LJUBA POPOVIĆ / SLIKAR I AKADEMIK / Srbija u Francuskoj praktično ne postoji

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Fotografije iz lične arhive

Postoje tri grada na svetu, Pariz, London i Njujork, gde bi Srbija morala da angažuje, kao diplomate, predstavnike svoje intelektualne elite. Umesto što šalje „ambasadore“ koji ne govore jezike i ne snalaze se ni u jednoj ozbiljnijoj konverzaciji. Naša zemlja bi morala da ima neku vrstu odbora sastavljenog od vrhunskih intelektualaca, koji bi radio na kulturnom preporodu Srbije i koji bi osmišljavao i programe za inostranstvo

Prvi deo

Pedeset godina mog življenja u Parizu je prohujalo. Svest to teško prihvata, sve izgleda kao tamna magla, u kojoj trepere neke svetle tačke. Često mi se čini da ne postojim, da sam duh koji hoda zemljom, bez stvarnog kontakta sa materijalnim svetom. Ponekad, kad se, u večernjim časovima, vraćam u atelje, imam želju da pipnem drveće u dvorištu, da se uverim da postojim.

Možda su slike koje su se namnožile za sve ove godine neki dokaz o postojanju. Otisak prikrivenog, unutrašnjeg bitisanja. Izgledaju mi kao čudo svaki put kad se od njih malo odvojim, kad ih posmatram racionalno.

Često se pitam ko njih, u suštini, pravi, po čijoj komandi i šta one, zapravo, predstavljaju? Moje slikarstvo ne pripada modernoj umetnosti, a ne pripada ni prošlosti. Savremenim strujanjima još ponajmanje. Mešavina klasične slikarske tehnike, naučene na Akademiji, i iracionalnih predstava koje izviru bogzna odakle, ostavlja utisak da te slike stižu iz nekog posebnog prostora i vremena.

Ovim, uvodnim, rečima počinje razgovor čiji su povod dve nedavno obeležene značajne godišnjice u životu velikog srpskog i svetskog slikara, akademika Ljube Popovića: pola veka rada u Parizu i 80 godina života. Promišljanja koja svedoče o svojevrsnoj, „pričom za novine“ podstaknutoj samorefleksiji a koja pak „završavaju“ pre u  tišini i upitanosti nego što ispostavljaju  „odgovore“, umetnik nastavlja podsećanjem na činjenice važne i za njegovo stvaralaštvo, ali, bez sumnje, i za ukupnu savremenu srpsku kulturu.

Tokom ovih pedeset godina, objavljeno je o meni oko desetak monografija, sa tekstovima na koje sam vrlo ponosan, mada mi se čini da nijedan od njih nije dotakao suštinu mog rada, koja, uostalom, i meni samom izmiče.

Svako biće nosi u sebi tajnu svog postojanja. Pitanje je samo u kojoj meri se ta tajna može spoznati i izneti na belinu platna. Ako sam uspeo bar da sugerišem deo te tajne, mislim da sam time, na neki način, opravdao svoje postojanje na planeti.

 

Godišnjica vašeg dolaska u francusku prestonicu (septembar 1963.) i rođendan (oktobar 1934.) obeleženi su ne tako davno. Životno „knjigovodstvo“ kao da nalaže „bilansiranja“. U sumiranju proteklih pariskih decenija, šta biste izdvojili kao najznačajnije?

Moj dolazak u Pariz, 1963. godine, jeste avantura na koju se danas, sa ovim znanjem i iskustvom, ne bih usudio. Bez znanja jezika i bez para, sa pet slika umotanih u rolnu, obreo sam se u gradu u kojem je već bilo pedeset hiljada slikara. U ovom našem razgovoru namerno ću preskočiti detalje vezane za održavanje golog života i za prve pokušaje snalaženja na profesionalnom planu. O tome bi mogla knjiga da se napiše. Bilo je teško. Na tako nešto čovek može da se odluči samo ako je mlad i totalno neupućen.

