavom.

Ustavni sud je posle četiri godine doneo odluku o neustavnosti najvažnijih odredaba Statuta Vojvodine. Kakav značaj ima ova odluka s obzirom na njenu sadržinu i momenat u kojem je doneta?

Formalnopravno, ova odluka Ustavnog suda se i danas čeka jer još nije objavljena i nije stupila na snagu. Međutim, odlukom da ostavi određeni rok Pokrajini da uskladi Statut sa Ustavom, Ustavni sud je postupio u skladu sa svojom prirodom. On je i politički i pravni organ, tako da je doneo jednu političko-pravnu odluku, sa isto takvim obrazloženjem, doduše, ne na vreme, ali ni sad nije kasno! Mi smo se sadržine te odluke držali prilikom pisanja Nacrta novog Statuta AP Vojvodine i ona nam je, pored ustavnog prava, bila putokaz.

Koje ste karakteristike iz neustavnog Statuta zaobišli u Nacrtu novog Statuta, a šta ste mu dodali?

Pre svega, izbačeni su delovi koji su podsećali na državnost – kao što su na primer „građani i građanke Vojvodine“, pa i „glavni grad Novi Sad“, jer u jednoj državi postoji samo jedan glavni grad. Takođe, i organizacija vlasti je bila preslikana sa republičkog nivoa, a Ustavni sud govori da na nivou Pokrajine vlast mora da bude građena na Skupštini kao centralnom organu pa je tako koncipirano i u novom Statutu. Zamenjene su još neke odredbe kao što je ona o Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, jer se smatralo da je Akademija nacionalna institucija, dakle jedna u državi. A predstavništva Vojvodine, posebno ono u Briselu kao sedištu EU, ostavljena su unutar naših diplomatsko-konzularnih predstavništava. Tako da Vojvodini ovim Statutom nisu vezane ruke, nego su iz njega samo odstranjeni oni elementi koji su podsećali na državnost i izazivali antiseparatističke reakcije.

Očekujete li da usvajanjem novog Statuta separatističke tendencije u Vojvodini splasnu?

Separatističke tendencije u Vojvodini su, po mom dubokom uverenju, ako su nekada i postojale, sada skrajnute. One su manje-više politički minorne i uglavnom se obelodanjuju na veb sajtovima i informativnim portalima koji se bave autonomijom Pokrajine na neki „državnički“ način u smislu da Vojvodina treba da bude republika, pa potom da preraste u državu. Sve grupacije koje se time bave nemaju više od jednog do dva procenta podrške građana pa im uopšte ne bih pridavao nikakav publicitet jer time samo izazivaju krajnje stavove na drugoj strani, koji se obrazlažu stavom da je autonomija Srba u Srbiji bespotrebna. Nivo koji je Ustav dao autonomiji je održiv u jednom određenom periodu, ako se promene okolnosti, promeniće se i ona.

Koliko donošenje novog Statuta, Zakona o nadležnostima i ostalih akata vezanih za autonomiju Vojvodine doprinosi njenom povratku u ustavnopravni okvir Republike Srbije?

Mislim da autonomija nije ni izlazila iz ustavnopravnog okvira Ustava Srbije, i da ona treba da se sprovodi u onim društvenim oblastima i u resornim zakonima gde će se jedan deo zakona odnositi na samu autonomiju. To je mnogo bolje rešenje nego da se jednim zakonom urede celokupne nadležnosti Vojvodine, jer onda taj zakon morate stalno da korigujete u skladu sa nekim drugim zakonima koje donosi Republika. Ovaj radni tekst Statuta ni u kom slučaju ne krši granice koje je dao Ustav za autonomiju Pokrajine.

[restrictedarea]

Da li bi donošenje Zakona o finansiranju APV demaskiralo floskulu „Vojvodina radi, Beograd se gradi“, koju su koristile i sve separatističke snage iz vremena SFRJ?

