Velika srpska kladionica

Piše Nikola Vrzić

Srbija u nedelju glasa na izborima čiji se pobednik unapred zna. Ali pobeda je SNS-a, posle čitave predizborne kampanje u kojoj se ponajviše govorilo o ekonomiji a da o ekonomiji nije rečeno baš ništa, i jedino što zapravo može da se predvidi da će Srbiji doneti njen nedeljni izbor. Sve ostalo, od pitanja ko će ući u Skupštinu Srbije, preko budućeg sastava vladajuće koalicije pa do onoga što izgledni pobednik namerava da nam uradi u godinama što slede, ostaje pod velikim znakom pitanja

Na internetu je ovih dana osvanuo nepotpisan sajt velikaizbornatajna.com koji tvrdi da je – „šokantno“ – otkrio „tajni plan SNS za osvajanje apsolutne vlasti u Srbiji!“. Ono što sledi ispod ovako pompezne najave nije nimalo šokantno i još manje predstavlja tajnu, ali jeste zgodan podsetnik na zamku koja se krije u izboru koji ćemo načiniti u nedelju 16. marta, na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji. Nije reč o zamci koju su osmislili neki mračni umovi iz SNS-a, već o zamci ugrađenoj u sam izborni sistem, po kome se – da uprostimo – glasovi stranaka koje su ostale ispod cenzusa dontovski proporcionalno prelivaju strankama koje su cenzus prešle, što će reći da najveće među njima prolaze kudikamo bolje od ostalih. A kako će – po svim prognozama – Srpska napredna stranka u nedelju pobediti kako niko pre nje poodavno nije, komplikovani Dontov sistem raspodele glasova i poslaničkih mandata za pobednika će raditi i više nego ikada ranije, i razliku će u njegovu korist učiniti ubedljivijom nego što ona to u stvari i jeste. Što znači da bi SNS vrlo lako mogao da osvoji natpolovičnu većinu u Skupštini Srbije iako nije dobio više od, recimo, 44-45 odsto glasova na izborima; a da li će se to zaista i desiti, ponajviše zavisi od broja i rezultata stranaka koje su ostale ispod cenzusa. Naizgled paradoksalno, ali, što ih bude više i što više glasova budu osvojile a da cenzus ipak ne prođu, to će SNS proći bolje, što u krajnjoj konsekvenci glas za ma koju od tih stranaka zapravo pretvara u glas za Aleksandra Vučića i njegovu stranku.

EKONOMIJA BEZ EKONOMIJE Tako da i o tome treba razmišljati u nedelju 16. marta. I kamo lepe sreće da je ovo i jedina zamka s kojom se suočavamo pred nadolazeće parlamentarne izbore. A glavna se zamka sastoji u tome što ne znamo ni za koga glasamo – zbog dosledne nedoslednosti najvećeg dela srpske politike – a ni zašta glasamo, budući da su, sa izuzetkom DSS-a na koji smo ukazali u prošlom broju „Pečata“, sve ostale stranke koje će ući u parlament svoje ekonomske programe, u kampanji kojom je dominirala ekonomija, sakrivale još pažljivije nego što kriju svoje finansijere. S tom razlikom što osnovano sumnjamo da finansijere stvarno imaju, dok opipljivih dokaza o postojanju njihovih ekonomskih programa zapravo i nema.
