Konstantin, slikar istorije i portreta 

Piše Dejan Đorić

Posebno mesto u istoriji predmodernog srpskog slikarstva pripada Konstantinu Danilu, stvaraocu čiji je jubilej – 210 godina od rođenja i 140 godina od smrti – upravo obeležen manjim retrospektivama slika u Gradskom muzeju u Vršcu i Narodnom muzeju u Pančevu

Naša novija likovna kultura nema slikare na nivou Tiepola, Davida, Engra, Valdmilera ili Makarta ali ono što su Teodor Kračun, Katarina Ivanović, Stevan Aleksić, Paja Jovanović i Leon Koen ostvarili svrstava nas u narode sa razvijenom umetnošću. Posebno mesto u istoriji predmodernog srpskog slikarstva pripada Konstantinu Danilu (Danielu) (Lugoš, 1802 – Veliki Bečkerek, 1873). Sa manjim retrospektivama njegovih slika u Gradskom muzeju u Vršcu i Narodnom muzeju u Pančevu obeležen je jubilej 210 godina od rođenja i 140 godina od smrti umetnika.

RADOST I STALOŽENOST Reč je o slikaru koji je kao i mnogi stari majstori proživeo srećan život pa zato njegovo slikarstvo odiše radošću i staloženošću, koje sada nestaju iz umetnosti. Nikola Kusovac je dobro primetio da današnji realisti, ma koliko se trudili, nisu ni nalik vrlim majstorima, tajna predivnih starih slika se ne može razotkriti. Tajanstveni maestro Danil o kome se ne zna mnogo, koji je krio svoje godine i poreklo, jedan je od najvećih slikara u srpskoj umetnosti, neprevaziđen u materijalizaciji finih površina i plemenitih formi. Stvarao je u vreme Napoleona, neoklasicizma i bidermajera, pa je njegova umetnost građanski smirena i razložna, odaje slikara svesnog svojih sposobnosti. Nikada posle devetnaestog veka građanstvo neće znati za tako lep i dostojanstven život, za doba u kojem se znalo za meru, sud i veru, kada je svaki član društva zadobijao svoje zasluženo mesto. U tom svetu sasvim drugačijih poimanja od današnjih poseban značaj pripada Vojvodini, pitomom i bogatom Banatu, koji je imao svoju aristokratiju i likovne hroničare kakav je Konstantin Danil. Na jednom dokumentu potpisao se kao „Konstantin Danil, slikar istorije i portreta“. Pod istorijom je mislio na crkvenu i na ikonostase koje je naslikao za pet vojvođanskih crkava, od kojih je najpoznatiji u pančevačkoj Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice. Ni na jednom nije ponovio raspored, broj ikona, kompoziciona rešenja ili kolorit, premda je više ostao upamćen kao vanredni portretista.

[restrictedarea] Sin Marije i Pavla istočnopravoslavne vere, Danil se školovao kod Arse Teodorovića, u temišvarskim ateljeima, boravio je u Beču gde je kopirao slike u Belvedereu a posećivao je i Italiju. Putujući po Banatu i Erdelju, postao je ugledni slikar pa se posedovanje njegove slike smatralo prestižnim. Za neverovatne sume novca su srpski, mađarski, nemački, rumunski i slovački naručioci kupovali njegova ulja a odnosio je pobede i na crkvenim konkursima mada su mu zahtevi bili viši od savremenih slikara. Pedesetak godina živeo je bogato u Velikom Bečkereku gde se oženio sa katolkinjom Sofijom Deli sa kojom nije imao potomstvo. U svojoj lepo opremljenoj kući primao je uglednike, crkvene i vojne službenike, plemiće i mnoge slikare koje je podučavao, među kojima je najpoznatiji Đura Jakšić. Svoju čestitu suprugu toliko je voleo da je često njen lik unosio u predstave Bogorodice, arhanđela i Svetog Stefana. Kao i Rembrant voleo je luksuz pa su se u njegovom domu zapažali strani časopisi, umetničke slike i skupoceni predmeti. Salvador Dali je u tom smislu podučavao slikare da je za njihovo stvaralaštvo bogatstvo bolje od askeze i siromaštva.
Izuzetno cenjen za života, ovaj slikar banatske elite posle smrti pao je u zaborav. Otkriven je zahvaljujući sjajnom Joci Vujiću, velikoposedniku, ekonomu, narodnom poslaniku i javnom radniku. Vujić je ključna figura za našu stariju umetnost jer je kao kolekcionar sabrao mnoga rasuta dela značajnih slikara. Prikupio je veći broj slika Konstantina Danila pa je 1924. godine organizovao i izložbu koja je podstakla interesovanje. Njegovim životom, delom i krugom saradnika bavili su se naši ugledni istoričari umetnosti, od Veljka Petrovića, Pavla Vasića, Dejana Medakovića do Miodraga Kolarića, Miodraga Jovanovića i Nikole Kusovca. Poslednji u nizu stručnih priloga o ovom slikaru pripada Dragani Kuručev, kustosu Gradskog muzeja u Vršcu, koja je organizovala ove dve jubilarne izložbe i za vršačku objavila katalog na četrdesetak strana. Priredivši mnoge izložbe, Dragana Kuručev jedna je od najistaknutijih kustoskinja vršačkog Muzeja.
Delujući na razmeđi samozadovoljnog i pouzdanog bidermajera i romantizma ispunjenog strastima, mitovima i nacionalnom samosvešću, Konstantin Danil je uzor umetnika koga odlikuju poštenje i kvalitet. Ako je po želji naručilaca kao i genijalni Engr modele ponekad prikazivao lepšim, nesporno je njegovo umeće u dočaravanju taktilnih vrednosti čipke, svile, brokata, dragulja i bisera kao i ljudske puti. Katkad bravurozan, slikajući na prvi pogled lako i prefinjeno, Danil je bio majstor velikog zanatskog znanja, poznavao je do kraja rad bez traga četke, sa glatkim površinama, lazuran, bogat u senkama i lokalnom tonu. Kada pomišljamo na njega, najpre u vidu imamo temeljnost kao načelo. Najbolje o tome svedoči iskaz samog slikara dat njegovom učeniku i prijatelju Lazaru Nikoliću: „Svaki posao treba vremena a nijedan toliko koliko ovaj. Poslovi naši izloženi su najširoj publici i kasnijim vremenima, a nisu tako kratkog veka kao oni činovnika, sveštenika ili koga drugog. Nekad sam i ja išao samo za tim, da posao svršim, predam i novce primim. Ali to je odavno prošlo, i prestalo, još pre pančevačke crkve dakle 1826 godine. Danas radim oprezno i motrim na sve, a neću da mi se posle sto godina nađe mana ili pogreška. Mene nije imao niko da ovako podučava i ja sam se sam ovom naučio. Vami neka služi ovo za lekciju ako mislite što da naučite“. Sa Konstantinom Danilom ponovo saznajemo koliko su naši preci ozbiljno i duboko razumeli život, kakve su visoke ciljeve sebi postavljali i koliko su ljudski bili u njihovom ostvarivanju. [/restrictedarea]