Plavo – najtoplija boja pornografije

Piše Vladislav Panov

Da li su svetski hvalospevni prijem kanskog pobednika „Plavo je najtoplija boja“ i Fon Trirove „Nimfomanke“, koje gledamo na FEST-u, početak novog naleta i uspostavljanja umetničke pornografije kao novog filmskog stila, estetike i principa, možda i žanra?

Bez obzira na sadržaj ili umetničku (odnosno bilo kakvu) vrednost, iz nekog razloga su filmovi koji bi se „proslavili“ najavom „slobodnih seksualnih prizora“ uvek više privlačili publiku. Poštujući ovu komercijalnu zakonitost, i organizatori tekućeg FEST-a su nedeljama unapred potpaljivali vatru najavama da imaju u ponudi ovogodišnje filmske senzacije gde su eksplicitne scene seksa presedan u dosadašnjem filmskom stvaralaštvu u konkurenciji takozvanih umetničkih filmova. Palili su plamen intrige i požude najavljujući da će četvorosatno terorisanje, za takve napore i bioskopske provode nepripremljene gledaoce u susretu sa novim ostvarenjem danskog barda pokretnih sličica Larsa fon Trira, „Nimfomanka“, biti dostupno, zbog „eksplicitnih scena seksa“, samo punoletnim gledaocima. Jadni reklamni trik, koji njegove autore stavlja u neugodnu poziciju nedoslednih cenzora, pošto je Trirov film okarakterisan kao nešto što bi valjalo zabraniti nevinoj i naivnoj mladosti a istovremeno su joj bez ograničenja i to u udarnom večernjem terminu poturili trosatno dosađivanje pornografskim lezbijskim intervalima u prošlogodišnjem kanskom pobedniku „Plavo je najtoplija boja“ (poznat i kao „Adelin život“) tunižanskog sineaste Abdelatifa Kešiša. Ipak, eto, ustuknuli su od demonstracije potpune kompatibilnosti sa evrounijskim zapadnim svetom pa su, kao, odlučili da baš od ove godine promene dosadašnju praksu da im festival otvara kanski pobednik. A mogli su da pošalju tako lepe slike u taj svet, recimo, sa malom gej paradom uoči otvaranja FEST-a i Kešišovom nežnom lezbijskom pornografijom koja je osim kanske „Zlatne palme“ osvojila još preko pedeset drugih priznanja ili nominacija za njih. Ako je od nečega trebalo zabranama i ograničenjima zaštititi nedoraslu publiku (mada, ko je uopšte dorastao za ovakav biser umetničkog stvaralaštva?) to je mnogo više bio Kešišov film nego Trirov. Kešišovo je lezbijsko odrastanje devojke iz naslova (onog drugog, „Adelin život“) daleko iritantnije i, da se usudimo da to kažemo, moralno škodljivije ili bar degutantnije od Fon Trirovog izleta u „umetničku pornografiju“ u nameri da opiše život nimfomanke u savremenom društvu. Mada, doduše opsceno i cinično, na lascivnim posterima Fon Trir otužno poručuje „Zaboravite ljubav“. Nju je, valjda, definitivno ubio seks radi seksa a možda i „Antihrist“ iz prvog dela ove strašne i depresivne trilogije danskog sineaste, koju povezuje apokaliptična „Melanholija“. Naravno, to sve ako se sudi zaostalim i u naprednom svetu odavno prevaziđenim moralnim aršinima. Ima li, uostalom, važnijih tema od lezbijske ljubavi ili problema nimfomanke?

[restrictedarea]

Intelektualna pornografija I, eto, oba pomenuta izuzetno značajna i na svaki način važna bisera Sedme umetnosti su tu. Jedan za punoletne, drugi za sve. Oba, u stvari, ni za koga. Oba dosadna i naporna, uzbudljiva samo onima koji nisu čuli za internet jer je seksualno obrazovanje i iživljavanje dostupno u svakom obliku i na svakom mestu na planeti. I ako već u otužnoj inflaciji pornografije, koja zagađuje svet mnogo više od fabrika, miliona automobila ili toksičnog otpada, postoji bezbroj razloga za konzumiranje, otkud poriv da se ona sve češće i sve agresivnije pojavljuje i u takozvanim umetničkim, pa i svim drugim filmovima namenjenim najširoj distribuciji? Da li smo na tragu nove, sada filmske, seksualne revolucije? Pošto su svi iole vredniji moralni kodovi odavno temeljno izopšteni iz svakodnevnog bitisanja modernog čoveka, ostalo je da se na pragu predstojeće apokalipse ponovo izgrade zidine grešnog i prljavog sveta Sodome i Gomore. U izumiranju smo, potpuno zasluženo. I, kao i slični pre nas, odlazimo u istoriju u grehu, opčinjeni najnižim nagonima. Jer kada ljudi kojima je priznat veliki intelektualni potencijal i značaj nemaju šta više da kažu, osim da „revolucionarno“ pornografijom urušavaju sopstvenu civilizaciju i renome, šta ostaje za one druge? Oni koje predvodi ovakva „elita“ kao da dobijaju potvrdu da su u zaostalosti, primitivizmu i primalnim nagonima motivisanom življenju potpuno ispravni primerci savremenog čoveka. A kakav je on, najbolje se vidi iz Skorsezeove opservacije na ovu temu u „Vuku sa Vol strita“, ekranizaciji istinite priče o upravo takvom primerku ljudskog roda koji je berzanske milione od mehurića proneverio zarad utoljavanja najnižih poriva. Jedino što, avaj, manjka Skorsezeovom doprinosu temi je pornografski napredni dodatak njegovih inače vrlo smelih i zamašnih prizora seksualnih i svih ostalih poročnih bahanalija.