Da, tu je bilo više floskula koje su svi odreda koristili protiv Beograda i Srbije. To da sve pare idu u Beograd, a da Vojvodina radi, jeste priča koja se proteže još od Velike skupštine u Novom Sadu 1918. nakon koje su određene nezadovoljne grupacije zapravo proturale tezu da je, počev od nepravednog pariteta srpskog dinara i austrijske krune, Vojvodina oštećena, pa su onda Vojvođani plaćali veći porez nego svi ostali delovi tadašnje Kraljevine i da se kontinuitet izrabljivanja Vojvodine nastavio sve do današnjih dana. Mislim da je to jeftina i neargumentovana politikantska fraza koja u jednom sistemu već duge krize izaziva nezadovoljstvo kod nezaposlenog čoveka koji ima velike rashode i lako ga je ubediti da je neko drugi kriv što on ima nizak standard. Pitanje je ko može da podnese toliko „usisivača“ svojih prihoda ako ima administraciju na lokalnom nivou, pa na pokrajinskom i republičkom nivou. U tom smislu država velike regionalizacije je jako skupa stvar i nisam siguran da ta antiteza „Vojvodina radi, Beograd se gradi“ ima ikakvo opravdanje.

Moderna Srbija je nastala u Vojvodini koju je stvorio srpski narod. Šta se to dogodilo da u do danas većinski srpskoj Pokrajini srpska ideja mora da se brani od takozvanog vojvođanskog nacionalnog identiteta, i koliko je on realan?

I taj takozvani vojvođanski identitet nije ništa novo i ništa originalno. On je građen po ugledu na neke druge nove identitete nastale na prostoru bivše Jugoslavije, gde se rađaju nove nacije i nove vere. U tom smislu potura se jedna osnova da su Vojvođani nešto drugo, da su to Srbi ali Vojvođani, a Vojvođani mogu da budu i neki drugi – koji nisu Srbi. Tako se kao argument koristio barokni stil pravoslavnih crkava po Vojvodini koji je drugačiji od vizantijskog u drugim delovima Srbije i Srpstva, a da je tek menjan vizantijskim stilom novih crkava. Međutim, postojalo je na poslednjem popisu nešto što bih ja nazvao neuspešnom inicijativom opredeljivanja naroda − ja sam Vojvođanin, ili Vojvođanka, ali veoma mali broj ljudi se izjasnio tako. Znači, navodni vojvođanski identitet nema nikakvo etničko opravdanje.

Kako objašnjavate činjenicu da pored Mađara i vojvođanski Srbi, navodno, masovno uzimaju mađarsko državljanstvo?

Uveren sam da je to isključivo pitanje ekonomske emigracije. Mađarsko državljanstvo uzimaju Srbi, ali i svi drugi koji su u prilici da ispune uslove od kojih je najteži znanje mađarskog jezika. Ali to državljanstvo njima treba da posluži kao filter za odlazak u bogatije zemlje Evropske unije. Vlada Viktora Orbana je u prethodnom mandatu dala široku mogućnost dvojnog državljanstva, ali ta odluka je pre svega pospešila odlazak velikog broja Mađara koji su vekovima unazad živeli u Vojvodini, tako da se i njihov broj rapidno smanjuje.

Kakav stav imate prema Ustavu Srbije od 2006? Pripadate li grupi „ustavobranitelja“ ili onih koji zagovaraju ozbiljne reforme Ustava?

Ja pripadam grupi „ustavobranitelja“, braneći pre svega ovaj sistem koji je ustanovio Ustav, a koji je usvojio široku paletu sloboda i prava i sistem vlasti koji u kontinuitetu prati rešenja Ustava iz 1990. godine. Ustav iz 2006. ima tu nesreću da čim je donet, podvrgnut je određenim kritikama, a te kritike su bile pre svega politički motivisane jer je on većim delom „brat blizanac“ prethodnog Ustava. Ja bih ga branio i u pogledu položaja AP, i u pogledu ljudskih prava i sloboda, a negde bih ga i menjao kao, na primer, u delu o sudskoj i ustavnosudskoj vlasti.

Šta nam najavljuje budući predsednik vlade Aleksandar Vučić kada kaže da će jedan od njenih prioritetnih zadataka biti donošenje Ustavnog zakona o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije?

Ovaj posebni zakon u Ustavu Republike Srbije je mrtvo slovo na papiru.  Ne znam koliko je celishodno donositi takav zakon za KiM, kada ne postoji mogućnost njegove primene. Doneti zakon kojim će se urediti određeni odnosi na teritoriji gde ima još samo malo srpske suverenosti po meni su „Potemkinova sela“. Najava je očigledno usmerena na javno mnjenje, na birače, ali pravno, realizacija takvog jednog zakona na terenu je nemoguća samim tim što takozvana „Republika Kosovo“ ima svoj ustav i njih nikakav zakon Republike Srbije ne interesuje. A ovo tim pre jer je fakticitet srpske države i na severu Kosmeta u nestajanju.

