General-pukovnik Leonid Ivašov – Černomirdin, prijatelj Ala Gora, izdao je na Kosovu i Srbiju i Rusiju

Razgovarao Sergej Belous 

Naš sagovornik, danas doktor istorijskih nauka, akademik i profesor, bio je tokom NATO agresije na Srbiju glavni predstavnik Ministarstva odbrane Ruske Federacije u pregovaračkoj delegaciji Rusije Viktora Stepanoviča Černomirdina. Ruski general u penziji Leonid Ivašov je, kao neposredni učesnik istorijskih događaja iz bliske prošlosti, dragocen sagovornik

Devedesetih godina bili ste na visokim pozicijama u Ministarstvu odbrane Rusije i dobro informisani o situaciji u Jugoslaviji. Kada je, po vašim podacima, počela priprema agresije NATO i SAD protiv nje? Da li je mogla da se spreči, da li je to zavisilo od rukovodstva SRJ?

Dobijali smo informacije preko linije obaveštajne službe, preko linije prijatelja, da se zaista obavljaju pripreme: vojnici su određivali mete, ostvarivali probne letove, radila je obaveštajna agentura, ali smo razumeli da vojska možda to radi za svaki slučaj. Radilo se na političkom rešenju: ko i gde će ga doneti. Postojala je nada u vezi sa temeljnim dokumentom „Rusija – NATO“, koji je bio svečano potpisan manje od dve godine ranije. Taj dokument teško se rađao, zato što je naš stav bio da se u Evropi formira sistem kolektivne bezbednosti. Uspeli smo da u dokument, koji se razrađivao pod rukovodstvom Jevgenija Maksimoviča Primakova, unesemo tri nivoa saradnje na problemima bezbednosnih pitanja: prvo su konsultacije, drugo zajedničke odluke a treće zajedničke akcije na, ako zatreba, obnavljanju mira. To je na nivou šefova država i vlada NATO i Rusije bilo potpisano. I, postojala je nada da oni samo vrše pritisak: politički, diplomatski, kao i pritisak vojnim vežbama u blizini granice Savezne Republike Jugoslavije. Ali, za svaki slučaj, mi smo se svakako spremali za moguća dejstva.

U novembru 1998. dobio sam informaciju iz pouzdanog izvora da je na Bilderberg klubu, koji se nedavno sastao, bila donesena odluka da se napadne Savezna Republika Jugoslavija, pri čemu je određen i odgovarajući datum, jevrejski praznik Purim (godine 1999. padao je 21. marta – prim. aut.) Očekivali smo da će se to dogoditi u martu, tako da su sa naše strane bile spremne tri opcije za odgovor: prva – ponuditi rukovodstvu zemlje da zamrzne ili prekine diplomatske odnose i izađe iz osnivačkog akta „Rusija – NATO“; druga, mekša – ograničiti saradnju sa zemljama NATO koje učestvuju u ovoj agresiji i povući odatle sve svoje vojnike, izuzev obaveštajnih; treća je bila još mekša opcija.

Mi smo se sa ministrom odbrane vraćali iz posete Indiji i tokom avionskog leta dobili smo podatke o početku agresije. Shvatili smo da je NATO pljunuo na sve postignute sporazume i da završava operaciju uništenja Jugoslavije.

Jasno je da se NATO u stvari nije brinuo o pravima Albanaca, već o realizaciji svojih geostrateških ciljeva. Koji je to ciljeve NATO imao?

Prvo, pogledajte šta se desilo u sistemu međunarodne bezbednosti: svet je postao unipolaran a međunarodnopravni sistem bezbednosti je izgrađen za vreme Sovjetskog Saveza u bipolarnom svetskom poretku kada je vladala ravnoteža snaga u svetu, tako da su morali da unište ovaj sistem i diktiraju svim državama i narodima svoje interese, svoje ciljeve. To je, u stvari, korak ka svetskoj dominaciji. Druga tačka: Savezna Republika Jugoslavija nije se „uklapala“ u taj međunarodni poredak, koji su SAD, druge zapadne zemlje i, pre svega, globalna finansijska oligarhija već počele da grade krajem osamdesetih. Dakle, 1985. godine u Svetskoj banci održan je zatvoreni tajni sastanak gde se pričalo o tome da model socijalizma u Jugoslaviji navodno sprečava nove trendove u svetskoj ekonomiji u socijalnoj sferi: u Jugoslaviji ste imali besplatnu medicinsku negu, besplatno školovanje, ogromna socijalna davanja, visoku socijalnu zaštitu radnika… Celokupno evropsko prostranstvo moralo je biti dovedeno na iste standarde i prilagođeno interesima velikih monopola, kompanija, interesima profita, o čemu je govorio i Noam Čomski, učesnik na sastanku.