I nije uzrok tome samo činjenica da našu ekonomsku politiku ionako neće krojiti sami već će to činiti pod dirigentskim nadzorom Brisela i MMF-a do poslednjeg dolara koji budu mogli da pozajme za naš račun, već su – tom neobavezujućom tišinom oko konkretnih poteza koje nameravaju da povuku – sebi dali prostora da pričaju šta god im padne na pamet a da pritom može da im prođe kod lakovernog naroda. Što je najgore, i proći će.
Ivici Dačiću, lideru SPS-a koji se pred ove izbore dosetio da postane borac protiv otpuštanja i zaštitnik radnih ljudi i građana, penzionera i ostale sirotinje, proći će (i) ova politikantska računica iako je u poslednjih šest godina bio jedina konstanta u dve vlade koje su nas zadužile za skoro 13 milijardi evra, a pritom stvorile armiju gladnih od barem 300.000 ljudi koji su u tom periodu otpušteni. Proći će i SNS-u borba za donošenje 20 – beše li ih do pre neki dan 21? – reformskih zakona, premda ne uspesmo da pronađemo funkcionera SNS-a koji zna barem da ih nabroji; ima ih, doduše, koji tvrde da Aleksandar Vučić to ume, ali mi smo uspeli samo da detektujemo uspeh Zorana Babića, šefa poslaničke grupe naprednjaka u dosadašnjem sazivu Skupštine Srbije, koji ih je nabrojao pet: „Promenićemo zakone o radu, osiguranju, planiranju i izgradnji, kancelariji za brze odgovore, o državnim službenicima, i još puno zakona.“ Prolazi kroz naše uši i bušne džepove i ekonomska misao Borisa Tadića koja se uglavnom sastoji u tvrdnji da nas Dačić – Vučićeva vlast zadužuje još brže od njegove, i „posao“ Čedomira Jovanovića iako bi Zakonom o utvrđivanju porekla imovine ponajpre trebalo utvrditi na kakav on to tačno posao misli, dok se ideja (onoga što je ostalo od) DS-a o uspešnoj ekonomiji valjda svodi na bankovne račune Dragana Đilasa, pošto drugu ideju od njih – zabavljenih kampanjom koja im se svela na napade na Vučića i pozivanje na Zorana Đinđića – nismo imali prilike da čujemo. A Mlađan Dinkić i njegov URS nas u ovom izbornom ciklusu – posle hiljadu evra od akcija i neoliberalnog ubijanja Srbije otvorenim tržištem bez pravila koja bi ograničila pljačku – sada mame državnim protekcionizmom, subvencijama i besplatnom užinom pošto je zahvaljujući dosadašnjim Dinkićevim receptima od redovnog doručka, ručka i večere dobar deo Srbije već odustao, i to ne zbog očuvanja dobre linije.
Da, ogoljeno i žestoko licemerje koje svojom banalnošću zatire i poslednje uporne ostatke smisla u bespućima srpske političke kleptokratije.

