Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Miodrag Zarković
Kako se približava 15-godišnjica početka NATO bombardovanja, najmanje što država mora da uradi jeste da se seti onih koji su glavom platili hrabru odluku da otadžbinu brane po svaku, pa i najskuplju cenu
Deluje kao da kraja nema spisak srpskih vojnika koji su 1998. i 1999. godine poginuli na području Kosova i Metohije. Okačen na sajtu udruženja „Vera, nada, ljubav“, koje okuplja roditelje ovih junačkih stradalnika, inače podugačak spisak dopunjen je još fotografijama i osnovnim podacima o poginulim vojnicima, tako da je neophodno posvetiti mu izvesnu količinu vremena kako bi bio sagledan u celosti.
Još je duža zlokobna tišina kojom država Srbija uporno odgovara na dotični spisak. Ako je ćutanje znak saglasnosti, kao što veli narodna mudrost, onda o ovovekovnoj Srbiji može da se izvuče zastrašujući zaključak da čudovišno odobrava pogibiju ljudi pobrojanih na pomenutom spisku. Petnaest i više godina prošlo je od tih zločina, ali još niko zbog njih nije odgovarao, niti su, da sve bude strašnije, njihovi počinioci uopšte suočeni sa bilo kakvim sudskim presudama. Konačnih presuda, naime, i dalje nema a jedino bi one bile pouzdan znak da je država, u čije su ime dati pobrojani životi, najzad progovorila.
LAKO UTVRDIVE ČINJENICE Nije, pritom, reč o tome da su presude nedostupne, pošto je područje Kosova i Metohije okupirano još od 1999, što onemogućuje istragu i podrobno utvrđivanje činjenica koje bi na kraju ishodovalo pravosnažnim zaključkom o tome čije su ruke presudile tolikim srpskim životima. Bilo bi to bedno opravdanje, ali najmanje u jednom slučaju ono ne može da stoji čak ni u čisto teoretskim smislu. Za pet vojnika koji su poginuli 30. septembra 1998. godine na Košarama, tačno i nedvosmisleno se zna ko ih je i kako usmrtio: na srpskom pravosuđu bilo je samo da te lako utvrdive činjenice oblikuje u presudu; ali, čak ni to nije obavljeno.
Pomenutog 30. septembra 1998, sedmočlanu patrolu naše vojske su u pograničnoj oblasti Košara napali šiptarski teroristi, pripadnici zločinačke organizacije neprikladnog naziva Oslobodilačka vojska Kosova. Napad su izvršili njih tridesetorica, pošto su prethodno iz pravca Albanije prešli granicu i postavili zasedu u koju je patrola uletela. Većina njih je u međuvremenu izginula i sama (u naknadnim borbama na Kosmetu) dok su osmorica živa do dan- danas. Imena i prezimena te osmorice su, inače, sasvim poznata. Kako? Pa, tako što su bili očigledno nadareniji za izvršavanje zločina nego za prikrivanje istog, te su ceo svoj krvavi pir zabeležili kamerom a snimkom se kasnije hvalisali, pa ga čak i kačili po internetu.
Zahvaljujući njihovoj bezočnosti, snimak je nekako dospeo na svetlost dana i u srpskoj javnosti. Nije ni to prošlo bez teškoća i odugovlačenja. Pouzdana saznanja otkrivaju da je, na primer, Tužilaštvo za ratne zločine još 2007. godine došlo u posed optužujućeg snimka, ali ga je držalo u tajnosti i neiskorišćenog sve do 2009, kada je Bruno Vekarić, zamenik tužioca Vladimira Vukčevića, iz nekog razloga odlučio da obelodani zapis prikazivanjem na RTS-u, tačnije u prilogu „Dnevnika“. (Uzgred, isti snimak je i Javni servis posedovao sve to vreme, ali ga nije puštao sve dok od Vekarića nije stilo zeleno svetlo.) Bilo kako bilo, tek tada je, dakle 2009. godine, stvar konačno bila pokrenuta sa mrtve tačke.
NESHVATLJIVE ZAČKOLJICE Mnogo dalje odatle, nažalost, nije odmakla do dana današnjeg. Optužnica jeste bila podignuta protiv osmorice terorista, kojima je zatim suđeno u odsustvu. Opet, ni samo suđenje nije proteklo bez neshvatljivih začkoljica, kao što je prebacivanje slučaja iz Niša u Kosovsku Mitrovicu, gde su najzad bili rešeni da se uhvate ukoštac sa predmetom (to je, uzgred, onaj sud čije je dalje postojanje temeljno ugroženo briselskim sporazumima od lane). Dana 15. novembra 2011. godine, mitrovački sud doneo je okrivljujuću presudu, i odredio kaznu od po 15 godina zatvora za svih osam počinilaca.
