Књига оданости прецима

Пише Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ

Пред читаоцем је сведочанство о ходочашћу песниковом који је из Српске Атине кренуо у посету Српској Спарти, са свешћу да је Атина све мање српска а да је Спарта на путу да постане земља хедонистичких НАТО хелота

Поезија Ивана Негришорца била је самосвојна од почетака његовог стваралачког пута. Прво се, као неоавангардни „пројекат“, бавила истраживањем „језичних могућности“ (Винавер) достижући до онога што је Саша Радојчић назвао „ломом језика“ (а језик је ломљен, пре свега, „заумом“ и иронијском дистанцом према предмету певања) да би се, од збирке Везници 1995, окренула ка новом читању традиције, у покушају да језик, од вавилонског ватромета, поново постане, хајдегеровски речено, „осветљење на путу ка битију“. После Везника наступила је дуга пауза у писању стихова, да би се све поново отворило 2007. године, збирком Потајник, у којој је песник стигао у завичај, смислом преображени предео порекла, у драгачевске Негришоре, и кренуо стопама предака у сусрет Нуминозном. Три године касније, излази Светилник, књига хиландарског надахнућа; а три године после Светилника, појављују се Камена чтенија, својеврсна, Његошу и Српству Црне Горе, књига дубоке оданости, како би рекла Исидора Секулић.

ПРЕЖИВЕТИ СЕКУЛАРНО ДОБА Критичари који су се бавили Негришорчевом поезијом уочили су закономерност њеног развоја. Драган Хамовић је истакао да се авангарда исцрпљује у себи самој ако јој разградња не послужи за ново грађење, на основу чега је песник Потајника, Светилника и Камених чтенија дошао до „драматичног обрта“ – „људска физика управља поглед према заборављеној метафизици“, и тако долази до спајања „са претходницима од чијег смо теста замешени“. То је кореспондирало и са Негришорчевом животном причом, исповедно изложеном под сводовима седмовратне Жиче о Преображењу 2011. године, када је примао престижну Жичку хрисовуљу. Испоставило се, као и код свих правих стихотвораца, да је његова еволуција била плод насушних потреба унутарја, коме се открило да „уколико желимо да преживимо ово наше секуларно доба, доба које стварност хоће да замисли без Бога, па чак и без човека, уколико хоћемо да свет опстане и не претвори се у незаустављиви пир демона, морамо се враћати спасоносним подстицајима средњега века“; и то зато што је „средњи век епоха велике, највеће духовне културе коју је човечанство икад изградило…“

ИДЕНТИТЕТСКА ТРИЛОГИЈА Камена чтенија су својеврсни завршетак нечега што бисмо могли назвати Негришорчевом „идентитетском трилогијом“. Пошавши на поклонички пут ка темељима личне и народне самоистоветности, песник је стигао до завичајног Драгачева, коракнуо у Богородичин перивој, Свету Гору, међу њене монахе, „мудре птице љубави“ (израз Стефана Првовенчаног) а онда отишао Његошевој заветној Црној Гори, изложеној, већ деценијама, олуји нихилистичког самопорицања. Ова три поклоничка путовања имају много заједничких особина, почев од форме (реч је, како примећује Јован Делић поводом Светилника, о „спевовима – романима“, који су, због усмерености на „туђи говор и глас“, „полиперспективни и полифонијски“) преко погледа на свет којим се долазило до тема и темеља („Ове песме су, пре свега, гест помног читања и тумачења, израз старинског схватања света као отворене књиге“, записао је Негришорац поводом Везника) све до својеврсне „историософске ангажованости“ у мучном тренутку овог народа (при чему, како је, поводом претходне песникове збирке уочио Рајко Петров Ного, аутор Камених чтенија увек избегне „стиховану проповед“ тако што „своју пространу творевину накрца свакојаким ликовима, историјским и неисторијским“, и „свакоме упише распознатљиву карактеристичну појединост“). И Негришорац је свестан опасности придиковања, па у једном од новијих интервјуа каже: „Није на поезији да утврђује узроке, последице и поводе историјских процеса. Њен задатак је да прикаже историју људских душа, страшних и смешних ломова индивидуалних и колективних идентитета. Поезија може и треба изнутра да осветли сву крхкост оних људи који су у тим дробилицама разних епоха трагали за неким својим малим, људским смисловима! Прича о Црногорцима и њиховим манипулацијама сопственим идентитетом је светски релевантна тема: то је тема о томе како лажни цар стварно почиње да верује да је цар.“ Или, што давно откри један од јунака Негришорчевог новог „романа – спева“, Матија: „Да нас нема, нико не би знао/ да постоје горди конобари.“

