Knjiga odanosti precima

Piše Vladimir DIMITRIJEVIĆ

Pred čitaocem je svedočanstvo o hodočašću pesnikovom koji je iz Srpske Atine krenuo u posetu Srpskoj Sparti, sa svešću da je Atina sve manje srpska a da je Sparta na putu da postane zemlja hedonističkih NATO helota

Poezija Ivana Negrišorca bila je samosvojna od početaka njegovog stvaralačkog puta. Prvo se, kao neoavangardni „projekat“, bavila istraživanjem „jezičnih mogućnosti“ (Vinaver) dostižući do onoga što je Saša Radojčić nazvao „lomom jezika“ (a jezik je lomljen, pre svega, „zaumom“ i ironijskom distancom prema predmetu pevanja) da bi se, od zbirke Veznici 1995, okrenula ka novom čitanju tradicije, u pokušaju da jezik, od vavilonskog vatrometa, ponovo postane, hajdegerovski rečeno, „osvetljenje na putu ka bitiju“. Posle Veznika nastupila je duga pauza u pisanju stihova, da bi se sve ponovo otvorilo 2007. godine, zbirkom Potajnik, u kojoj je pesnik stigao u zavičaj, smislom preobraženi predeo porekla, u dragačevske Negrišore, i krenuo stopama predaka u susret Numinoznom. Tri godine kasnije, izlazi Svetilnik, knjiga hilandarskog nadahnuća; a tri godine posle Svetilnika, pojavljuju se Kamena čtenija, svojevrsna, Njegošu i Srpstvu Crne Gore, knjiga duboke odanosti, kako bi rekla Isidora Sekulić.

PREŽIVETI SEKULARNO DOBA Kritičari koji su se bavili Negrišorčevom poezijom uočili su zakonomernost njenog razvoja. Dragan Hamović je istakao da se avangarda iscrpljuje u sebi samoj ako joj razgradnja ne posluži za novo građenje, na osnovu čega je pesnik Potajnika, Svetilnika i Kamenih čtenija došao do „dramatičnog obrta“ – „ljudska fizika upravlja pogled prema zaboravljenoj metafizici“, i tako dolazi do spajanja „sa prethodnicima od čijeg smo testa zamešeni“. To je korespondiralo i sa Negrišorčevom životnom pričom, ispovedno izloženom pod svodovima sedmovratne Žiče o Preobraženju 2011. godine, kada je primao prestižnu Žičku hrisovulju. Ispostavilo se, kao i kod svih pravih stihotvoraca, da je njegova evolucija bila plod nasušnih potreba unutarja, kome se otkrilo da „ukoliko želimo da preživimo ovo naše sekularno doba, doba koje stvarnost hoće da zamisli bez Boga, pa čak i bez čoveka, ukoliko hoćemo da svet opstane i ne pretvori se u nezaustavljivi pir demona, moramo se vraćati spasonosnim podsticajima srednjega veka“; i to zato što je „srednji vek epoha velike, najveće duhovne kulture koju je čovečanstvo ikad izgradilo…“

IDENTITETSKA TRILOGIJA Kamena čtenija su svojevrsni završetak nečega što bismo mogli nazvati Negrišorčevom „identitetskom trilogijom“. Pošavši na poklonički put ka temeljima lične i narodne samoistovetnosti, pesnik je stigao do zavičajnog Dragačeva, koraknuo u Bogorodičin perivoj, Svetu Goru, među njene monahe, „mudre ptice ljubavi“ (izraz Stefana Prvovenčanog) a onda otišao Njegoševoj zavetnoj Crnoj Gori, izloženoj, već decenijama, oluji nihilističkog samoporicanja. Ova tri poklonička putovanja imaju mnogo zajedničkih osobina, počev od forme (reč je, kako primećuje Jovan Delić povodom Svetilnika, o „spevovima – romanima“, koji su, zbog usmerenosti na „tuđi govor i glas“, „poliperspektivni i polifonijski“) preko pogleda na svet kojim se dolazilo do tema i temelja („Ove pesme su, pre svega, gest pomnog čitanja i tumačenja, izraz starinskog shvatanja sveta kao otvorene knjige“, zapisao je Negrišorac povodom Veznika) sve do svojevrsne „istoriosofske angažovanosti“ u mučnom trenutku ovog naroda (pri čemu, kako je, povodom prethodne pesnikove zbirke uočio Rajko Petrov Nogo, autor Kamenih čtenija uvek izbegne „stihovanu propoved“ tako što „svoju prostranu tvorevinu nakrca svakojakim likovima, istorijskim i neistorijskim“, i „svakome upiše raspoznatljivu karakterističnu pojedinost“). I Negrišorac je svestan opasnosti pridikovanja, pa u jednom od novijih intervjua kaže: „Nije na poeziji da utvrđuje uzroke, posledice i povode istorijskih procesa. Njen zadatak je da prikaže istoriju ljudskih duša, strašnih i smešnih lomova individualnih i kolektivnih identiteta. Poezija može i treba iznutra da osvetli svu krhkost onih ljudi koji su u tim drobilicama raznih epoha tragali za nekim svojim malim, ljudskim smislovima! Priča o Crnogorcima i njihovim manipulacijama sopstvenim identitetom je svetski relevantna tema: to je tema o tome kako lažni car stvarno počinje da veruje da je car.“ Ili, što davno otkri jedan od junaka Negrišorčevog novog „romana – speva“, Matija: „Da nas nema, niko ne bi znao/ da postoje gordi konobari.“