Za sada bez Holivuda Da li je, inače, reč o uspostavljanju trenda u novom talasu oslobađajućeg filmskog rada pomenute dvojice pornografskih umetnika? Za sada je sigurno da će Kešišova lezbijska „Zlatna palma“, kao i Fon Trirov traktat o nimfomaniji, koji se sada i po inerciji dočekuje hvalospevno, gurnuti napokon nogu u vrata zaostalog cenzurisanja pornografije na velikom ekranu i da će njihovim primerom biti inspirisani i svi drugi koji se u ovom smislu osete naprednim. Holivud, doduše, neće nasesti na provokaciju. Iako je svojevremeno pokrenuo lavinu takozvane seksualne revolucije, njegova su grešna celuloidna deca cveća sa svim slobodama i nesputanim ljubavima čedna dečica iz obdaništa u poređenju sa ovim što nam se nudi danas. Ipak, materijalni efekat od filmskog rada tamo je i dalje primaran. Dok god bude postojala procena da bi trirovska „umetnička pornografija“ mogla biti smetnja da im bioskope pune porodični ljudi ili maloletnici kojima bi po tamošnjim i dalje nerazumljivo rigidnim prikazivačkim propisima ulaz bio zabranjen, Holivud se neće baviti ovakvim revolucijama. Iz njegovih proizvodnih pogona je za sada emitovan tek stidljivi doprinos u ovom pravcu, kao „Don Džon“, recimo, koji se bavi vrlo važnom pričom o čoveku potpuno u vlasti pornografije, ili „Lavlejs“, biografija čuvene porno zvezde iz sedamdesetih, junakinje kultnog filma „Duboko grlo“. Tu je i još svežiji „Potres strasti“ gde je glavna junakinja sredovečna majka koja postaje prostitutka. Ovaj film ima i mušku verziju snimljenu od strane inače uglednog glumca Džona Turtura, „Vremešni žigolo“, sa pričom o čoveku zašlim u godine koji postaje žigolo. Ipak, bez obzira na tako značajne teme, nijedan od ovih filmova još uvek nema hrabrosti da ih ispriča pornografskim rečnikom i prizorima.

To sve, kao i mnogo šta drugo što je bilo ili će biti, ne predstavlja samo po sebi ništa radikalno drugačije. Seks je oduvek imao veoma važno mesto u filmovima. I u našim, u vremenu Jugoslavije, ali i danas („Skidanje“, „Život i smrt porno bande“…). Seks je imao važnu funkciju udovoljavanja erotskim potrebama i nagonima publike. Iako smo bili često suočeni sa prizorima na ivici teške pornografije, granica ipak nije prelažena. Sada je „povučena noga“ i sigurno je da ima mnogo ovdašnjih „umetničkih genija“ koji iskreno žale što nisu imali snage da u svojim zaostalim sredinama budu pioniri pornografskog prosvećivanja naroda. Ali, ima vremena. Kasnili smo za zahuktalo naprednim svetom i u mnogim drugim stvarima, pa možemo i u ovim pornografskim. I bez obzira što je zloupotrebljeni internet obesmislio sve moralne kodove i barijere, što je ogoljenom primalnom demokratijom i grešnost na klik mišem teoretski doveo do svake duše na planeti, eto, poriv da se pornografski razmišlja čak i kada film stvaraju najveći intelektualci, za mnoge ima smisla. Dokaz je i najava ekranizacije „Pedeset nijansi sive“, svetskog bestselera, upravo zahvaljujući bogatim erotskim začinima u tkivu priče, koja bi mogla, što da ne, da dobije celuloidnu (digitalnu) porno verziju. Uspeh bi bio još veći, nema sumnje.

[/restrictedarea]