”Holivudska Kina”  u centru pažnje

Piše Vladislav Panov

Trijumf kineskog filma, preko četiristo prikazanih filmova, nekoliko stotina gostiju među kojima je bio i značajan broj holivudskih filmskih božanstava, rekordni broj prodatih ulaznica – učinak su minulog festivala čiji je ugled zasluženo i dalje veliki ne samo u evropskim okvirima. Kalendarski se na njega nastavlja naš FEST koji, opet zasluženo i opravdano, niko van naših granica ne prepoznaje i bez nekih posebnih razloga ne posećuje. Bilo je godina kada smo se poredili sa Berlinalom!

Da li je ishod ovogodišnjeg nagrađivanja na 64. festivalu u Berlinu posledica nacionalno, pa samim tim i kulturno izmešanog sastava žirija, više nego što je to uobičajeno politički korektno kada organizatori sastavljaju najvažnije telo festivala, ostaje za neku drugu analizu. Činjenica je da je žiri 64. po redu Berlinala okončanog prošle nedelje imao na raspolaganju priličnu kulturološku širinu. Žirijem je predsedavao američki scenarista i producent Džejms Šejmus, glavna zvezda u ostalom ravnopravnom delu ovog tela bio je svakako glumački superstar iz Austrije, dvostruki oskarovac Kristof Valc, zatim veliki talenat iz Francuske, scenarista i režiser Mišel Gondri, politički i snishodljivo korektno je i prisustvo iranske autorke Mitre Farahani, pa velike glumačke zvezde iz Kine, Tonija Leunga koji se dokazivao i u Holivudu. U ovoj „uzbudljivoj“ mešavini talenata i odgovarajućih etničkih predstavnika našla se čak i iskusna američka producentkinja „Džejms Bond“ filmova, Barbara Brokoli. Da ne nabrajamo dalje, slika družine „svega i svačega i svakoga“ je jasna. Otuda na prvi pogled nije čudno što su se nagrade festivala rasplinule na toliko raznih i „neočekivanih“ strana.

KOPIJE I – ORIGINALI Najveći trijumf i počasti pripali su, tako, „iznenađujuće“, kineskom filmu „Crni ugalj, tanak led“. I ako su neki pomislili da je to otuda što se film bavi prikazivanjem tegoba nove industrijalizacije ekonomski zahuktalog savršeno „pozapadnjenog“ crvenog društva, prevarili su se. Kineski film je morao da postane holivudski da bi privukao pažnju i, eto, čak je osvojio „Zlatnog lava“. Jer, ovo delo režisera Diaoa Jinana o bivšem policajcu na životnoj prekretnici kome se ruši ceo svet i čiji poročni i mračni život u sunovratu zapadni gledalac veoma lako prepoznaje prekopirana je tipična jeftina krimi-matrica obrađena hiljadama puta kroz razne periode Holivuda (najčešće u takozvanoj eri noar trilera). I pošto je Jinan poslao tako prepoznatljivu holivudsku temu prepunu lako detektujućeg urbanog očaja i nasilja, zaslužio je nagradu (kao i njegov protagonista Liao Fan kao najbolji glumac; uzgred, najbolja glumica je Japanka Haru Kuroki za glavnu rolu u drami „Mala kuća“). S druge strane, jednu od nagrada, umesto glavne koju je bez sumnje i sada kao mnogo puta ranije zaslužio, dobio je jedan od retkih režisera što ne snima tipične američke filmove, Ričard Linklejter. Njegovo novo ostvarenje „Dečaštvo“ donelo mu je priznanje kao najboljem režiseru. Tvorac nenadmašne trilogije o romansi koja je snimana devetnaest godina („Pre svitanja“, „Pre sumraka“ i „Pre ponoći“) sa svojim omiljenim glumcem i saradnikom Itanom Houkom otvorio je još jednu stranicu u strpljivom i izazovnom snimanju u realnom vremenu ispričavši inteligentno i u dokumentaristički realnom maniru dečaštvo momka između njegove pete i osamnaeste godine. Ko poznaje Linklejterov rad, uz podatak da je ovde bio vrhunski raspoložen, zna da je nagrada za režiju najmanje što je film morao da dobije. Pored brojnih američkih filmova prikazanih u raznim programima festivala ovaj je svakako spasao ono malo časti sačuvane od konstantnog i upornog liferovanja potrošnog i komercijalnog đubre-filma, a ono curi iz Holivuda i ostalih produkcionih izvora tamošnje kinematografije. Tipični predstavnik takve ponude bio je banalni, ali zvezdama krcati i, dakako, unapred „izvikani“ rad Džordža Klunija „Čuvari nasleđa“, upravo prisutan u našim bioskopima.

[restrictedarea]

Nagradu, i to vrlo značajnu, Veliku nagradu žirija, dobio je još jedan cenjeni autor takozvanog nezavisnog, može se reći i umetnički uvek izazovnog, mada ne i vrhunskog filma, Ves Anderson. Njegovo delo „Grand Budapest hotel“ (videćemo ga na FEST-u) na andersonovski tipičan „samo za pametne i uvrnute“ duhovit način govori o avanturama čuvenog portira Gustava u slavnom hotelu iz naslova između dva velika rata prošlog veka. Andersonovi filmovi su oduvek bili zahvalni za nagrade pošto su potpuno drugačiji, na poseban način duhoviti i za dobar deo publike prigodno „nerazumljivo umetnički“, pa deluju veoma važni, zbog čega se lako može opravdati bilo kakvo priznanje. Slično je i sa domaćim, nemačkim laureatom, „Putem krsta“ koji je bio i verski superiorno na ispravnom putu, pa je pored priznanja za najbolji scenario osvojio i nagradu Ekumenskog žirija.

PRIZNANJE DOSLEDNOSTI Lepo je što je priznanjem za životno delo prepoznat rad jednog od politički i socijalno najiskrenijeg, najagilnijeg i najdoslednijeg zapadnog autora, Engleza Kena Louča. Za razliku od njega, ostrvski favorit uoči Berlinala, irska politički angažovana antiratna drama „71“, zanimljivo, nije uspela da se domogne nijedne nagrade. Izgleda da katoličko-protestantska krvava drama, koja traje vekovima, više nije mnogo korisna za festivalske trijumfe.

Preko četiristo prikazanih filmova, nekoliko stotina gostiju među kojima je bio i značajan broj holivudskih filmskih božanstava u raznim svojstvima i sa raznim poslovnim motivacijama, kažu sa rekordnim brojem prodatih ulaznica (skoro trista pedeset hiljada!) u najkraćem je učinak minulog festivala čiji je ugled zasluženo i dalje veliki ne samo u evropskim okvirima. Kalendarski se na njega nastavlja naš FEST koji, opet zasluženo i opravdano, niko van naših granica ne prepoznaje i bez nekih posebnih razloga ne posećuje. Bilo je godina kada smo se poredili sa Berlinalom. One su odavno minule, a naš je FEST u poređenju sa berlinskim otišao u drugu, negativnu krajnost. Iz objektivnih i subjektivnih razloga…

[/restrictedarea]