[restrictedarea]

DOPLOVLJAVAJU VEKOVI Zato kroz Kamena čtenija, pasternakovski rečeno, doplovljavaju pred nas vekovi kao splavovi: od doba cara Iraklija i epohe ranih srpskih vladara u Primorju, nemanjićko-zetske „zlatne epohe“, apokaliptičnih časova potonje slobode pod Crnojevićima, slavnih dana Boke i njene mornarice, tamo gde zajedno žive i sukobljavaju se Srbi pravoslavni i Srbi rimokatolici… Pred nas izlaze Paštrovići, duhovna deca Svetog Stefana Štiljanovića, vladike i vladari dinastije Petrovića, „klasično“ doba Srpske Sparte, kojoj venac slave viju Srbi sa svih strana (od Dalmatinca Matavulja, preko Šumadinca Nenadovića, do „manitog Laze“, krilatnika iz srpske Vojvodine). Srećemo se i sa Brđanima, od Baja Pivljanina do Marka Miljanova… A onda ulazimo u gusti mrak raznjegošenja, između prvog (austro-hrvatskog) rušenja Kapele na Lovćenu i drugog, brozomorno-komitetlijskog, propraćenog repaganizacijom Crne Gore, kojoj na glavu navlače ludačku košulju Meštrovićevog mauzoleja. Poduhvat Negrišorčev dat je ijekavicom, što sinu Dragačeva nije bilo teško, jer je njegovi zavičajci, većinom poreklom sa prostora kojima su Kamena čtenija posvećena, koriste i danas, što se vidi iz Potajnika. Tako je pesnik iz Srpske Atine krenuo u posetu Srpskoj Sparti, sa svešću da je Atina sve manje srpska (pa samim tim i sve manje Atina) a da je Sparta na putu da postane zemlja hedonističkih NATO helota, koji ne znaju ko su, šta su, odakle su i kuda idu.

„U DVOPEVU TUŽNOM PEVAJUĆI SE“ Dva glasa u knjizi pomažu joj i da bude lirski lična i sabornošću samonadilažuća: jedan je glas pesnika, koji, s rimom kao oruđem, prolazi kroz predele Crne Gore i prepoznaje logosne tragove u njima, od mora do planina („Mrtva straža“, „Metamorfoza talasa“, „Vidici sa Brajića“, „Suton u Reževićima“, „Pitalica za trgovce“, „Kraste“, „Hor cvrčaka u Perazića dolu“, „Crkvu snujem“) a četiri, takođe rimovana, „Žalostna plača Petra Drugog Petrovića Njegoša“ nas opominju onostranim glasom Pustinjaka cetinjskog, glasom iz večnosti u kojoj odjekuje zemno vreme, „iskočilo iz zgloba“ (Šekspir). To je onaj o kome nam Filip Radičević, dvorski đakon i sekretar Mitropolije crnogorsko-primorske, preko Negrišorca, kazuje: „Ispeo se vladika na vrh Lovćena,/ Ispeo se povrh svijeh nas, na svoju i na našu/ Golgotu, da sve gromove ovoga svijeta,/ Sva zločinstva neba i zemlje, na svoju rusu,/ Kojekako, primi glavu!“

Tako priča traje, ne prestaje, iako savremeni market-majstor, u „Hodolovčevom marketingu“, prodaje vazduh, vatru, zemlju i vodu, sva četiri praelementa rodnog kraja, i, zguljena obraza, oglašava se kroz obrazinu: „Prodajem ime i prezime, i ponaosob svaki glas u imenu i prezimenu…“

OGROMNO I DROBNO Pišući o Nastasijeviću, Stanislav Vinaver je uočio: „Nastasijević je spojio tehniku freske i tehniku draguljarstva. A i jedno i drugo kod njega je poticalo iz nekog suštinskog, kao verskog, svakako kosmičkog nadahnuća: i za veliko i za malo, i za ogromno i za drobno, – pod uslovom da je ono stvarno sudbinsko.“ Isto bi se moglo reći, decenijama kasnije, i za Negrišorca, koji, liričar po pozivu Svevišnjeg, odlazi u epske predele i premere, da nas podseti na „stvarno sudbinsko“. Drobno je, kad se, u „Krastama“, uoči raičkovićevski trenutak na plaži: „Naša su tijela tako crna, teška,/ Rđa ih hvata. Plot olovna leška.“ Ogromno je kad Bajo Pivljanin, čekajući Turke u zasedi, veli: „Kamen i krš ovaj,/ Ova magla, to je more krvi prolivene/ I zgusnute u vječnost junačke/ Kaže!“ I ogromno i drobno kod Negrišorca, isihaste skrivenog u postmodernistu, na taj način postaje sudbinsko.

Pred nama, dakle, nije samo nagrađena knjiga („Meša Selimović“, „Pečat varoši sremskokarlovačke“). Pred nama je knjiga – nagrada, koju srpska Poezija uručuje svim marljivim đacima (a u nas ih je tako malo) Velike Učiteljice Istorije.

[/restrictedarea]