Ja nemam običaj da slavim jubileje, rođendane i uopšte datume koji su vezani za događaje iz mog života. Neke godine ipak ne mogu da izostavim. Na primer, 1970, kad je o meni objavljena mala monografija, sa tekstom Renea de Solijea, u Biblioteci „Džepni muzej“ (Musée de poche) čiji je urednik bio Žak Goldšmit. Pre mene, tu su već bili objavljeni Alešinski, Mušić, Ida Barbarigo, Leonor Fini, Mišo… svetski poznata imena. Ovo je inače prva monografija ikad napisana o jednom jugoslovenskom slikaru. Ponosan sam na tu knjižicu, jer je ona označila prvi korak ka mojoj pariskoj karijeri. Monografija je bila propraćena izložbom u „Galeriji Sene“ (Galerie de Seine, Thessa Herold) a sve velike slike sa izložbe pokupovao je bogati vlasnik vode „Perije“, Žan Davre.

 

 Kao snažna metafora upamćena je rečenica iz Balzakovog Čiča Gorija, kada  De Rastinjak, stigavši u Pariz, začikava prestonicu: „ A sada ti i ja…“ Sa kakvim ste emocijama vi  ušetali u izazov tako jedinstvenog grada, centra koji već i sam, kao svojevrsni omen, „proždire“ svoje žitelje?

Ja, mlad i neiskusan kakav sam bio u ono vreme nisam uopšte bio svestan apsurdnosti situacije u kojoj sam se našao. Teško je tu govoriti o nekakvim izazovima i o nadmetanju sa prestonicom. Radilo se o pukom preživljavanju: da imaš nešto da pojedeš i gde da prespavaš. Nekako sam pronašao jednog druga sa Primenjene akademije, Berića, koji mi je pomogao da nađem prvi posao (malanje stanova) i smeštaj u nekom bednom hotelu. Posle godinu dana takvog bezizlaznog bitisanja, shvatio sam da nešto moram da preduzmem. Obratio sam se svom profesoru sa Akademije, Marku Čelebonoviću, koji je u to vreme bio u Parizu. On mi je dao nekoliko korisnih saveta i pomenuo mi dve-tri osobe kojima bih eventualno mogao da pokažem slike. Za mene je bio sudbonosan susret sa Žinet Sinjak, ćerkom slavnog slikara Pola Sinjaka. Kad sam prvi put otišao kod nje, bio sam impresioniran slikama velikih majstora (Gogena, Sinjaka, Redona…) koje su visile na zidovima. Videvši moje radove, Žinet je odlučila da mi pomogne. Dala mi je, za početak, na korišćenje jednu sobicu u potkrovlju, u zgradi u kojoj je i sama živela, u samom centru Pariza, na ostrvu Sen Luj. Pozivala me je često u svoj luksuzni stan. Sećam se da sam, jedanput, igrao šah sa njenom ćerkicom Fransoaz – koja će, mnogo godina kasnije, postati direktor Muzeja „Orsej“. Na prijemima kod Žinet upoznao sam i nekoliko poznatih slikara i književnika iz onog vremena i počeo polako da vodim i konverzacije na francuskom jeziku. Takođe zahvaljujući njoj, tačnije, njenom pozivu na otvaranje izložbe skulptorke Žermen Rišije, u čuvenoj Galeriji „Krezvo“ (Galerie Creuzevault) na aveniji Matinjon, upoznao sam pisca Renea de Solijea. Rene de Solije se zainteresovao za moje slikarstvo i učinio je mnogo za mene. Dosta je o meni pisao a i upoznao me je sa svim ljudima iz svoje okoline za koje je procenio da bi mogli biti zaintrigirani mojim slikama. Tu mogu da pomenem Žorža Lambriča, legendarnog urednika u izdavačkoj kući „Galimar“, zatim eruditu, pisca i lingvistu Renea Etiambla i, posebno, pisca i pesnika Andrea Pjera de Mandijarga.

[restrictedarea]

Dobrovoljni izgnanici iz zavičajne sredine često su u prilici da svojim iskustvom potvrde slavne Kavafijeve stihove iz pesme Grad: „Kažeš: Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora, Naći će se drugi grad bolji od ovog…“ Sumorni kraj te pesme govori o uzaludnosti ovakvih nastojanja. Da li je bilo trenutaka kada ste se pokajali i odluku da odete iz svoje zemlje procenili kao ne baš najsrećniju?

