Ko je ubio Aleksandra Todorovića?

Za „Pečat” iz Ljubljane  Svetlana Vasović-Mekina

Zašto je „Hvaljen Jezus“ bio prvi komentar u slovenačkim medijima na vest o smrti Aleksandra Todorovića

U Ptuju je, nekoliko sati pošto su „Pečat“ i slovenačka „Mladina“ objavili da je nestao Aleksandar (Aca) Todorović, počela strka, o čemu svedoči Mirjana Učakar, Aleksandrova komšinica, takođe „izbrisana“. Ona je među prvima alarmirala njegove poznanike da mu se od 14. januara gubi svaki trag. Policija je, iako službeno obaveštena još 20. januara o Acinom nestanku, pronašla njegovo beživotno telo tek tri sedmice kasnije, 14. februara, u napuštenom zdanju za fizioterapiju iza bolnice u Ptuju, u neposrednoj blizini zgrade u kojoj je živeo. Naprečac je javljeno da je izvršio samoubistvo i da se radi o stranom državljaninu (Aca je poreklom iz Kostolca, Srbija). Njegovi zemni ostaci su ekspresno kremirani. Ono što se zna jeste da je Aleksandar (59) u poslednjim danima posle teške porodične drame ostao da živi sam, da nije mogao da plati kiriju za iznajmljeni stan, da je bio razočaran kako radom Evropskog suda za ljudska prava tako i nevladinim sektorom koji je godinama parazitirao na „izbrisanima“.

 

PUSTI SNOVI Aca je godinama gledao aktiviste iz nevladinih organizacija kako na „izbrisanima“ grade karijere, magistriraju, doktoriraju, uzimaju novce za raznorazne projekte uz izdašnu pomoć mecena i donacija iz sveta i EU a da pritom nikako „nije bilo sredstava“ da se „izbrisanima“ konkretno pomogne, niti uredi celovit registar „izbrisa“. Sa žarom bi pričao kako je „gotova stvar“ da će dobiti kancelariju i skromna sredstva u jednom od ljubljanskih instituta kako bi uredio dokumentaciju „izbrisa“, goru papira koju je tokom 20 godina skupio dok je od Triglava pa do Đevđelije popisivao žalosne sudbine stradalih. Aca je vredno dokumentovao zločinački trag „izbrisa“, upozoravajući da se broj „izbrisanih“ iz godine u godinu osipa, jer su, posle 22 godine života na margini društva, u bedi i siromaštvu, mnogi podlegli bolestima ili podigli ruku na sebe. „To je način na koji Slovenija rešava problem ‘izbrisanih’ – prirodnim putem“, cinično je komentarisao poslovičnu nezainteresovanost slovenačke intelektualne elite. Aca je otkrio podatak da su više od 60 odsto „izbrisanih“ bili Srbi, pa otuda možda i ne čudi zašto se „savest“ slovenačkog društva – civilni sektor – probudio i stidljivo progovorio o „izbrisu“ tek početkom ovog veka, kada je čak i Ustavni sud Slovenije potvrdio da je „brisanje“ bilo nezakonito.

Ustavni sud Slovenije je zapravo čak dva puta (1999. i 2003.) doneo odluku da „izbrisanima“ država mora vratiti sva oduzeta prava. Potom je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu juna 2012. osudio Sloveniju i službenoj Ljubljani odredio rok od godinu dana da donese zakon o odštetama za „izbrisane“. Svi rokovi su davno istekli a nije se dogodilo – ništa. Slovenija je izigrala ne samo „izbrisane“ nego i sve presude, nije se nikada izvinila „izbrisanima“, niti kaznila arhitekte i izvršioce brisanja od kojih su neki instalirani u različite organizacije UN što se bave izbeglicama, ili u različitim evropskim institucijama, dok je deo njih završio na jaslama Evropskog parlamenta.

 

NEPRIKRIVENA MRŽNJA „Hvaljen Jezus“ bio je prvi komentar u slovenačkim medijima na vest o smrti Aleksandra Todorovića. Takvo zahvaljivanje bogu povodom vesti o smrti „prvog među izbrisanima“, nažalost, nije bilo usamljeno u Sloveniji. Ljubljanski „Dnevnik“ je, na primer, na svom sajtu obavestio čitaoce: „Iz pijeteta prema penziji smo onemogućili komentarisanje članka. Hvala za razumevanje. Uredništvo Dnevnik onlajn.“

Ni traga od pijeteta prema pokojniku. Pijetet je samo za – penziju? Koju Aca Todorović nije ni dočekao, jer je njega slovenačka država, uz još 25.670 stanovnika Slovenije poreklom iz drugih republika nekadašnje Jugoslavije, tajnim aktom izbrisala iz državnih knjiga 26. februara 1992. godine. Svi su „preseljeni“, bez znanja i bez prava na žalbu u tzv. „mrtvi registar“. Osveta tek stvorene slovenačke države „braći“ s juga bivše zajedničke države bila je svirepa posebno ako se zna da je Slovenija izbrisala i 5.000 dece, onemogućivši im ne samo školovanje i detinjstvo nego i šansu da ikada okuse normalan život. Aca je tom velikom državnom poduhvatu dao i ime: „administrativno etničko čišćenje“.

[restrictedarea]

Svi izbrisani su, poput Ace, ostali bez svih dokumenata i tako postali zatočenici unutar slovenačkih granica, bez ikakvih građanskih i ljudskih prava. Najveći državni elektronski mediji nisu ni objavili da je sa lica zemlje nestao Aca a neki su, poput tabloida „Slovenske novice“, na svom sajtu okačili obaveštenje da je „zbog uvredljivih i neprimerenih komentara ograničena mogućnost komentarisanja“.

