Slika s naličja

Piše Raško V. Jovanović

Tamna projekcija prve decenije prošloga veka u komadu „Naši sinovi“

Bio je u pravu Jovan Dučić kada je o drami „Naši sinovi“ Vojislava M. Jovanovića Maramboa napisao i ovo: „Da je još u ovoj tragediji naših sinova bio viđen taj svet i s lica i s naličja, a ne jednostrano i samo s naličja, da su ovi bedni ljudi pokazani za časak i u onim trenucima kada i najgori ljudi ipak pokazuju da su stvarani po obrazu božjem; da na svima mestima nije cinizam bio ovako isključiv, ja ne bih umeo naći reči kojima bi se nahvalio ove knjige jednog veoma darovitog i inteligentnog mladog pisca.“ Upravo stoga što je Jovanović ponudio tamnu projekciju i to samo dva segmenta onovremenog beogradskog društva, gledaoci nisu povoljno primili „Naše sinove“ prilikom prvog izvođenja u Narodnom pozorištu 1906. godine: nakon premijere delo je prikazano još samo jedanput. Razlog je vrlo jednostavan: publici se nimalo nije svidela istinita vlastita slika, ili kako je Dučić napisao, njena slika s naličja. Trebalo je da prođe blizu pedeset godina pa da, 1966, „Naši sinovi“ dođu na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Potom je i „Zvezdara teatar“ 1995. prikazao delo. I kako vidimo, prošlo je 108 godina do povratka „Naših sinova“ na scenu Narodnog pozorišta!

Možemo samo pozdraviti ideju da se ponovo izvede komad „Naši sinovi“ i to ne samo zato što je reč o jednom od prvih domaćih naturalističkih dela namenjenih sceni nego i stoga što se, uprkos svim primedbama, radi o dobrom dramskom tekstu, koji može i danas biti zanimljiv pozorišnoj publici. Polazeći od tačne pretpostavke da su problemi koje Marambo obrađuje i danas aktuelni, rediteljka Tanja Mandić Rigonat nastojala je da dramu o negdašnjem životu u Beogradu oživi pre svega na dokumentaristički način, što u principu odgovara naturalističkom komadu. Da bi ubrzala tok izvođenja, scenu je podelila na dva prostora: na levoj polovini je ubog i neuređen dom pukovnika Ostoje, koji se nalazi na Čuburi, na desnoj strani znatno raskošnije obitavalište trgovačke porodice smešteno na Savamali. Rediteljka uvodi na scenu i samog Maramboa: glumac koji ga tumači sve vreme je na pozornici i govori didaskalije i druga uputstva i naznake autora, bliže se objašnjavaju pojedine dramske situacije. Podelom pozornice na dve scene, na kojima se ponekad i simultano igra, publici je pružena kontrastna slika dva beogradska ambijenta sa početka prošloga veka. Nevolja je samo što fragmentarno scenografsko rešenje Aleksandra Denića ne odgovara naturalističkoj drami koja zahteva potpunost u prikazu životnog ambijenta dramskih junaka. Pored toga, predstava je bila lišena oživljavanja ugođaja pojedinih prizora. Ako je ambijent gnezda pukovnika Ostoje, kako duhovito opservira Dučić „jedna nesrećna kuća koja nema svog domaćeg ognjišta ni intimne radosti; kroz čiju trpezariju i spavaću sobu kao da prolazi glavna ulica ili carski drum; kao kuća na kojoj nikad nisu zatvoreni ni vrata ni prozori, i u koju zaviruje ceo svet“, imao na sceni adekvatno organizovan prostor, onda ne možemo biti zadovoljni kako je prikazan ambijent doma gazda Riste – tu posebno mislimo na tamne lamperije.

Glumačka igra bila je neujednačena i kolebala se od elementarnih naturalističkih iskaza do pokušaja stilizacija različitih smerova. Predstavom je dominirala Nataša Ninković koja je kao Lena ostvarila celovitu glumačku kreaciju: duhovito je oživela dobro situiranu skorojevićku, poreklom odnekud sa juga Srbije, koja se ne usteže da saopšti svoje mišljenje o ljudima i da mlađe „pouči“ saopštavajući im neumitne životne istine. Sa nesumnjivim dikcijskim majstorstvom izgovarala je prave tirade u dijalektu i stvarala posebne komične efekte. To je bila uloga dostojna pamćenja. Miodrag Krivokapić kao pukovnik Ostoja dosledno je gradio lik tvrdokornog oficira školovanog u Rusiji. Branko Vidaković obojio je interpretaciju lika gazda Riste karikaturalnim tonovima, dok je Zoran Ćosić glumački ponajviše pripadao vremenu komada. Nenad Stojmenović kao Danilo, iako se nepotrebno tri puta svlačio i oblačio, taktično je glumio mladog dekadenta, uspevši da erupciju nezadovoljstva onim što se dešava oko njegovog eventualnog braka ubedljivo dovede do brutalnog postupka kao kulminacije pobune. Od ostalih glumaca istakao se živopisnošću i neposrednošću izraza Marko Janketić kao Gile, dok su Bojana Bambić (gospođica Natalija) i Ljuma Penov (gospođica Karavilka) ispoljile lepe pevačke sposobnosti. Milutin Milošević u ulozi Maramboa bio je neubedljiv i autoritativan. Ostali učesnici predstave obavljali su scenske zadatke manje ili više bledo i neizrazito.

Treba ukazati da je rediteljka odabrala muziku različitih stilova, ponajmanje onu koja bi odgovarala stilu epohe. Kostimografska rešenja Olge Mrđenović,, gledano u celini, isuviše su bila raskošna za naturalistički komad.