[restrictedarea]

UPOTREBA ĐINĐIĆA A kad smo već kod licemerja, ovogodišnji 12. mart pružio je priliku svim samozvanim naslednicima pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića da se za potrebe ovogodišnje predizborne kampanje okoriste njegovim imenom i ukradenom baštinom. Koliko je to, samo, besprizorje bilo kad je sred svega onoga što smo ove srede videli Boris Tadić ispao najsvedeniji; on je samo, skrušen za tu priliku, položio cveće na Đinđićev grob. Čedomir Jovanović, koga je pre samo nekoliko dana Dušan Mihajlović pred sudom raskrinkao kao čoveka koji je tražio oslobađanje Dušana Spasojevića Šiptara iz zatvora 2001. godine, predvodio je „Šetnju za Zorana“, sve sa Nenadom Milićem pored sebe, iako je Nenad Milić, zamenik ministra unutrašnjih poslova u vreme atentata, po svedočenju Vladimira Bebe Popovića znao da Spasojevićevi Zemunci pripremaju atentat na premijera, a nije naredio da se podignu mere bezbednosti kojima bi atentat, onako kako je izvršen, bio sprečen. A šta tek reći za uplakanog Zorana Živkovića sa liste Dragana Đilasa, koji je, kada je posle atentata postao premijer, Đinđićevu politiku – od Kosova pa do fabrika cigareta u Nišu i Vranju – okrenuo naglavačke? No, o ubistvu Zorana Đinđića, pa i o onome što se često naziva „političkom pozadinom“ njegovog ubistva, Srbija će uskoro imati priliku da čita, detaljno i dokumentovano, u knjizi „Treći metak. Istina o ubistvu Zorana Đinđića“, koju pišu Milan Veruović, premijerov telohranitelj koji je i sam teško ranjen u atentatu, i potpisnik ovog teksta.
Ali vratimo se sada priči o izborima. Velika srpska izborna kladionica govori da je uverljiva pobeda SNS-a sasvim izgledna, pri čemu naprednjacima Vučić sad zadaje zadatak da osvoje i natpolovičnu većinu u parlamentu; da li je reč o ostvarljivom cilju ili je pak u pitanju poziv članovima stranke da se ne opuste jer unapred znaju da su pobedili, znaćemo tek u nedelju uveče. Dačić i njegova koalicija, osokoljeni političkim lupinzima od kojih su, protiv zakona gravitacije, samo ojačali, sada deluju samouvereno jer im je druga pozicija – iako nismo sasvim u stanju da shvatimo na osnovu čega – sigurica, kako to Dačić reče svojim kladioničarskim žargonom kojim opsenjuje lakomislenu raju; dok je Tadićev DS 2008. godine trijumfovao zahvaljujući lakomosti srpskih birača koji su, posle nekoliko godina sve boljeg života, poverovali u njegovo obećanje još boljeg još brže, a Vučićev (tada i Tomislava Nikolića) SNS pobedio 2012. igrajući na kartu nade tih istih birača u tek nešto bolje i pravednije sutra, Dačić i njegovi predizborni levičari sad svoju nadu polažu u strah birača od još goreg sutra.
U parlament će ući i DS, uz pitanje koliko će se u tom procesu ulaska olupati u odnosu na izbore 2012, i DSS koji – iako mu nije uspelo da ostalima u kampanji nametne i nešto politike da se o njoj raspravlja argumentima – gaji opreznu nadu da će na ovim izborima ostvariti bolji rezultat nego na prethodnim. Ankete kažu da će cenzus sigurno preći i lista Borisa Tadića, ali oni su još zeleni i svoju snagu tek treba da dokažu, tako da spram njegovog rezultata izvesna zdrava doza skepticizma ipak nije sasvim naodmet.
Svima ostalima se, u najboljem slučaju, predviđa grčevita, neizvesna i više ili manje uzaludna borba za cenzus. Najbliži mu je, ponovo, Čedomir Jovanović sa svojim LDP-om, kome bi pojačanje u vidu Moamera Zukorlića moglo da se obije o glavu, uostalom, baš kao i otvoreno nabacivanje Aleksandru Vučiću da ga primi u buduću vladu, koje je zapravo i predstavljalo okosnicu njegove predizborne kampanje sve dok mu nije svanuo 12. mart i „Šetnja za Zorana“. Dinkiću, do sada često potcenjivanom u predizbornim ispitivanjima javnog mnjenja, sada se daju i značajno manje šanse nego inače, i niko neće biti iznenađen, a kladionice ponajmanje, ako mu cenzus ovog puta – bolje ikad nego nikad – izmakne. I jedan i drugi su, pritom, dobili neočekivanog takmaca koji se obraća uglavnom istom, mazohistički nastrojenom biračkom telu koje žudi za surovim reformama po sopstvenim leđima, eks ministru privrede Saši Raduloviću, koji šansi da pređe cenzus ima utoliko što učestvuje na izborima, ali bi sa svojim procentom-dva osvojenih glasova mogao da žestoko pomrsi račune makar jednome od ove dvojice. Ako to učini, zbilja, što se njega tiče, dosta je bilo, s tim što ga profilisanje kao Vučićevog protivnika i oštrog kritičara čini konkurentnim i Draganu Đilasu, koji je to postao tek kada je smenjen sa mesta gradonačelnika Beograda.
Na drugoj strani političkog spektra, SRS i „Dveri“ imaju podjednako težak zadatak da ponove makar i sopstveni rezultat sa prethodnih izbora, na kojima im je za po svega nekoliko desetina hiljada glasova cenzus ostao predalek. Što zbog objektivne medijske zapostavljenosti – na koju se inače žali i Saša Radulović – što zbog činjenice da nisu uspeli da proizvedu ubedljivog lidera posle Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića (kada je reč o radikalima) što zbog neuspeha u formulisanju jasne političke platforme kada je reč o „Dverima“, neće biti preveliko iznenađenje ako – protivno svojoj volji, ali sistem je takav – postanu deo one zamke o kojoj smo govorili na početku teksta.