[restrictedarea]

ДОПЛОВЉАВАЈУ ВЕКОВИ Зато кроз Камена чтенија, пастернаковски речено, допловљавају пред нас векови као сплавови: од доба цара Ираклија и епохе раних српских владара у Приморју, немањићко-зетске „златне епохе“, апокалиптичних часова потоње слободе под Црнојевићима, славних дана Боке и њене морнарице, тамо где заједно живе и сукобљавају се Срби православни и Срби римокатолици… Пред нас излазе Паштровићи, духовна деца Светог Стефана Штиљановића, владике и владари династије Петровића, „класично“ доба Српске Спарте, којој венац славе вију Срби са свих страна (од Далматинца Матавуља, преко Шумадинца Ненадовића, до „манитог Лазе“, крилатника из српске Војводине). Срећемо се и са Брђанима, од Баја Пивљанина до Марка Миљанова… А онда улазимо у густи мрак разњегошења, између првог (аустро-хрватског) рушења Капеле на Ловћену и другог, брозоморно-комитетлијског, пропраћеног репаганизацијом Црне Горе, којој на главу навлаче лудачку кошуљу Мештровићевог маузолеја. Подухват Негришорчев дат је ијекавицом, што сину Драгачева није било тешко, јер је његови завичајци, већином пореклом са простора којима су Камена чтенија посвећена, користе и данас, што се види из Потајника. Тако је песник из Српске Атине кренуо у посету Српској Спарти, са свешћу да је Атина све мање српска (па самим тим и све мање Атина) а да је Спарта на путу да постане земља хедонистичких НАТО хелота, који не знају ко су, шта су, одакле су и куда иду.

„У ДВОПЕВУ ТУЖНОМ ПЕВАЈУЋИ СЕ“ Два гласа у књизи помажу јој и да буде лирски лична и саборношћу самонадилажућа: један је глас песника, који, с римом као оруђем, пролази кроз пределе Црне Горе и препознаје логосне трагове у њима, од мора до планина („Мртва стража“, „Метаморфоза таласа“, „Видици са Брајића“, „Сутон у Режевићима“, „Питалица за трговце“, „Красте“, „Хор цврчака у Перазића долу“, „Цркву снујем“) а четири, такође римована, „Жалостна плача Петра Другог Петровића Његоша“ нас опомињу оностраним гласом Пустињака цетињског, гласом из вечности у којој одјекује земно време, „искочило из зглоба“ (Шекспир). То је онај о коме нам Филип Радичевић, дворски ђакон и секретар Митрополије црногорско-приморске, преко Негришорца, казује: „Испео се владика на врх Ловћена,/ Испео се поврх свијех нас, на своју и на нашу/ Голготу, да све громове овога свијета,/ Сва злочинства неба и земље, на своју русу,/ Којекако, прими главу!“

Тако прича траје, не престаје, иако савремени маркет-мајстор, у „Ходоловчевом маркетингу“, продаје ваздух, ватру, земљу и воду, сва четири праелемента родног краја, и, згуљена образа, оглашава се кроз образину: „Продајем име и презиме, и понаособ сваки глас у имену и презимену…“

ОГРОМНО И ДРОБНО Пишући о Настасијевићу, Станислав Винавер је уочио: „Настасијевић је спојио технику фреске и технику драгуљарства. А и једно и друго код њега је потицало из неког суштинског, као верског, свакако космичког надахнућа: и за велико и за мало, и за огромно и за дробно, – под условом да је оно стварно судбинско.“ Исто би се могло рећи, деценијама касније, и за Негришорца, који, лиричар по позиву Свевишњег, одлази у епске пределе и премере, да нас подсети на „стварно судбинско“. Дробно је, кад се, у „Крастама“, уочи раичковићевски тренутак на плажи: „Наша су тијела тако црна, тешка,/ Рђа их хвата. Плот оловна лешка.“ Огромно је кад Бајо Пивљанин, чекајући Турке у заседи, вели: „Камен и крш овај,/ Ова магла, то је море крви проливене/ И згуснуте у вјечност јуначке/ Каже!“ И огромно и дробно код Негришорца, исихасте скривеног у постмодернисту, на тај начин постаје судбинско.

Пред нама, дакле, није само награђена књига („Меша Селимовић“, „Печат вароши сремскокарловачке“). Пред нама је књига – награда, коју српска Поезија уручује свим марљивим ђацима (а у нас их је тако мало) Велике Учитељице Историје.

[/restrictedarea]