Moram odmah da kažem da je moja odluka o odlasku bila definitivna. Vozna karta bila je do Pariza, ali ne i za natrag. Posle Beograda i Akademije bilo je neophodno da vidim svet, muzeje i dobre slike. Po svaku cenu. Nisam čak ni razmišljao o tome da ću u Parizu verovatno jedva sastavljati kraj s krajem, da ću izgledati kao klošar, da ću zbog toga možda imati probleme. Jednom me je, na metrou „Abes“ zaustavila policija i tražila mi papire o boravku. Može da se pretpostavi kako su me gledali neki fini Francuzi na prijemima kod madam Sinjak ili na otvaranjima izložbi.

Bio sam u prestonici kulture i bio sam sam sa sobom. Kada sam dobio prostor u kojem sam mogao i da slikam, moj cilj je bio ispunjen. O nekakvom uspehu, o izložbama, o prodaji slika nisam uopšte razmišljao. Nisam ih prodavao ni u Beogradu. Sve moje slike koje su ostale u Beogradu bile su poklonjene prijateljima.

 

Kako ste ispraćeni iz Beograda?  Da li je tačno da vam je, uoči odlaska, Milo Milunović proročki rekao nešto što ste dobro upamtili?

Pošao sam iz Beograda vozom, u jesen 1963. Tada se do Pariza putovalo dva dana i jednu noć. Na železničkoj stanici ispratili su me moji prijatelji, Valjevci. Bilo je dirljivo jer su mi doneli kesu sa zemljom Srbije da je čuvam kao uspomenu na domovinu. Sa sobom sam imao 100 franaka, mornarsku torbu, vreću za spavanje i pet slika u rolni (Izabela, Danaja prima darove, Šetnja posle smrti, Tišina i Salon lepote).

Milo me je upozoravao da je preživljavanje u Parizu vrlo teško. Pitao sam ga: „Pa, kako ste se vi snalazili?“, na šta mi je on odgovorio: „Ja sam imao pun sanduk para. Taj novac, iz Kraljevine Jugoslavije, imao je zlatnu podlogu i važio je svuda u svetu. A šta ćeš ti jado…“  Moj problem je bio što ja nisam imao čak ni te pare koje ne važe. A u Parizu me nije čekao ni obezbeđen smeštaj, ni posao, ni neki blizak prijatelj, čak ni jezik nisam znao, jedva sam natucao pokoju reč.

 

Kada ste i kako u Parizu prodali prvu sliku? Da li je to bilo iskustvo koje bi i danas moglo da zadesi nadarenog i ambicioznog „dođoša“ u Pariz?

Kada sam od gospođe Sinjak dobio na korišćenje sobicu u potkrovlju, počeo sam i da slikam. Dotle, za slikanje nisam imao ni minimum uslova, jer sam često spavao u stanovima koje smo farbali. Moja prva pariska slika, Umnožavanje čudovišnog (130 x 100 cm) iz 1964, bila je naslikana u toplim oker tonovima. Kupio ju je Marsel Zerbib, pariski trgovac slikama i galerista, sa kojim me je povezao Rene de Solije, vrlo brzo posle našeg prvog susreta.

Marsel Zerbib je kupio i onih pet slika koje sam poneo iz Beograda. Za njih mi je, u toku pet meseci, isplaćivao po sto franaka mesečno. Sa njim sam potpisao čak i jedan mali ugovor, koji mi je garantovao kakav-takav legalni status. Tako, kad me je na „Abesu“ zaustavila policija i pitala čime se bavim i od čega živim, mogao sam da im dokažem da sam „umetnik“ i da živim od „toga“.

Sliku Umnožavanje čudovišnog Zerbib je prodao Andreu Servalu, direktoru Robne kuće „Samariten“. Serval je posle govorio, malo u šali a malo i sa ponosom, da je on bio moj prvi francuski kolekcionar. A ja bih mogao da kažem da je kupovinom ove moje slike, a kasnije i još nekoliko drugih, on izneverio svoju kolekcionarsku koncepciju: dotle je sakupljao samo apstraktne slikare (Alešinskog, Matjea, Poljakova…) Znači, u nečemu sam i ja njemu bio prvi.