Portal Siol (takođe u državnom vlasništvu) preuzeo je iz narečenog tabloida da „si je Todorović presudio sam“, sintagmu uobičajenu kada ruku na sebe dignu najgori zločinci. Tako je Aci Todoroviću i posle smrti nekažnjeno, ponovo, pogaženo dostojanstvo. Koliko je slovenačko društvo frustrirano „južnjacima“, najbolje svedoči tvrdnja iz dnevnika „Delo“ da „Acini sugrađani još uvek ne razumeju za šta se borio“. Isti list je pre svega pola godine izvestio da je na Aleksandra iz čista mira u Ptuju nasrnuo neznanac, besan što „ćemo vas hraniti mi Slovenci“ i vređajući ga da je „srpski majmun“.

SLOBODNA SMRT – POSLE CIVILNE EGZEKUCIJE? Izostali su, ukratko, javni apeli od strane viđenijih intelektualaca da se uvaži hrišćanska maksima „O pokojniku sve najbolje“. U jednom od retkih „In memoriama“ autorka je otišla korak dalje, pa je zapisala da je Aleksandar, izabravši samoubistvo, izabrao – slobodnu smrt! Posle svega što se dešavalo, brojni „izbrisani“, međutim, ne veruju u to (o istom svedoči i Mirjana Učakar, Acina najodanija saradnica). Sumnje podgreva činjenica da je njegov nestanak bio gotovo mesec dana prikrivan.

„Izbrisani“ se pitaju je li mrak pojeo i dokumentaciju o „izbrisu“ koju je Aca sakupio? Posebno jer je još sveže sećanje na izjavu Janeza Janše, prethodnog slovenačkog premijera, da Slovenija, zbog krize, nema novca da obešteti „izbrisane“. Odšteta je merena stotinama miliona (čak pola milijarde) evra a sada je uklonjen opasan i nepodmitljiv svedok. Svedok koji je upozoravao da su „izbrisani već 22 godine civilno mrtvi i da se kršenje prava ne isplati, jer neko to mora na kraju da plati“. Acu je razjedalo saznanje da je poslednjih godinu dana na delu novi državni plan u kojem je predlog odšteta za „izbrisane“ ne samo sramno nizak nego predstavlja i novo poniženje za žrtve. O svemu tome je Aca neumorno govorio i van Slovenije, naročito o činjenici da Slovenija masovno odbija „izbrisane“ koji su bili na različite načine izbačeni odatle (neki i deportovani, usred rata) a po pozivu Nataše Kandić i beogradskog Fonda za humanitarno pravo letos su se masovno odazvali da „urede svoj status“ u Sloveniji. Svi su za to platili visoke takse slovenačkoj državi a da ironija bude potpuna, Nataša Kandić, koja je po svedočenju samog Ace Todorovića imala velikih problema da shvati u čemu je suština „izbrisa“, nije za Acinog života postavila na Jutjub njegove govore, niti mu je, kako je sam ogorčeno komentarisao – ičim pomogla a „usta su joj bila puna brige za žrtve“. Acina smrt joj je, međutim, zgodno došla da na veb stranicu i Jutjub postavi Acine govore a iz regiona čak prima i izraze saučešća „povodom smrti kolege“. Ukratko, priprema se teren da se kod donatora ubuduće eksploatiše Acina smrt. I sve to, iako je Aca bio zgađen nad saznanjem da ga je FHP ostavio na cedilu, jer je zajedno sa CIIA aplicirao za projekat REKOM za koji je Evropska unija dala ogromna sredstva, a onda za CIIA i rad sa slovenačkim žrtvama nije bilo nimalo volje. „Gledao sam ih, iz sastanka u sastanak, kako jedu losose i spavaju u najskupljim hotelima i razmišljao koliko bi samo ‘izbrisanih’, na primer, moglo biti spaseno i dobiti pravnu pomoć za te bačene novce“, bio je Aca razočaran nad instrumentalizacijom žrtava iz redova „izbrisanih“ za račun REKOM, koji je na kraju (p)ostao farsa.

Na kraju, najbolji osvrt na Acin lik i delo dali su, jasno, sami „izbrisani“, kojima se utisnuo u sećanje kao osoba koju niko i ničim nije mogao podmititi. U tom stilu, na svečanosti što je ambasada Srbije organizovala 13. februara povodom državnog praznika u jednom od elitnih ljubljanskih hotela, komentarisali smo sa Milanom Aksentijevićem, takođe „izbrisanim“ kako bi večno vrcavi Aca, da je kojom srećom prisutan, sigurno kazao (kao mnogo puta ranije) „da je među gostima iz slovenačkog establišmenta i džet-seta bar pola onih fašista koji bi morali da trule u zatvoru“. Sutradan, kada sam mu javila da je Aca mrtav, Aksentijević mi je napisao sledeće reči: „Mučenik je završio život mučenički, Bog da mu dušu prosti. Živeće u večnoj uspomeni nas svih za koje se tako žrtvovao.“

Posle svega, nameće se pitanje: Ko je ubio Aleksandra Todorovića?

[/restrictedarea] zaйmы na kartu zaйm na kartu bez proverok sročnozaйm onlaйn bez proverki kreditnoй istoriizaйm onlaйn s lюboй kreditnoй istorieй