Sami počinioci, naravno, nisu u tom trenutku bili dostupni srpskim državnim službama, kao što nisu ni danas. (U međuvremenu su dvojica od njih čak i visoko napredovala – do činova pukovnika – u Kosovskoj policijskoj službi, onoj istoj koja je u svoje okrilje prihvatila nebrojene teroriste OVK, koja je, kažu, time bila rasformirana.) Svejedno, barem je delimično pravda mogla da bude smatrana zadovoljenom, na osnovu očekivanja da će država pribeći sprovođenju kazni nad ubicama čim bude u mogućnosti da to i uradi.
Avaj, tu nije bio kraj mučenju koje je i tada već previše vremena oduzelo. Po žalbi branioca optuženih, predmet je bio upućen Apelacionom sudu u Nišu, gde je, 9. aprila prošle godine, doneto rešenje da se ceo slučaj – vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje!
Glavni razlog ovakvoj odluci je to što je Apelacioni sud, kako stoji u obrazloženju, našao da je „rešenje o suđenju u odsustvu optuženima doneto suprotno odredbama Zakona o krivičnom postupku te da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi da se glavni pretres održi u odsustvu optuženih“. Kada se izuzmu stručne potankosti, koje čak i mogu da opravdavaju stav da „nisu bili ispunjeni zakonski uslovi“, ostaje gorak zaključak da je Apelacioni sud naprosto želeo da obori prvostepenu presudu. Koliko god da su zakonski uslovi bili ispunjeni ili neispunjeni, činjenica je da su, zahvaljujući čitavom kolopletu okolnosti vezanih za status južne srpske pokrajine, optuženi odista nedostupni. Dakle, može da im se sudi u odsustvu, ili da im se ne sudi nikako. Koliko je onda uopšte bitno da li je odluka da im se sudi u odsustvu doneta u skladu sa zakonom propisanim uslovima ili ne?!
NEVINE ŽRTVE Da ceo slučaj nije ovoliko ozbiljan, moglo bi da se kaže da je ovo primer „teranja maka na konac“. Takvim ublažavanjima istine, međutim, teško da ima mesta. Kakav mak i kakav konac: ovde je reč o bolno očiglednoj želji Apelacionog suda da se, skrivajući se iza strogoće zakonskih odredbi, pokušaj da se pravda makar delimično zadovolji ponovo saseče! Pogotovu ako se uzme u obzir da je sud u Kosovskoj Mitrovici, kojem je predmet vraćen niškom odlukom, suočen sa krajnjom neizvesnošću, proisteklom iz briselskih poraza zvaničnog Beograda, pa je predmet oktobra prošle godine upućen sudu u Nišu (koji se od tada ni oglasio nije).
Sve u svemu, decenija i po prošla je od svirepog ubistva Vladimira Radoičića (19 godina) Ilije Pavlovića (19) Miladina Gobeljića (19) Miloša Pavlovića (32) i Miroslava Jocića (30) a država Srbija i njene ustanove i dalje ne pokazuju primetniju nameru da porodicama ovih stradalnika pruže jedino moguće zadovoljenje, a to je kazna za zločince koji su ovih pet života ugasili. Opisani slučaj je, pritom, najočigledniji ali ne i jedini primer poražavajuće nebrige srpskog pravosuđa (naročito Tužilaštva za ratne zločine): ni za jedno od ubistava pobrojanih u spisku pomenutom na početku teksta, nije izrečena konačna presuda.
Uskoro će se navršiti punih 15 godina od kako je prvi NATO projektil ispaljen na Srbiju. Bombardovanje jeste bio središnji čin u zlodelu otimanja Kosova i Metohije a prilikom predstojeće godišnjice srpska javnost će se, kao i ranijih godina, podsetiti nevinih žrtava kojima je to zlodelo ishodovalo. Među nevine žrtve se, međutim, najčešće ubrajaju samo civili; iako oni zaista tamo i pripadaju, ništa manje nevini nisu bili ni vojnici koji su svesno, savesno i odvažno položili svoje živote u odbrani otadžbine; o ovim vojnicima se, ipak, vrlo retko priča a slučaj opisanog sudskog postupka pokazuje da njihove žrtve, umesto da budu dočekane nesumnjivom i gromkom zahvalnošću celog društva, bivaju izvrgnute ruglu i nedostojnim pokušajima obezvređivanja.
Junaci to nikako nisu zaslužili. Pošto su za otadžbinu dali čak i svoje živote, od daljeg izrugivanja možemo – i moramo – da ih zaštitimo samo mi živi. Ako nismo u stanju, to ne znači da je njihova žrtva bila uzaludna, već da je uludo to što smo mi ovakvi pretekli.
[/restrictedarea]
