Vrli novi porno svet

Piše Vladislav Panov

Ovogodišnji FEST, kao ni prethodni, nije imao velike argumente, ni nove snage da do njih eventualno dođe. Biće upamćen, možda, po filmovima sa prekomernom dozom seksa, u skoro svim kombinacijama, čak i onim perverznim. Ako je slogan tvrdio da nije sve crno i belo, filmska ponuda minulog Festivala je ostavila utisak da boja nije ni bilo

Sudeći po rečima koje je prilikom zatvaranja FEST-a publici uputio Klaus Eder, predsednik tročlanog žirija zaduženog za nagrađivanje filmova iz segmenta programa „Evropa van Evrope“, mi nikako ne bi trebalo da budemo inferiorni u odnosu na napredna shvatanja, principe i uzvišeni novomilenijumski liberalni moral novog poretka. Jer, kako reče pomenuti, film koji je te večeri nezvanično zatvorio naš festival, prošlogodišnji kanski pobednik „Plavo je najtoplija boja“, u Kanu je prikazan u skoro trostruko manjoj dvorani i tada ga je videlo oko hiljadu i po posetilaca. U Centru „Sava“ je poslednje večeri FEST-a taj film odlučilo da pogleda čak tri i po hiljade Beograđana. Imajući u vidu da je značajno brojnija beogradska publika poklonila tri sata svog života ne bi li gledala umetnost promocije novih uzvišenih ideala i principa zapadnog prosperitetnog društva, ostaje samo da budemo veoma ponosni što nas je toliko bilo da Ederu i svetu dokažemo kako znamo da prepoznamo umetničke vrednosti u lascivnoj pornografskoj lezbijskoj avanturi glavnih junakinja pomenutog kanskog laureata. Svi su, inače, bili srećni te večeri. I mi i oni što su nas posetili. Poslednji dani FEST-a su bili vrlo uzbudljivi jer je naš festival posetilo nekoliko značajnijih, pa i zvezdanih imena na čelu sa poslednjih godina stalno prisutnim gostom, Rejfom Fajnsom, kome bi FEST mogao da izda i neku vrstu plakete za vernost. Jer ne samo da je ove godine došao ponovo već nam je doveo i zvezdu svog novog filma „Nevidljiva žena“, Felisiti Džouns. Koliko je to prosečnom gledaocu bilo privlačno ili značajno, sasvim je drugo pitanje. Jer u suštini, čak i sa Fajnsovom svetskom reputacijom, ni ovogodišnja lista gostiju nije pomogla da publika uživa što su pojedinci tu a ni da se odavno mršavi internacionalni status FEST-a makar malo popravi. Vremešni Franko Nero (junak domaćeg horora „Mamula“) bio je naša ovogodišnja glumačka „glamur zvezda“!? I to valjda dovoljno govori o nama…

Mutni prozor FEST je opet idejno iskalkulisan kao prozor u filmski svet, čak halapljivo ambiciozno, i kao vrlo važna vizura savremenih zbivanja u umetnosti. Kao što je od prve godine, pre više od četiri decenije, bio (korak u „vrli novi svet“) taj koncept se sve do danas uporno ponavlja. Pogled, međutim, ima elitistički smisao, samo kada je ekskluzivan. A većina filmova (pogleda) u svet, koji odavno nije vrli ni novi, ovogodišnji FEST je po ko zna koji put u elitističkoj nameri ostavilo na cedilu. Najpre, jednostavno nisu dobri i kao takvi ne zaslužuju mesto na festivalu. Ideja, doduše, koja previše dugo stoji iza montiranja repertoara FEST-a, nije da se hrabro u „vrlom svetu“ traga za istinskim filmskim vrednostima, za novinama što potiskuju horizonte ili se bez straha bore za kvalitet, već da se pompeznim imenima nafiluje udarni repertoar. Tako, po prisustvu novih dela istinskih velikana sedme umetnosti (Vudi Alen, Polanski, Džarmuš, Fon Trir, Gilijem, Lekont, Linč, Vajda…) moglo bi se zaključiti da je ovo bio vrlo uspelo otvoren prozor u filmski svet. Nevolja je što je većina pomenutih imena u ozbiljnoj stvaralačkoj krizi, nedostatku originalnosti i elana. Kao, uostalom, i celokupni kulturni rad u savremenom svetu, i ovaj filmski pati od slabe kreativnosti, neoriginalnosti i zamorne sklonosti prema površnosti i recikliranju komercijalizovanog kvaliteta. Zato je zadatak selektora bio da na vreme prepoznaju takve trendove i suprotstave im se, odnosno da spreče račundžijsko selektovanje „na sigurno“ i „niz dlaku“. Pune dvorane festovske publike, koja je i dalje jedina konstanta vernosti umetnosti u ovoj zemlji, ne mogu biti jedini cilj festivala. Lepo je, naravno, kada su projekcije pune. Ali, dirljiva odanost publike ipak zaslužuje mnogo veće poverenje organizatora u to da će i neki novi, „vrliji“ pogled u „vrli novi“ filmski svet biti nagrađen toliko važnim intenzivnim prisustvom posetilaca.