Posle smrti Andrea Servala, slika Umnožavanje čudovišnog pojavila se više puta na aukcijama i promenila je više vlasnika. Danas se nalazi u kolekciji moje bivše, ali dugogodišnje galeristkinje Tese Erold i reprodukovana je u monografiji posvećenoj njenoj kolekciji.

 

Upoznali ste mnoge izuzetne ljude, među njima i one za koje se sa dobrim razlozima tvrdi da su dali pečat modernoj epohi. U nizu prilika, sa bezmalo potpunom ozarenošću, pominjali ste susrete sa Joneskom, Dalijem, E. Kazanom… Nisu jedini u ovom visokom društvu, no šta biste o tim momentima i o pomenutim ličnostima sada izdvojili kao najzanimljivije?

Moj prvi pravi atelje bio je u pasažu Odesa, u kvartu oko današnje kule Monparnas i istoimenog bulevara. Izgledao mi je ogroman u ono vreme, što je u meni izazvalo želju da slikam velike formate. Taj period je jedan od najplodnijih u mom stvaralaštvu. U to vreme, na Monparnasu se odvijao intenzivan kulturni život i tu su se muvale raznorazne zanimljive osobe.

Izvesni grof Gi Lause je voleo moje slike i često mi je dovodio u atelje poznate ličnosti. Na primer, psihoanalitičara Žaka Lakana i pisca Ežena Joneska. Za moju karijeru najzanimljivija je bila poseta braće Aberbah, koji su imali ogromnu galeriju u Njujorku, na Medison aveniji. Tako je došlo do uspešne saradnje sa mojom ondašnjom galeristkinjom Tesom Erold, koja je krunisana velikom izložbom u Njujorku.

Filmski kritičar i urednik najpoznatijeg francuskog filmskog časopisa (Positif) Mišel Siman, koji je inače jako voleo filmove Žike Pavlovića i Makavejeva, doveo mi je u atelje Eliju Kazana. Bio sam impresioniran njegovom ličnošću a znao sam i sve njegove filmove. I danas čuvam papir na kojem mi je napisao svoju adresu i telefon u Njujorku.

 

Ko je od naših ljudi u Parizu bio u krugu sa kojim ste se družili? U tom druženju i prijateljevanju, u  razmeni, „sinergiji i pozajmljivanju“ energija, kome pripada posebno mesto?

U početku sam se, kao što sam pomenuo, družio uglavnom sa ljudima koji su mogli da mi pronađu neki posao. Vrlo je delikatno pozvoniti na vrata nekome ko je uspeo i reći : „Eto, ti si se lepo snašao, sad bi bio red da malo i meni pomogneš.“ U Beogradu sam, pred polazak, dobio od zajedničkog prijatelja telefon Ljubinke i Bate Mihajlovića, ali sam im se javio tek posle godinu dana, kad sam se malo sredio. Bili su vrlo ljubazni i pozvali su me da dođem kod njih na doručak. Na kafu i topli baget sa puterom. Tako je počelo naše druženje. Bata mi se našao i na profesionalnom planu, u vreme potpisivanja ugovora sa Zerbibom. Prevodio mi je i objašnjavao zašto je to važno da se ima legalan status.

Dadu Đurića sam znao još iz Beograda, sa Akademije. Ponekad sam, vikendom, odlazio kod njega, u Eruval. On bi me sačekivao na železničkoj stanici i vodio me do napuštenog i preuređenog mlina, u kojem je živeo i radio. Dešavalo se da tamo i prespavam, na tavanu te avetinjske kuće, po kojem su se vukle konzerve sa osušenim izmetom onih koji su tu gostovali pre mene.

Ne znam da li bih, od „naših u Parizu“, nekog posebno izdvojio. Viđali smo se i sretali, ali ni sa kim se nisam nešto specijalno družio. U lepom sećanju mi je ostao Mita Lazarević, bivši četnik, koji je napustio zemlju kad su komunisti došli na vlast. Mita je radio kao urednik programa na srpskohrvatskom jeziku, na radio-stanici La France international.

Kosta Hristić je, među mojim prijateljima sunarodnicima, jedan od nekolicine koji su, kako se kaže, visoko dogurali. Bio je urednik za spoljnu politiku u prestižnom časopisu Le Point. Kad mi se rodio sin, postali smo i kumovi. Zahvaljujući njemu upoznao sam direktora časopisa Le Point, Kloda Embera, koji je danas vlasnik jedne moje velike slike.

