Američki komandosi i „eksperti“ u Kijevu

Piše Sergej Belous

Iako je Viktor Janukovič zbačen sa vlasti a nasilni demonstranti su isterali sve svoje ciljeve, napetosti se ne smiruju, naročito od kako je Vašington, pod providnim izgovorom, uz ekonomske lešinare poslao u ukrajinsku prestonicu i svoje vojnike

Mnogo je posmatrača sa strane koji su, posle svega što se desilo, zatečeni zastrašujućom dinamikom ukrajinske krize: u roku od samo nekoliko dana a kroz nasilje u kojem je poginulo oko stotinu ljudi, predsednik Viktor Janukovič je pobegao iz prestonice i zatim „nestao“, nekadašnja premijerka Julija Timošenko je puštena iz zatvora dok je njen prvi zamenik u stranci proglašen vršiocem dužnosti predsednika zemlje (iako nema nikakvu opipljivu vlast) Ustav države je promenjen bez rasprave a poslanici masovno napuštaju do juče vladajuću Partiju regiona.

Takva količina tektonskih poremećaja odista može da deluje nestvarno, ali to ne znači da je bez objašnjenja. Naprotiv, objašnjenje je tu, pronalazi se u vidu tajanstvene povezanosti „Desnog sektora“, radikalnih ekstremista koji su najviše i izneli ovaj nasilni prevrat na svojim leđima, i jednog dela Službe bezbednosti Ukrajine (SBU).

NESTALA DOSIJEA Evo nekoliko interesantnih momenata, koji mogu da rasvetle pozadinu događaja.

Kada je „Desni sektor“, inače udruženje manjih ultranacionalističkih grupa, skoro niotkuda isplivao na političkoj sceni zemlje, SBU je zatražila dosijea svih glavnih aktivista „Desnog sektora“. Čim je SBU dobila dosijea, isti su odmah „nestali“.

Ubrzo zatim, ili možda i uporedo, biografije čelnika „Desnog sektora“ bile su profesionalno „očišćene“, pa sad u bazi podataka Ministarstva unutrašnjih poslova o njima ne postoje skoro nikakvi zapisi. Posle „pobede narodne revolucije“, u predsednikovom kabinetu su u dnevniku pronađeni zapisi o susretu komandanta „Desnog sektora“ Dmitrija Jaroša sa samim Viktorom Janukovičem, i to baš sudbinskog 20. februara! Kasnije je Jaroš morao da prizna da je do susreta zaista došlo i otkrio još više izuzetno zanimljivih pojedinosti, koje se neobično poklapaju sa gorenavedenim podacima:

„Došli su pripadnici SBU-a i ponudili ne samo meni već i mom najbližem okruženju da pristanemo na sastanak kako bi se zaustavilo krvoproliće.“

Međutim, kao što je poznato, čak posle sklapanja sporazuma između vlade i opozicije (21. februara) koji je iznuđen pod pritiskom EU i Amerike a podrazumevao je vraćanje na snagu Ustava iz 2004. godine (o čemu je „Pečat“ pisao u prethodnom broju) kao i vanredne predsedničke izbore (koji bi trebalo da budu održani u decembru) „Desni sektor“ ipak je uputio ultimatum Janukoviču da podnese ostavku do 10 sati ujutru sledećeg dana.

Takvo držanje „Desnog sektora“, pritom potpuno nekažnjeno, odnosno čak i nagrađeno, zaista upućuje na neku pozadinsku zaštitu koju ova organizacija uživa. Uopšte, indikativno je i samo njihovo učešće u protestima, koji su započeti zbog odluke prethodne vlade da prekine evropske integracije: „Desni sektor“ je, naime, oštro protiv evropskih integracija, tako da ga na „Majdan“ sigurno nije dovela ideologija. U svakom slučaju ne proevropska ideologija, već ideologija ekstremnog ukrajinskog nacionalizma, koju „Desni sektor“ jedino i prihvata.

[restrictedarea]

DOGOVOR JANUKOVIČ-TIMOŠENKO? Istog dana kada je bio potpisan sporazum parlament je u jedan mah promenio Ustav zemlje, izmenio tačku zakona po kojoj je robijala Julija Timošenko, tako da je ona ekspresno oslobođena, zabranio je nastavak antiterorističke operacije a naredio unutrašnjoj vojsci i policiji da se sklone iz centra Kijeva. Indikativno je da je izglasavanje svega prošlo dosta lako, pošto su mnogi narodni poslanici iz Janukovičeve Partije regiona „namirisali“ da se bliži njegov poraz i počeli da podržavaju predloge opozicije a mnogi čak i da napuštaju „režimsku“ stranku, tako da su već sledećeg dana lideri „Evromajdana“ automatski postali „nova vlada“, imajući većinu u parlamentu.