[restrictedarea]

Nimfomanska vrednost Vreme je komercijalno, kapitalističko, bez emocija i isključivo račundžijsko. Zakon tržišta takvog vremena je jedini nalogodavac poslovnih poteza čak i onima koji treba da izračunaju vrednost naših emocija. Njih je ove godine provociralo mnoštvo naslova − bez milosti, često i bez ikakvih skrupula usuđivali su se da nas izboksuju surovim niskim udarcima oblačeći odeždu „važnih, umetničkih, nagrađivanih filmova“. Pomenuti kanski pobednik i „kultna“ Fon Trirova „Nimfomanka“ (film čije su sve projekcije na FEST-u bile rasprodate) paradigmatični su primer pomenutog stanja u filmskom svetu a i u festovskom podilaženju takvim odnosima i vrednovanjima iz uvoza. Pitanje o pravim umetničkim vrednostima, koje ozbiljan filmski festival mora da ume da odgonetne, za naš je FEST i dalje nedokučivo, pa čak i izlišno. Radi se po inerciji i u „nizvodnom“ maniru. Bez talasanja, odnosno talasajući, kada je ono kao ovogodišnje pornografisanje umetnosti pravoverna i pravovremena reakcija na „svetsku modu“, repertoarska orijentacija prema komercijalnom i praznom čini da nam i dalje festival izgleda tako. Uz mršava ili nikakva propratna zbivanja on nije čak ni festival taštine kao većina drugih slično repertoarski rigidnih ili izgubljenih. Naša je zimska smotra filma tek revija i dalje, barem kada je reč o programima u Velikoj dvorani, distributerskih filmova za koje postoji najveća verovatnoća da će ih publika poštovati u isplativom broju. Pomenuta propratna spoljašnja mršava dešavanja oko FEST-a ove godine dopunjena su dodatno depresivnim ambijentom sve mračnijeg, sumornijeg, praznijeg (iz njega pobegoše čak i čuveni „šanerski“ butici) Centra „Sava“, kojega jedino, izgleda, nikada neće napustiti miomirisni zadah kanalizacije što dočekuje filmske i sve ostale priredbe čim na glavni ulaz publika kroči u zdanje. Dakle, ovogodišnji FEST opet nije imao velike argumente, ni nove snage da do njih eventualno dođe. Biće upamćen, možda, po filmovima sa prekomernom dozom seksa, u skoro svim kombinacijama, čak i perverznim. Ako je slogan tvrdio da nije sve crno i belo, filmska ponuda minulog, četrdeset drugog FEST-a, ostavila je utisak da boja nije ni bilo.

O pobedniku takmičarskog programa

Tročlani žiri takmičarskog dela programa FEST-a, koji je činila mala ali vrsna internacionalna ekipa na čelu sa nemačkim gostom Klausom Ederom kao predsednikom žirija i dvojicom članova, Goranom Markovićem i Tomislavom Kurelecom, jednoglasno je odlučila da silinu od dve hiljade evra nagrade kao najboljem filmu ovog programa dodeli autorki Iram Hak za debitantski film „Vaša sam“. Iako je formalno ovo norveški film, pošto je snimljen njihovim sredstvima i dešava se u ovoj zemlji, reč je o pakistanskom delu koje upravo, kao što se može očekivati od nekoga ko tek ulazi u svet filma a dolazi iz takve sredine, početnički nastoji da u savremenim zapadnim društvima opsednutim kulturno-političkim korektnostima opiše kako izgleda život pečalbara koji ne dolaze iz tako razvijenih sredina. Potpuno je očekivano da su progresivni i napredni iz ovog žirija pokroviteljski i snishodljivo ulizički prepoznali u ovom filmu nešto „najbolje“. Prepun sporih, blago rečeno dosadnih i stereotipnih deonica o životu Pakistanke, koja zbog usvajanja slobodnih nazora zapadnog sveta biva prognana iz porodice svog, pakistanskog porekla, naravno zaostalih i krajnje rigidnih shvatanja, nema baš ničega što bi zasluživalo bilo kakvu nagradu. I ne da nije za nagradu, nije ni za gledanje.

[/restrictedarea]