Mnogo godina kasnije, upoznao sam Boška Živadinovića, koji je, u to vreme, zauzimao visok položaj na francuskoj televiziji. On je, pre dolaska u Pariz, bio oficir za vezu u štabu Draže Mihajlovića. Devedesetih godina, on je pokušao da ljudima na vlasti u Srbiji objasni važnost medijske komunikacije i savetovao im da za te stvari angažuju neku ozbiljnu svetsku agenciju. To je s prezirom bilo odbijeno, sa obrazloženjem da je „istina na strani Srba“.

U poslednje vreme, dosta se družim sa Tomom Garevskim, uspešnim arhitektom koji ima sopstveni projektantski biro i radi vrlo zanimljive projekte za naručioce širom sveta. Kod Tome se, inače, svi okupljamo jednom godišnje, na Sv. Nikolu. Opšte je poznato da je njegova slava najposećenija i najlepše pripremljena.

 

Bili ste u prilici da tokom minulih decenija posmatrate  jugoslovensku i srpsku elitu koja je boravila u Parizu. Posebno je zanimljivo ono što biste mogli, iz ličnih iskustava, da nam otkrijete o personalnim rešenjima, o potencijalima naših diplomata „na radu“ u  Gradu svetlosti. Da li je tačno ono što se ovde, sa zabrinutošću, čak stidom, uočava i imenuje kao kadrovsko i profesionalno „urušavanje i slom srpske diplomatije“?

Od svih naših diplomata, koji su prodefilovali kroz Grad svetlosti otkako u njemu ja boravim, samo su dvojica učinila za Srbiju nešto što je, na planu kulture, vredno pomena. To su Ivo Vejvoda i Dušan Bataković.

U poslednjih pedeset godina, ni Jugoslavija, ni Srbija nisu u Parizu imale nijednu kulturnu manifestaciju na državnom nivou. Neverovatno, ali tačno. Kulturni centar u Parizu posećuje uglavnom ista grupa ljudi iz redova naše imigracije. Nije ni čudo, pošto njihove izložbe i ostale „priredbe“ nisu nigde oglašene. A i da jesu, opet ne bi imale nikakvog odjeka jer su totalno nezanimljive. Na kulturnom planu, Srbija u Francuskoj praktično ne postoji. A pričamo o ulasku u Evropu! Sad se setih, jedan od bivših ambasadora, Nijaz Dizdarević, čak je hteo da proda rezidenciju ambasadora na Trokaderu, tvrdeći da je ogromna i da ničemu na služi. Umesto da se zapita zašto ničemu ne služi i šta bi na tom planu trebalo da se menja.

Postoje tri grada na svetu, Pariz, London i Njujork, gde bi Srbija morala da angažuje, kao diplomate, predstavnike svoje intelektualne elite. Umesto što šalje „ambasadore“ koji ne govore jezike i ne snalaze se ni u jednoj ozbiljnijoj konverzaciji. Naša zemlja bi morala da ima neku vrstu odbora sastavljenog od vrhunskih intelektualaca, koji bi radio na kulturnom preporodu Srbije i koji bi osmišljavao i programe za inostranstvo. Neprihvatljivo je to da se u svetu o našem kulturnom blagu ništa ne zna. Šta bi nam falilo da u Parizu imamo našu knjižaru i naš bioskop? Ili da, bar jednom u deset godina, pokažemo deo naše kulturne baštine u nekom od pariskih muzeja?

 

Šta se sve za proteklih pedeset godina promenilo, tačnije šta je ono što se promenilo drastično i potpuno, posebno kada je reč o biću kulture i društva? Kada je pak reč o sa kulturom – „sraslo“- povezanim političkim i ideološkim dimenzijama, gde je promena (do ovog trenutka) najupečatljivija, a gde najpogubnija? Ima li „dobrih“ promena, takvih da bez ironije možete da kažete: Jeste, svedočim da videh progres za ovih pedeset godina!?