Da li su najnoviji događaji u međunarodnim odnosima, prevashodno u vezi sa situacijom u Ukrajini i na Krimu, prilika za državu Srbiju da snažnije stane u odbranu svog državnog i nacionalnog interesa na KiM?

Svakako da su prilika, ali Srbija u tom smislu mora da bude jedinstvena u odbrani svojih nacionalnih interesa. Srbija mora da napada ono što je uzrok svega, a to je taj kosovski izuzetak od međunarodnog pravila da se čuva teritorijalni integritet država članica UN. Pošto nema osnova da Kosovo bude izuzetak, mislim da je ovo prilika da se ponovo napadne takav rezon međunarodne zajednice, pre svega SAD i EU, odnosno NATO snaga. Dakle, ja bih naša nastojanja povodom ukrajinske krize usredsredio na tu jednu tačku, i da ona budu jedinstvena od svih političkih faktora Srbije.

U javnosti se stalno priča da je „Kosovo otišlo“, da je to „odavno završena priča“. Kao profesor Ustavnog prava, molim vas da kažete može li Kosovo da „ode“ dok neko na takvu odluku ne stavi svoj potpis?

Kosovo i Metohija ne može da „ode“ dok god je na snazi ovaj Ustav. I nijedan organ ne može da potpiše nešto što bi značilo definitivan odlazak Pokrajine zato što je to prosto nemoguće po slovu Ustava, koje nalaže državnim organima da štite interes Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. To je izričita odredba Ustava u preambuli a Kosmet je tema i normativnog dela Ustava. U tom smislu može se potpisati šta god hoćete i to je sada više moralna nego pravna odluka, ali to se u ustavnom pravu naziva flagrantni delikt ili veleizdaja. Mi ne znamo da li će to neko i kada da uradi, ali to je sada ustavnopravno nemoguće jer Ustav poima Kosovo kao deo Republike Srbije. Dodao bih da ustav ne mora da odslikava samo sadašnje stanje, ustav je s jedne strane tradicija, a sa druge strane plan i program za budućnost. On je programsko-politički akt, ne samo prost pravni propis, daje smernice i postavlja ciljeve. Znači, nije sada faktički pod vlašću Srbije, Ustav nam govori da je to naš dugoročni, strateški cilj.

Šta onda znače sve češće najave izmene Ustava, da li se to sprema teren da Kosovo i stvarno ode? 

Ustav je čvrst pravni akt i menja se po složenom postupku u kojem je referendum nezaobilazan. On je obavezan kada se ustav menja u celini i kada se menjaju najvažniji delovi ustava. Odluka o promeni ustava mora da bude dobro promišljena, a javno mnjenje u potpunosti pripremljeno da prihvati ono što se nudi kao promena. U protivnom, imaćete negativan ishod referenduma, što bi značilo i gubitak političkog legitimiteta za one koji su referendumom odlučili da promene ustav. Dakle, promena ustava nije nimalo jednostavna stvar i nosi politički rizik za inicijatora.

  Kao neko ko je pisao o reformi pravosuđa, kako ocenjujete trenutno stanje u pravosuđu i šta bi trebalo učiniti da se obezbede jače ustavne garancije nezavisnosti sudstva?

Pravosuđe je rak-rana savremenog srpskog društva. Više i ne verujem da u navodnoj reformi, osim što je urađena neznanjem, nije bilo i zle namere. Neznanje proizvodi određene loše posledice, ali udruženo sa nečasnom namerom dovodi do kolapsa kakav sada imamo u pravosuđu. Za nekoliko godina uništena je jedna čitava struktura i sistem sudstva time što je metlom počišćen veliki broj sudija koji su opet, posle golgote, vraćeni u sudove, a za sve to vreme dolaze novi i novi predmeti koji se ne rešavaju, a život ne staje time što vi sprovodite reformu pravosuđa. Ukoliko nosioci ove reforme ne budu snosili odgovornost, uključujući i materijalnu, a tu mislim na tadašnji establišment od Ministarstva pravde do predsednika nadležnog skupštinskog odbora i predsednika Visokog kasacionog suda, do članova Visokog saveta sudstva i Ustavnog suda, bojim se da to neće biti dobra preventivna mera ni za buduće reforme. A jače ustavne garancije tiču se pre svega smanjenja uticaja politike na izbor sudija kao najosetljiviju tačku, jer kad vas bira određeni politički organ, vi uvek imate u glavi određeni potencijalni dug nekome ko je ishodovao da vi postanete sudija.Kako vidite ulogu profesora Ustavnog(državnog) prava u doba kada se Ustav krši političkim aktima i sporazumima, poput Briselskog?

