Pa nisu oni Srbi!

Piše Dragomir Antonić

Da je neki drugi narod u pitanju, bilo bi lakše a naši vladari hrabriji, ali kako ćeš pitati za prava Srba, može se pogrešno protumačiti 

Živiš u Srbiji, a nisi Srbin. Divota. Što smeš činiti u Srbiji, ne bi smeo u bilo kojoj drugoj državi. Živiš u Beogradu, a poseduješ konjsku zapregu. Zakonom  je upotreba konjskih i volovskih zaprega u gradu Beogradu zabranjena sredinom dvadesetog veka. Svako zakon mora poštovati, sem ako nisi Srbin. Tad možeš svaki dan po Dorćolu, gradskom jezgru, da kaskaš zapregom, obilaziš kontejnere, vadiš iz njih sve što se učini korisnim. Niko te neće ometati: ni građani, ni komunalna policija, ni saobraćajci. Zaštićen si, jer si pripadnik romske manjine i oslobođen poštovanja zakonske odredbe.

 

PREDUZETNIČKI DUH Posao se razvija, konjska zaprega je predata partneru a uspešni preduzetnik je nabavio socijalistički traktor marke IMT, zakačio za njega drvenu prikolicu i krenuo u skupljanje kontejnerskog otpada. Ulice: Dušanova, Francuska, Jovanova, Strahinjića Bana jesu kvart gde ga navodi preduzetnički duh. Logično, traktor i prikolica nemaju registarski broj. Slično je i sa moto-kultivatorima koji, vukući prikolicu, svakodnevno špartaju dorćolskim ulicama. Navedena tegleća i prevozna sredstva možeš u Beogradu, mimo zakona i gradskih propisa, koristiti pod jednim uslovom. Da nisi Srbin.

U drugim delovima Srbije: Novi Pazar, Sjenica, Tutin, Bujanovac, Medveđa, Preševo – navodim samo opštinska mesta – možeš da ne plaćaš struju, vodu, komunalije, televizijsku pretplatu. Dovoljno je što nisi Srbin. Ako si Šiptar, musliman, Bošnjak ili nešto slično, oslobođen si plaćanja obaveza koje po zakonu važe za sve građane Srbije. Ako nisi Srbin, živiš slobodno i bez straha da će predstavnik države ili privatne agencije za naplatu doći iseći struju, ili izneti stvari iz kuće i prodati ih. Znaš da neće. Kao što niko od državnih službenika neće ući u selo Trnovac (opština Bujanovac) i u nekoj akciji tipa „Grom 11“ izvršiti raciju i odneti drogu. Kad ste preduzetnik u navedenim opštinama i imate mesaru, pekaru, prodavnicu, buregdžinicu, kafanu ili bife, niste dužni da izdajete račun koji moraju svi u Srbiji, pod pretnjom kazne, izdavati. Važno je da niste Srbin. Porez neću ni pominjati. Državni organ je i tu zatajio.

[restrictedarea]

ĆUTI, MOŽE SE POGREŠNO PROTUMAČITI Što se tiče školovanja, za one koji nisu Srbi postoje privilegije. Zovu se kvote. U socijalizmu su se kvote zvale nacionalni ključ, ali je on važio samo za političke funkcije i članstvo u državnim komisijama. Danas važi za sve oblasti života: od vrtića do univerziteta. Ne morate ništa znati, ni prijemni polagati – bićete upisani. Zaposlićete se u državnoj službi i pored zabrane. Uz jedan uslov: da niste Srbin.

Zato ne bi trebalo ništa da nas čudi kad u posetu dođe Slovenac Kacin i javno saopšti da se „Kosovo mora priznati, da se mora istražiti politička pozadina ubistva počivšeg premijera Đinđića“. Naši oćute, ne smeju da pomenu ubistva, a kamoli istragu, vojnika i pilota u Sloveniji u doba kad je narečeni Jelko nosio uniformu i javno se hvalisao sopstvenim zaslugama za uništavanje neprijateljskih vojnih snaga, to jest JNA.

Ne sme se pitati Jelko. Onda se ne sme pitati ni makedonski ministar inostranih poslova, ne mogu imena da mu se setim, šta je sa arhiepiskopom ohridskim gospodinom Jovanom. Dokle će vlasti BJR Makedonije arhijereja Srpske pravoslavne crkve držati u tamnici? Kad već ne pitamo gospodu, onda nema razloga ni da pitamo gospođu Vesnu, nekadašnju pristalicu „ujdija“ velikog jugoslovenskog „reformatora“ Anta Markovića, šta je sa Srbima, njihovim pravima, zabranom ćirilice, neisplaćivanjem penzija, jer je adresa pisana ćirilicom koju potomci „tisućletne kulture“ ne znaju. Kad Srbi u Hrvatskoj postadoše nacionalna manjina? Da je neki drugi narod u pitanju, bilo bi lakše a naši vladari hrabriji, ali kako ćeš pitati za Srbe, može se pogrešno protumačiti ili se neko od sagovornika čak i naljutiti. Nije važno ni ako nas osude za genocid. Važno je da sa evrounijatskog puta samouništenja ne odustanemo.

 

GVANTANAMO, NAŠA BUDUĆNOST Mora se poštovati i Bramerc. Izjavi da se profesoru Vojislavu Šešelju, predsedniku Srpske radikalne stranke, nerazumno dugo sudi, ali, eto, dešava se. Naše vlasti se zadovolje samokritikom druga Bramerca, inače američkog sluge, koji je rekao da se Njegošu ipak neće suditi kao inspiratoru ratnih zločina, jer postoji sumnja da vladika Rade možda i nije Srbin. Ako se ta činjenica nepobitno utvrdi, onda je Petar Petrović Njegoš apsolutno nevin. Veća olakšavajuća okolnost od ne biti Srbin u Haškom tribunalu ne postoji.

Kad Beogradom može da kaska konjska zaprega, onda je logično da Slovenac bude direktor Poreske uprave. Austrijanac Guzenbauer, Italijan Fratini, Francuz Picgauer, savetnici. Pošto nisu Srbi, porez u Srbiji ne plaćaju. Ne bi bilo čovečanski. Uzimaju nam novce, a mi da im naplaćujemo porez. Pa nisu oni Srbi.

Jedanaest godina je prošlo otkako je Vojislav Šešelj u tamnici bez presude. U subotu 22. februara 2014. u Beogradu je održan skup posvećen njegovom tamnovanju. Vojislav Šešelj je i pored upozorenja od Tribunala da će snositi posledice ako se na bilo koji način obrati učesnicima, uputio pismo. Pismo je pročitao njegov sin Aleksandar. Sad zabranjuju i pisma. Logor Gvantanamo naša je budućnost, braćo Srbi i sestre Srpkinje, ako se ne opametimo. U ponedeljak 3. marta počinje Časni post. Molimo se za spas naših duša. Malo je vremena ostalo. Srbi smo.

[/restrictedarea]