[restrictedarea]

U istoj, 1985. godini, o čemu svedoči zaslužni francuski general Pjer Galoa, takođe je povereno nekolikim generalima, predstavnicima Francuske, Britanije, Amerike i Nemačke, da razrade operaciju „pacifikacije“ Jugoslavije. Ova grupa određivala je razne opcije za podelu Jugoslavije, teritorijalnu fragmentaciju i dalje se rešavao zadatak: kako narode jedne države suprotstaviti međusobno, kako izazvati krvoproliće. Takoreći, Jugoslavija je transformisana u neku vrstu „laboratorije“ za stvaranje sukoba, za destabilizaciju države. U rešavanje tog zadatka, tog eksperimenta, aktivno su bili uključeni Vatikan i Nemačka a u manjoj meri su učestvovali Francuzi, Amerikanci, Englezi… Onda su u ranim 90-im počele da se praktikuju varijante korišćenja privatnih vojnih korporacija. Mi smo sredinom devedesetih prepoznali i pratili rad takvih privatnih struktura, koje su sprovodile izviđanja, određivale ciljeve i tako dalje. Dakle, plan je bio divljački. Na primer, postalo je jasno tokom bombardovanja da su laboratorijska ispitivanja o efektima slabog radioaktivnog zračenja na živim organizmima, u Los Alamosu i drugim laboratorijama sprovođena na pacovima i ostalim životinjama, bila osnova za testiranje na živim ljudima u SRJ. U principu, jedan od zadataka nije bio samo da se razbije sistem međunarodnih odnosa, bezbednosti i ravnoteže moći već jednostavno da se pokaže okrutnost prema neposlušnim narodima da bi se zastrašili i ostali.

Postoji mnogo spekulacija o neostvarenim isporukama ruskog oružja Jugoslaviji: jedni optužuju rusko rukovodstvo da ih nije dozvolilo, drugi – jugoslovensko da ga ono, navodno, nije zatražilo. Najčešće se pominje u ovom kontekstu sistem protivvazdušne odbrane S-300, mada stručnjaci ističu da bi u uslovima na Kosovu bili efikasniji sistemi „Buk“ i „Tor“. U svakom slučaju – kome pripada, po vašem mišljenju, krivica za činjenicu da se Jugoslavija nije naoružala?

Ja sam sa Slobodanom Miloševićem mnogo puta razgovarao na temu isporuke oružja, kao i sa rukovodstvom Ministarstva odbrane. Vojska je insistirala da su potrebna nova, moderna sredstva odbrane, ali morate da razumete u kakvom stanju je tada bio budžet Savezne Republike Jugoslavije. I Milošević se bio složio, ali nas je zamolio da ih plati na kredit. Ali, prvo, u Rusiji je tada vladao ogroman haos u sistemu političke vlasti, i drugo, trgovina oružjem otišla je iz ruku Ministarstva odbrane – predali su je „Rosvoruženju“. Ja sam takođe i sa rukovodstvom „Rosvoruženja“ vodio pregovore, ali, znate, to su bili „biznismeni“ koji pljuju na bratske odnose i međunarodnu politiku, njima je najbitnija zarada. Iako smo se mi vojnici spremili za to. Dakle, savremenih sistema protivvazdušne odbrane praktično nije bilo u SRJ, ali, oni koji su bili – zastareli, naravno – korišćeni su pravilno. Bukvalno u prvom naletu oboren je bio nemački avion „Tornado“, pa je čak Šreder pozvao Jeljcina i molio ga za pomoć u pronalaženju pilota.

Ali, u to vreme je postojao dug SSSR prema Jugoslaviji – i Jugoslavija je predlagala Rusiji da vrati taj dug kroz nabavku oružja , ali inicijativa se nije uspešno završila…

Nije se uspešno završila zbog činjenice da u „Rosvoruženju“ nisu želeli da izgube profit a oko Jeljcina je bila prozapadna elita. I on sam je izjavio 1992. godine da je ključni strateški cilj Rusije integracija u zapadnu, kako je on to nazvao „civilizovanu zajednicu“. To jest, jedinstven stav u vezi sa događajima u Jugoslaviji u Rusiji nije bio formiran. Mi vidimo da je, u suštini, bilo podela i da je jača bila prozapadna strana, kako u okruženju Jeljcina i u vladi, tako čak i među poslanicima, pa slične odluke nisu donošene. I plus, ni Rusiji s finansijama u to vreme nije išlo glatko: tri meseca trupe, na primer, nisu dobijale platu. Dakle, bilo je reči o tome, pitanje je bilo postavljeno, ali rešenja nije bilo.