Promene na kulturnom i društvenom planu, iz moje optike, negativne su i pogibeljne. Društvo se sve više otuđuje od pravih vrednosti a kultura se sve više poistovećuje sa razonodom i sa površnom informacijom. Reklo bi se da se čak sistematski uništava. U Srbiji je to uzelo katastrofalne razmere, ako pogledamo, na primer, šta se desilo sa našim televizijskim programom, muzejima, knjižarama, bioskopima. U Francuskoj još uvek ima dovoljno entuzijasta i čarobnjaka (a verovatno i pouzdanih izvora investicija) zahvaljujući kojima se ipak sve vreme nešto dešava.

Svetlosti i lepota Pariza, kao jedne od najraskošnijih i najatraktivnijih svetskih prestonica, nisu se mene mnogo doticali. Ja sam više bio okrenut „Luvru“ i velikim izložbama. Puno sam naučio gledajući slike impresionista, pokušavajući da otkrijem kako oni hrane pikturalno tkivo i kako postižu unutrašnju vibraciju slike. To je uticalo da izađem iz svoje „beogradske“, monohromatske faze, da svoje slike obogatim „kolorističkim ispadima“ i da svoje lične mučnine učinim univerzalnijim.

Ja sam konzervativan i usamljen čovek. Okrenut više prošlosti, nego sadašnjosti i tzv. progresu. To je, verovatno, povezano i sa godinama, jer dok je čovek mlad i pun energije, privlači ga sve što je novo i izazovno. Sa starošću dolazi do zamora materijala i količina novih informacija mora da se svede na minimum. Godine su, eto, prohujale i sve što se izdešavalo nekako se skupilo i kao da lebdi u nekom vakuumu. Čak i ja sam kao da levitiram u nekakvom bestežinskom stanju, nesiguran i slabo pričvršćen. Slikar je uvek u tom nekom nedefinisanom prostoru, sam sa sobom i sa svojim himerama. Sebe treba moći podneti i otrpeti, kao što je rekao Sioran. Ono što se izlučuje na platno često su mučnina sopstvenog bića i pokušaj da se ta mučnina nekako poveže sa onim što se naslućuje iz spoljašnjeg sveta. Morao bih da kažem da je zbog toga i moje poimanje realnog sveta prilično lično obojeno i kao takvo, možda malo i nepouzdano. Moja istina je na slikama.

 Pominju se, u ponekim razgovorima, vaši dnevnički zapisi.  Od kada ih vodite? Iščitavate li ponekad „stare hronike“? Hoćete li nešto od zabeleženog objaviti?

Još od vremena studiranja na Primenjenoj i Likovnoj akademiji, pa i vremena služenja vojske u Bileći, ja sam stalno nešto zapisivao. Te zapise, koji su nekad bili i u formi crteža, nazivao sam Temperatura dana. Oni su, uglavnom, vezani za moj rad i za neke trenutne mentalne preokupacije. Toga ima mnogo, već više ispunjenih svezaka, i nikad nije bilo namenjeno objavljivanju. Mislim da bi me takva namera potpuno paralisala. Kad mi se desi da ponešto od toga i pročitam, deluje mi naivno, čak me je pomalo i stid. Ali, kao što sam već rekao, ti zapisi bili su samo neka lična preispitivanja i nisam siguran da bi trebalo da ih i neko drugi čita.

 

Pored Pariza, kao toposa vaše pune afirmacije i životnog i slikarskog sazrevanja, vaši gradovi su Tuzla (mesto rođenja) Valjevo (dečaštvo i gimnazija) i Beograd (Likovna akademija, utemeljenje razumevanja bića umetničkog i početak stvaralačkog puta)… Šta je ono što najdominantnije određuje odnos Ljube Popovića prema ovim „gradovima i morima na kugli zemaljskoj“, kako bi to zgodno rekao već pomenuti Kavafi?

Rodio sam se u Tuzlanskoj bolnici a najranije detinjstvo sam proveo na jednoj usamljenoj farmi, blizu Zvornika. Bio sam slabačko i razmaženo dete. Sin jedinac, od roditelja koji su već bili zašli u godine. U tom, najranijem periodu, nismo ni u čemu oskudevali. Može se čak reći da smo bili bogati. U Tuzli sam, kao mali, bio nekoliko puta. U sećanju su mi ostale samo dve-tri scene, ispunjene nelagodnošću i teskobom. Kod fotografa, uštogljen i prepadnut, sa plišanim medvedom. Kod berberina, sa briljantinom u kosi. Kod krojača koji mi uzima meru za novo odelo. Ja i novo odelo u bari. Batine.

