Usta puna istorije

Piše Nikola Vrzić

Počeli su pregovori o priključenju Srbije Evropskoj uniji, tokom kojih nećemo izgubiti samo suverenitet nad Kosovom i Metohijom, nego i nad ostatkom Srbije

Utorak  21. januar 2014. godine bio je istorijski dan. Srpski dinar dosegao je istorijski minimum svoje vrednosti u odnosu na briselski evro, u čemu ima mnogo više simbolike nego matematike ili ekonomije. Jer tog su dana formalno otpočeli i pregovori o priključenju Srbije Evropskoj uniji, koji ne označavaju samo „kraj početka“, kako to sa zadovoljstvom reče premijer Srbije Ivica Dačić, već i početak kraja Srbije koja je koliko-toliko, makar na papiru i po svom Ustavu, dosad bila vlasna da sama odlučuje o svojoj sudbini.

 

ISTORIJSKI DAN Ovog su utorka u Briselu, elem, svima bila puna usta istorije. „Ovo je trenutak od istorijskog značaja za sve nas“, navela je Evropska unija u svom Uvodnom izlaganju povodom početka pristupnih pregovora. „Za Republiku Srbiju i njene građane početak pregovora o pristupanju EU ima istorijski značaj“, uzvratila joj je Srbija u svojoj Uvodnoj izjavi. „Ovo je istorijski dan za Srbiju“, poručio je Štefan File, EUropski komesar za proširenje. „Ovo je velik i istorijski dan za Srbiju. Ovo je najvažniji dan za našu zemlju posle Drugog svetskog rata“,  uzvratio je komesaru, nešto raspevanije jer smo tako od njega navikli, premijer Dačić. Dok je njegov prvi potpredsednik Aleksandar Vučić, jednako nasmejan, bio zagledaniji u budućnost, pošto se prethodno sopstvene prošlosti u intervjuu „Frankfurter algemajne cajtungu“ javno odrekao (rekavši da je bio u zabludi i da je grešio kada se zalagao za Veliku Srbiju): „Spremni smo da svoje obaveze ispunimo zato što gledamo u budućnost. Građani su jasno shvatili da je pred nama bolja i svetlija budućnost, sve napore smo uložili da bi građani živeli bolje.“ Spomenuo je, doduše, ponešto i o zadacima koji nisu laki, „suočićemo se s mnogim problemima i teškoćama, znamo da ih naš narod neće u potpunosti odobravati“, ali ova su se upozorenja – predskazanja nevesele budućnosti – nekako zagubila u horu opšteg oduševljenja briselskim utorkom. Koje su – oduševljenje – dan posle istorijskog dana ovdašnji mediji ovekovečili, izveštavajući građane Srbije da im je protekli (dan) bio „istorijski dan za Srbiju“, da je „pobeda Srbije“, „Srbija zakoračila u evropsku kuću“, „veliki korak na putu ka EU“…

I znate šta? U pravu su svi koji su utorak  21. januar 2014. proglasili za istorijski dan. Zato što se još samo jednom pre toga, bilo je to 25. marta 1941, Srbija (Kraljevina Jugoslavija) jednom administrativnom odlukom odrekla svog suvereniteta zarad tuđeg, pri čemu je to odricanje bilo daleko manje intenzivno od onog koje nam sad predstoji, a i narod je – bez obzira na podsticaje sa strane – tada odreagovao već kako je odreagovao, časno a uz to i ispravno zaključujući da je bolje grob nego rob… Ali bilo je to pre nego što su nam promenili svest.

A opet, možda mi preterujemo u svojim tumačenjima naše nevesele stvarnosti i još mračnije EUropske budućnosti. Možda će nam pristupanje Evropskoj uniji zaista doneti nemačku uređenost, švedski standard i zaposlenost kao u Luksemburgu. Možda će već sam proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji od Srbije načiniti državu koja je uređena po najvišim svetskim standardima. Ali moguće je i da se verovanje u sve to opasno bliži graničnim (u kliničkom smislu) slučajevima verovanja u Deda Mraza i Betmena u zrelim godinama života.

Uostalom, što se uređenosti (ili besmislene birokratske preuređenosti) EU tiče, valjda nam, za ime sveta, ponešto govori i podatak da Evropska unija upravo ulaže milione evra u ispisivanje strategije za pisanje manje komplikovanog – da bi iole mogao da se shvati – budžeta EU, pošto ga je prethodno sama svojim pravilima uredila, to jest zakomplikovala, do neshvatljivosti. Da li je to uređenost kojoj težimo? Ili je pak sva ta priča o uređenosti društva samo lepo pakovanje u kojem nam se prodaje ono što, samo kad bismo videli bez tog pakovanja, nikada ne bismo kupili sve i da u džepu imamo višak para koji inače nemamo. A kad smo već kod toga, što se životnog standarda tiče, daleko su nam Švedska, Nemačka ili spomenuti Luksemburg. Pogledajmo Bugare, Rumune, Grke koji svoju svetlu evropsku budućnost preživljavaju tako što – prema podacima EURactiv-a – 27,7 odsto stanovništva nema ni osnovnu zdravstvenu zaštitu… Da li je to standard kome težimo?