Što se tiče pregovora u toku NATO agresije, u kojima ste učestvovali kao predstavnik ruskog Ministarstva odbrane, kako biste objasnili transformaciju položaja Rusije i podržavanje strogih uslova SAD, što neki Srbi danas često nazivaju „izdajom“?

Stvar je u tome što je gospodin Černomirdin bio imenovan za specijalnog izaslanika Rusije na zahtev Bila Klintona, predsednika SAD. Samo nekoliko dana nakon toga što se desilo, saznao sam pravi razlog: između Ala Gora, tadašnjeg potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država, i Černomirdina postojalo je nekakvo prijateljstvo i bilo je dogovoreno da će Amerikanci, posle odlaska Jeljcina, na mesto predsednika „provući“ baš Černomirdina. Mi već znamo gde su se i kada su se odigravali ovi pregovori: to je bilo u vili Ala Gora. Černomirdin je molio Gora, a zatim i Klintona, da mu pomognu da „uzleti“ u pogledu političkog imidža. I, eto, naišli su na ovaj jugoslovenski ili kosovski problem: navodno će ga Černomirdin regulisati, pa će njegova popularnost skočiti i onda će se kandidovati za predsednika.

Ali, tokom samih pregovora, ja to, naravno, nisam znao. Ja sam predstavljao Ministarstvo odbrane i tek zatim sam počeo da sumnjam – evo, na primer, kada smo završavali pregovore kasno (to je bilo u kelnskom dvorcu u Nemačkoj) i sa generalom Zavarzinom već se okupljamo da pođemo, negde oko jedan po ponoći, iznenada Černomirdinu neko dolazi i šapuće nešto i on kaže: „Vas dvojica idite u hotel, a mi ćemo još da radimo“. Ja ga pitam: „Viktore Stepanoviču, o čemu ćete razgovarati?“ On kaže: „Ne, ne, imamo još nešto da uradimo!“ Opet ga pitam: „Sa kim ćete raditi?!“ A on: „O ne, evo mi ćemo još raditi!“ Onda saznajem da je otišao u kancelariju Strouba Talbota, šefa delegacije SAD, i tamo su o nečemu šaputali. Neočekivana je bila, na primer, priprema konačnog dokumenta rezultata pregovora, kada smo mi u toku dva dana išli tačku po tačku i sastavili taj dokument – i ostavljeno je samo nekoliko odredbi koje treba da budu formulisane… Pri tome, sa američkim oficirima sporazum nismo lako postigli, ali smo ga postigli. Dogovorili smo se, na primer, da nećemo povući sa Kosova više od 50 odsto snaga bezbednosti, da će granicu pokrivati srpski graničari a zvaničnici NATO će jednostavno prisustvovati. Odredili smo sektore: mi smo čvrsto stajali na poziciji da zemlje NATO, koje su aktivno učestvovale u ovom međunarodnom razbojništvu, razmeste snage po dubini teritorije Kosova i samo duž granice. Američki generali su se sa tim složili, a naglašavam da su švedski oficiri, koji su bili sa Ahtisarijem, radili u korist mira i dobra: bili su to divni oficiri i generali na čelu sa viceadmiralom Kaskelom, mi smo zajednički „udavili“ Amerikance. Sve je bilo kao u redu, ali ujutru sledećeg dana – Talbot iznenada daje izjavu da su pripremili novu verziju sporazuma. Naravno, bio sam ogorčen: „Kako je moguće da se pripremi i počne iznova dokument? A ono što smo ranije radili?“ Černomirdin se prvi smirio i prvi kaže: „Ali, oni su uzeli sve u obzir!“ Onda ja kažem: „Hajde razdelite nam ovaj nacrt dokumenta, mi ćemo ga proučiti i potom dati odgovor.“ I, predali su nam ga na engleskom jeziku, kojim ni ja ni general Zavarzin, na primer, ne vladamo. Bio sam besan i rekao: „Kako možete ovako da vodite pregovore?“ Tada Černomirdin kaže: „Pa, Talbot će čitati na ruskom“. A ja njemu: „I šta – na njegovu reč ćemo doneti odluku?“ A on: „Hajde barem da slušamo.“ Ja kažem: „Ne , ja odbijam da učestvujem“. Černomirdin: „Hajde da bar čujemo šta oni žele!“ Moja pozicija je bila: „Ako su oni porekli dogovore koje smo prethodno postigli, tada neka daju svoju novu verziju pa da mi odletimo u Moskvu da uskladimo. Pogledaćemo to i možemo sasvim da se odreknemo nastavka pregovora.“ Ali Černomirdin  me je nagovorio: „Hajde da čujemo njih!“ I ja sam, pošteno govoreći, prosto sedeo i slušao o čemu je mumlao taj Talbot, nadajući se da ću, čim on završi sa čitanjem, ja to naravno osporiti i mi ćemo odleteti u Moskvu. Ali, kad je on prestao da uzima u obzir naše dogovore sa američkim generalima, ja sam se pobunio i zamolio američkog generala: „Hajde da izjavimo da se nismo o tome dogovarali.“ General Foglson je potvrdio da smo se već dogovorili i on je te pozicije već usaglasio sa Pentagonom. Ja sam tad njima izjavio: „Da li vi nas smatrate svadbenim generalima‘? Toga neće biti!“ Černomirdin mi opet kaže: „Hajde da čujemo do kraja.“ I, Talbot je već dočitao do kraja na pokvarenom ruskom jeziku a Viktor Stepanovič se iznenada namrgodio i svečano izjavio: „Ruska delegacija je spremna da potpiše ovaj dokument!“ Ja sam tad dao oštru izjavu. Nazvao sam to „veleizdajom“, okrenuo se sa ostatkom vojne delegacije i nismo nastavili učešće u tim pregovorima. U avionu je došlo do svađe, hvatali smo jedan drugog za sako, ja sam ga tada optužio da je izdajnik.