Reakcija predsednika bila je iznenađujuća – on je uveče bukvalno pobegao avionom iz prestonice u Harkov (drugi po veličini grad na istoku zemlje). Ali, kako je autor ovog teksta saznao od jednog njemu bliskog zvaničnika, Janukovič je posle toga planirao da napusti Ukrajinu. Sudeći po tom detalju, vrlo verodostojno izgleda verzija da je Janukovič u Harkovu vodio pregovore sa Julijom Timošenko o ličnim garancijama (ona se nalazila upravo u ovom gradu, u bolnici u pritvoru). U prilog tome ide i činjenica da istog dana Janukovič u Harkovu nije posetio veliki skup svoje Partije regiona, gde se raspravljalo o mogućim budućim akcijama i odgovorima na preuzimanje vlade u Kijevu od strane prozapadnih snaga. Izgleda da je imao „preča posla“…

Nekako u to vreme, u Harkov je iz Kijeva pristigla grupa od oko pet stotina „majdanovaca“. Razuzdani i naoružani, vitlali su pištoljima i puškama po ulicama grada, što je razumljivo izazvalo prilično uznemirenje i strah među lokalnim stanovništvom. Napetost se osećala a sukob je eskalirao kada su „majdanovci“, tačnije pripadnici „Desnog sektora“ među njima, stali da ruše Lenjinov spomenik. „Desni sektor“ inače ima običaj da ruši spomenike iz epohe SSSR-a, ali pošto je ovo očigledno imalo i ideološki, antiruski karakter, ovaj čin je isprovocirao većinsko stanovništvo Harkova, koje je masovno proruski orijentisano. Stanovnici Harkova su izašli na ulice i došlo je do sukoba sa „majdanovcima“, posle kojeg su ovi morali da se smire, iako im je broj u međuvremenu bio značajno porastao, a sukob je izbegnut.

SMRTNA GREŠKA, ALI ČIJA? Ali, nasilni prevrat u Ukrajini neprestano izaziva nove sukobe, pa čak i one na najvišem nivou. Tako je, uporedo sa nemirima i napetostima na Krimu i u Harkovu, došlo do „ukrštanja kopalja“ između državnih vrhova Amerike i Rusije.

Vatru je potpalila Suzan Rajs, savetnica američkog predsednika za pitanja bezbednosti, koja je izjavila da bi intervencija ruskih snaga u Ukrajini bila „smrtna greška“ i da bi povratak hladnoratovskim stanovištima odudarao od „savremene zbilje“:

„Ovde se ne radi o Americi i Rusiji“, nastavila je Suzan Rajs da prosipa mudrosti. „Ovde se radi o tome da ukrajinski narod ima priliku da ispuni svoje težnje i bude demokratski i bude deo Evrope, kao što su već odlučili.“

Na to je usledio odgovor iz Ministarstva spoljnih poslova Rusije:

„Primetili smo ekspertske procene Suzan Rajs, zasnovane na učestalom angažovanju američkih trupa u raznim delovima sveta, a posebno tamo gde su, po mišljenju administracije SAD-a, ugrožene norme zapadne demokratije ili tamo gde aktuelni režimi suviše otvoreno `otkazuju poslušnost`… Smatramo da će upravo takve savete, da je pogrešno upotrebljavati silu, sadašnja savetnica predsednika za nacionalnu bezbednost davati rukovodstvu SAD-a u slučaju donošenja odluke o nekoj novoj intervenciji.“

Ruska globalna televizija RT vest o odgovoru zvanične Moskve naslovila je sa „Dobar savet, pogrešna adresa“, čime je odlično sumirana suština poruke koju je Rusija uputila povodom izazivajućeg istupa Suzan Rajs.

Amerikanci, međutim, ne pokazuju nameru da i sami ustuknu. Najpre su put Kijeva poslali svoje ekonomske eksperte, što je potvrdio i Vilijem Berns, zamenik državnog sekretara, izjavljujući da će ti stručnjaci pomoći novim vlastima da se nose sa ekonomskom krizom. Poznato je kako i koliko su slični „eksperti“ pomogli Rusiji tokom devedesetih godina, kada su razorili tamošnju privredu.

Ubrzo za ekonomskim ekspertima, u Kijev su stigle i desantne trupe iz Amerike, navodno da bi štitile tamošnju američku ambasadu. Nejasno je od čega je štite, pošto više nema „krvavog režima Janukoviča“ koji je smatran „opasnim“, već Kijev sada kontrolišu „mirni demonstranti“ po ukusu Zapada, doduše teško naoružani i organizovani u paravojne formacije.

Po svemu sudeći, radi se o nastojanju Amerike da makar nekako uspostavi vojno prisustvo u Ukrajini. A novija istorija uči nas da tamo gde američki vojnici uđu, tu i ostaju. Imajući u vidu rusko vojno prisustvo u istoj oblasti, jasno je zbog čega će oči celog sveta tek sada biti uperene u Ukrajinu.

[/restrictedarea]