Tu sam prvi put bio i u bioskopu. Toliko sam se prepao kad sam na ogromnom ekranu video dva crna čoveka, koji jedan drugog udaraju u glavu, da sam počeo da plačem i majka je morala da me izvede iz sale. Mnogo kasnije, shvatio sam da je to u stvari bio filmski žurnal i da je ona strašna scena bila insert iz jednog čuvenog bokserskog meča.

Kad smo se, 1941, preselili u Valjevo, to je već bila okupacija i sve što uz nju ide. U našu lepu i prostranu kuću, u Brđanima, na periferiji grada, prvo su nam se uselili Nemci – nama su ostavili samo jednu sobicu i kujnu, a kad su oni otišli, uvalili su nam se komunisti. Valjevo mi je, ipak, ostalo u lepoj uspomeni. Prva druženja s dečacima, prvi stripovi i romani, prve avanture…

Prelazak u Beograd i studije, prvo na Primenjenoj, pa onda na Likovnoj akademiji, ostali su mi u sećanju kao herojsko vreme, vreme izazova. Hodao sam u majici i bez čarapa po ciči-zimi, stanovao u kupoli jedne višespratnice u Zagrebačkoj ulici, ostajao u ateljeima Akademije do kasno u noć, dorađujući studije aktova (i grejući se) hranio se po menzama, tezgario, ostajao satima u biblioteci precrtavajući reprodukcije velikih majstora, maštao o „Luvru“ i o Parizu…

I u Beogradu i u Parizu dugo sam se osećao kao stranac. Veliki gradovi su nepristupačni i surovi prema dođošima. Do njih se putovalo dugo. Do Beograda „Ćirom“, šest sati. Do Pariza, dva dana i jednu noć. A odmah nakon dolaska otpočinjala je duga i mukotrpna adaptacija. Borba za goli život i, istovremeno, traganje za sopstvenim identitetom i nekim višim smislom postojanja.

 

Rado i često, sa mnogo živo upamćenih pojedinosti, likova, zgoda i potpuno dočarane atmosfere, pričate o Valjevu. Ima li dodirnih tačaka, i topline „valjevskih basni“, u intonaciji potonjih pripovesti o Parizu?

Najsnažnije uspomene iz Valjeva vezane su za fudbalsko igralište, ispod naše kuće u Brđanima. Za vreme nemačke okupacije tu je bilo neverovatnih tipova. Tu se odmeravala snaga i učila su se surova pravila života. A najlepša uspomena je, verovatno, moj „zečinjak“, moje prvo tajno utočište, moj prvi atelje. U njemu je stvarno bilo zečeva o kojima sam se brinuo, ali bila je i jedna furuna-bubnjara i moje knjige, stripovi i blokovi za crtanje. Tu sam, u toplom, provodio sate i sate, čitajući i crtajući, za vreme onih stravičnih zima kad je sneg bio toliko visok da smo prokopavali tunele do ulaza u kuću.

Tu sam polako počeo da postajem, čini mi se, ovo što sam danas. Uz stripove zaostale iz Kraljevine Jugoslavije, uz Politikin Zabavnik i Mikijevo carstvo, uz romane Karla Maja, Džeka Londona i Zena Greja, uz ilustracije Đorđa Lobačeva za Vatru Ronija Starijeg… Taj detinji žar za otkrivanjem čudesnih svetova i neka infantilnost nisu me nikad napustili. Isto kao što sam onda, ušuškan u „zečinjaku“, satima pažljivo iscrtavao sopstvene stripove, tako i danas, kad se zavučem u atelje, mogu beskonačno da prepravljam i dorađujem neku sliku, sa istom predanošću i sa istom ljubavlju. U mom poslu, ako mogu da ga tako nazovem, uvek mi je bilo najdragocenije to vreme provedeno sa slikom. Sve drugo – prodaja, uspeh, izložbe, sve je to mnogo manje važno.

[/restrictedarea]