BORBA ZA PARTNERA Ali sve je ovo samo zanimljiva predizborna kladionica, od koje će nam posle 16. marta doduše zavisiti životi, ali koja će se i okončati u nedelju uveče. A tek onda predstoji pravi okršaj: borba za ulazak u novu vladu. Iliti borba za Vučićevog partnera, pošto verovatno ni on sam ne veruje da bi svi ostali zaista hteli i mogli, sve i ako bi hteli, da se udruže protiv njega jednoga. Tako da će zapravo on jedan biti u poziciji da bira između njih ostalih.
Iako potpredsednica SPS-a Slavica Đukić Dejanović samouvereno najavljuje da će njena partija „ponovo biti deo vlasti“, Dačić je u finišu kampanje iznenada počeo – doduše, ustežući se od žešćih reči – da se predstavlja kao jedina alternativa SNS-u (on, kao, levičar, oni, kao, desničari), čak poručuje i, samouvereno ili bleferski, „nisam tu da budem pratilja SNS-a“, i veliko je pitanje da li je nova koalicija SNS-a i SPS-a tako svršena stvar kako bi to Đukić Dejanović želela. Tim pre što je SNS, takođe u finišu kampanje, upadljivo krenuo da nasrće na SPS-PUPS-JS-ovo penzionersko i južnosrbijansko biračko telo, a Aleksandar Vučić je dan pred završetak kampanje i otvoreno optužio „visoke funkcionere“ SPS-a za neoprostivi greh: da su „štitili (Miroslava) Miškovića ili njegove bliže saradnike, poput Dragana Đurića… Mogli ste tokom kampanje da vidite kako raste podrška Miškoviću. Prvo se javio Šutanovac, pa Stevanović iz Kragujevca, pa se javljao Ružić. Uvek su se javljali potpredsednici, zato što su te partije morale da dokažu lojalnost Miškoviću.“ A dodajmo svemu tome i neugodno svedočenje Branka Lazarevića, nekadašnjeg šefa Dačićevog kabineta, o vezama sa narkoklanom Darka Šarića, kojim je Pandorina kutija tamne strane srpske politike napokon otvorena, i sa nestrpljenjem iščekujemo, obrađujući ono što je dosad dospelo do javnosti, šta će iz nje još izaći…
Tako da je Dačićev opstanak na vlasti zapravo poprilično neizvestan, a takav je i mimo svega pobrojanog već i zato što će Dačić u novoj skupštinskoj većini biti zamenljiv, što njegovu cenu u startu čini daleko manjom nego što je bila 2008. i 2012. Raspored snaga, moći i uticaja se za ovih šest godina, odnosno četiri godine zapravo toliko promenio da je od najpoželjnijeg partnera, koga niko nije napadao ni 2008. ni 2012. jer je s njim želeo/morao u koaliciju, Dačić je sada postao omiljena meta svih ostalih pretendenata na njegovo mesto, Č. Jovanovića i B. Tadića pre svih. U nedelju uveče ćemo videti kako će se ovako izmenjena pozicija odraziti na njegov rezultat, premda su se njegovi birači dosad pokazali zapanjujuće imunim na sve racionalne razloge za glasanje protiv Dačićevog SPS-a.
Kako je Vučićeva potpredsednica Zorana Mihajlović još na početku kampanje odbacila DSS kao mogućeg partnera zbog DSS-ove nepotkupljive (vlašću) antievropske orijentacije – što znači da je ta koalicija moguća samo u slučaju nove SNS-ove preorijentacije, koja je pak moguća samo u meri u kojoj je neiskrena njegova tek usvojena euROPSKA retorika – SNS-u na raspolaganju ostaju još Boris Tadić i Čedomir Jovanović, naravno pod uslovom da pređe cenzus kao što je navikao. E, sad, kako bi stranka koja je lavovski deo svoje popularnosti izgradila na hapšenju Miroslava Miškovića – SNS – opravdala koaliciju sa strankom koju vodi „advokat Miroslava Miškovića, čuveni propali političar Čedomir Jovanović“ koji je (saopštenje SNS-a od 6. decembra 2012.) „još jednom pokazao da se bavi politikom isključivo zbog para koje dobija od Miškovića i ni zbog čega drugog“, ostaje nam da nagađamo. Kao što nestrpljivom iščekivanju prepuštamo i opravdavanje moguće (izgledne?) koalicije sa Borisom Tadićem, ne samo zato što je SNS svoju priliku da dođe na vlast dobio baš zato što se predstavljao kao alternativa vlasti personifikovane u Borisu Tadiću. Pravdanje koalicije sa Tadićem će, međutim, biti još i teže zbog dokumenata kojima nas je „Politika“ zapljusnula u nedelju pa u sredu, a koja su pokazala kako je Demokratska stranka Borisa Tadića, Mikija Rakića, Dušana Petrovića, Snežane Malović, Slobodana Homena, Boška Ristića… kadrirala u srpskom pravosuđu, i uz pomoć svojih partijskih aparatčika i tajne policije pravila spiskove podobnih i nepodobnih sudija i tužilaca. Pa kako će SNS sa takvima u otvaranje Poglavlja 23 i 24 o nezavisnosti pravosuđa i ljudskim pravima?!
Što će reći da je pred Vučićem zapravo izbor između lošeg i još goreg, i za svoj će izbor on i snositi posledice. Ali pred izborom je i Srbija, i pitanje je hoće li ona imati snage da istrpi posledice izbora koji će napraviti u nedelju 16. marta. I zato glasajte pametno, jer je sasvim moguće da ćemo priliku da izborima nešto popravimo dobiti tek za četiri godine.

[restrictedarea]