Naravno, kad sam prekinuo pregovore u dvorcu u Kelnu, otišao sam u ambasadu i povezao se sa ministrom odbrane, maršalom Sergejevim i zamolio da neodložno izvesti Jeljcina da je Černomirdin sasvim izašao iz okvira direktive i da je izvršio akt izdaje. I, naravno, informisao sam o tome i jugoslovensku stranu. Vojna lica su prenela Miloševiću moju poziciju da sa ovim dokumentom ne treba da se složimo, već da treba da kupujemo vreme unošenjem ispravki. Ali, kad je taj ultimatum bio postavljen Srbima, Milošević je rekao: „Mi to moramo da izučimo, neophodno je da se unesu neke ispravke.“ Černomirdin je kazao: „Ne! Odgovorite – da ili ne!“, mada mu takva ovlašćenja niko nije dao, čak ni Amerikanci. Srbi su bili postavljeni pred svršen čin a Rusija je bila ponižena. Uzgred, tokom rasprave oko ultimatuma, vođene sa srpskom stranom i Miloševićem, Černomirdinu je stigao kratak telegram od Jeljcina: „Strogo sledite moju direktivu, zahtevajte neodložno zaustavljanje vatre.“ Ja sam tada Černomirdinu rekao: „Zaigrali ste se, zar ne?!“ A on mi je rekao: „Ma, mi i pokušavamo da se izborimo za prekid vatre.“

Radi buduće predsedničke karijere i dodatnih milijardi, on je pristao na takvu veleizdaju. A Marti Ahtisari je takođe počinio takav neljudski čin, jer su mu Amerikanci bili obećali mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

Gde je  ruski sektor na Kosmetu?

U Srbiji se često postavlja pitanje zbog čega Rusija nije dobila svoj sektor na Kosovu i Metohiji?

Činjenica je da smo od početka želeli sopstveni sektor, ali i među nama i u NATO bile su naše pristalice i mi smo raspravljali o ovom pitanju, međutim, iskreno govoreći, nismo imali konsenzus. S jedne strane, dobija se sektor, ali oni nas onda ograđuju i sprovode svoju politiku u ostatku Kosova, a mi smo zatvoreni kao u enklavi. Zato je odlučeno da bi trebalo učestvovati na čitavom području Kosova. Štaviše, sa Nemcima je postignut sporazum da u regionu Prizrena stvorimo jedinstvenu nemačko-rusku brigadu. Zatim smo pristali na to da bismo uticali na čitavu situaciju, umesto da budemo odsečeni. Ali, kada se pregovaralo sa Amerikancima, mi smo kao prvu opciju, koja nam nije bila glavna i za koju smo računali da će je odbiti, naveli da nam je potreban poseban sektor. Oni se sa time, naravno, nisu složili i mi smo onda izneli svoju glavnu opciju da budemo raspoređeni širom Kosova.

[/restrictedarea]