Profesori Ustavnog prava, ukoliko nisu u izvršnoj ili nekoj drugoj vlasti, mogu samo da ukazuju na kršenja ustava. Međutim, možda bi i profesori Ustavnog prava trebalo da imaju više inicijative u tome da preuzmu, ako im se to ponudi, važne državne funkcije u oblasti u kojoj su stručni, a to je zaštita ustava. Pre svega mislim na sastav Ustavnog suda, pa i samo rukovođenje Ministarstvom pravde jer oni u svakom slučaju treba da se drže neprikosnovenosti ustava kao najvišeg pravnog akta i izvora narodne suverenosti, pa se onda ne bi dešavalo da se običnom uredbom Ustav sklanja iz sopstvenog poretka, što je ništa drugo do neka vrsta državnog udara.

Koliko Ustavni sud svojim, često zakasnelim odlukama, unosi dodatni haos u naš pravni poredak?

Mislim da Ustavni sud u ovom sastavu ima veliku odgovornost za ovakvo stanje pravnog poretka. Ova reforma pravosuđa pokrenuta je nakon što je Ustavni sud rekao da je čitav taj koncept po Ustavu, tako da je on tu prvi stepen odgovornosti za sve što se desilo, a on je istog sastava i dan-danas kao i na početku reforme i istog sastava kao onaj sud koji je vraćao sudije čije je razrešenje omogućio. On sa svojim odlukama kasni delom zbog prenatrpanosti, ali prevashodno zato što politički osluškuje kakva je volja onih koji su na vlasti. Ustavni sud to ni po svom položaju ni po svom personalnom supstratu ne bi smeo da radi. Dakle, sudije Ustavnog suda moraju biti nezavisni sami po sebi, moraju da imaju integritet onoga ko je spreman da kaže – vi jeste politička vlast, ali to ne može. Ovaj Ustavni sud me u to nije ubedio.

Od 2000. vlasti izgubile meru

Velike sile preko ambasada i na druge načine utiču na manje države. Tako je u celom svetu, pa ni Srbija nije izuzetak, a pitanje je da li je uopšte ikada uživala suverenitet u potpunosti. Međutim, između tog uticaja i nacionalnog interesa sopstvenog naroda i države treba naći meru. Od 2000. sve manje imam utisak da to naši političari čine − zaključuje prof. Orlović. 

Konstruktivnost Radne grupe

Skupštinski odbor je od Radne grupe zahtevao da postojeći tekst Statuta uskladi sa Ustavom, odnosno odlukom Ustavnog suda. Taj posao u početku se činio kao poprilično dalek cilj, međutim stranke, uprkos različitim stavovima o Statutu i autonomiji Vojvodine, nisu opstruisale rad i mi smo u datom roku napisali jedan celovit tekst Statuta. Suštinski je najvažnije da Statut više nema neku meru ustava u formi podzakonskog akta − navodi sagovornik „Pečata“.

Mladi su, srećom, svesni i razumni

Srećom, uverio sam se da mladi ljudi imaju svest o svemu što se događa u Srbiji više nego što mislite! A imao sam predrasudu da su oni u tim svojim elektronskim komunikacijama potpuno izgubljena generacija. Iz razgovora s njima shvatio sam da tu ima poprilično razuma. Oni vrlo dobro razumeju poredak, njegove vrednosti, vrlo su kritični prema određenim stvarima koje im se serviraju. To mi zaista daje nadu − kaže prof. Orlović.

[/restrictedarea] unshaven girl onlaйn zaяvka na zaйmzaйm monezazaйm эkspress na kartu