[restrictedarea]

PREGOVARAČKI OKVIR No vratimo se mi našem istorijskom utorku, i dokumentu koji je tom prilikom, ispod sve one pompe, osmeha i slavlja, napokon predstavljen našim vlastodršcima i javnosti. Razlog da pažnju posvetimo tom dokumentu, umesto onom vašaru (samo)zadovoljstva, nalazi se u prostoj činjenici da ćemo i posle onog njihovog slavlja mi morati da nastavimo da živimo, a živećemo u okvirima tog dokumenta, Pregovaračkog okvira koji nam u opštim crtama daje da naslutimo kakvim ćemo to tačno životom imati da živimo na svom putu ka Evropskoj uniji.

Pre svega, iako se ovo čemu počinjemo da prisustvujemo naziva procesom pregovaranja, a i dadoše nam nešto što se zove Pregovarački okvir, pravih pregovora tu neće biti. Nego ćemo imati da uradimo ono što nam kažu da moramo da uradimo. „Iako se taj proces naziva pregovaranjem, to nije tačno, ima malo manevarskog prostora za pregovaranje. Zapravo je istina da jedini manevarski prostor postoji oko toga kad zakoni moraju da budu usvojeni. U nekim slučajevima postoji prostor za odlaganje, ali izuzetno je retko da se zemlja u potpunosti poštedi od uslova koje mora da ispuni“, tvrdi Džejms Ker-Lindzi, viši naučni saradnik Londonske škole ekonomije i tamošnji stručnjak za Balkan. I potpuno je u pravu, ne zato što i mi to mislimo, već zato što je to eksplicitno i navedeno u Pregovaračkom okviru, paragraf 31 ispod međunaslova „Sadržina pregovora“: „Pristupanje podrazumeva prihvatanje prava i obaveza na kojima se zasniva Unija, kao i njenog institucionalnog okvira poznatog pod nazivom ‚pravne tekovine‘ Unije. Srbija će morati da primeni ovaj okvir u njegovom postojećem obliku u trenutku pristupanja. Pored toga, osim usaglašavanja zakonodavstva, pristupanje podrazumeva blagovremeno i delotvorno sprovođenje pravnih tekovina, uključujući njihovu primenu.“

Reč je, uzgred budi rečeno, o nekih 17 hiljada pravnih akata, ispisanih na oko 150 hiljada stranica formata A4, s tim što ni taj broj nije konačan jer se „pravne tekovine neprestano razvijaju“.

Ali nije tu problem (samo) u ovom moru, okeanu propisa koji treba da budu usvojeni i primenjeni. Daleko je veći problem onaj suštinski: svoju zemlju mi dajemo na upravljanje nekom drugom. Kako? Tako što će naši slobodno izabrani predstavnici, poslanici u Narodnoj skupštini Srbije, imati samo da usvajaju zakone i druge akte koje je doneo neko na koga mi ni u teoriji nismo mogli da utičemo – od Evropskog parlamenta, preko Evropske komisije do „svih drugih akata, bilo da su pravno obavezujući ili ne, koji su doneti u okviru Unije, kao što su međuinstitucionalni sporazumi, rezolucije, izjave, preporuke, smernice“ – čime sami sebe lišavamo suvereniteta. To se nekada jednostavno nazivalo okupacijom, i naši preci su znali kako protiv toga treba da se bore. A od nas se očekuje da je prihvatimo sa osmehom, i još da budemo srećni što su nas u Briselu udostojili te počasti da nas okupiraju. I da, zaista nimalo ne preterujemo; ako već Ustav Srbije, član 2, navodi da „suverenost potiče od građana koji je vrše (…) preko svojih slobodno izabranih predstavnika“, a ti slobodno izabrani predstavnici nisu slobodni da ulože čak ni amandman na neki od evropskih zakona („Cilj pregovora jeste da Srbija u celosti“ – „integralno“, stoji preciznije u engleskom originalu – „usvoji pravne tekovine EU.“) a kamoli da odbace neki od tih zakona ako on nije u našem interesu, o kakvoj to tačno suverenosti mi govorimo? Pritom je ovaj proces, koji nam predstoji posle istorijskog utorka, i duboko protivustavan jer Ustav Srbije, u nastavku citiranog člana 2, navodi i da „nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana“, a videsmo da će nam se dogoditi upravo to. Ali Ustav ćemo ionako morati da menjamo, ne samo zbog ovoga…

 

CENA EU Ali pre ustava, da pogledamo u svoje novčanike. Koliko će sve to odricanje od sopstvenog suvereniteta da nas košta? Pri čemu ne mislimo na cenu prevođenja, službenih putovanja na eksplanatorne i ostale skrininge, na pregovore koji to zapravo i nisu… Nego pitamo za cenu primene tih bajkovitih evropskih propisa. Osnova za upitanost i te kako imamo ne samo zato što para nemamo već zato što i sama Evropska unija u Pregovaračkom okviru – onako usput, da ne bode oči više nego što baš mora – govori o „obimnim finansijskim izdacima“ za usklađivanja u pojedinim oblastima. A podsećamo ponovo i na otkriće ministra bez portfelja zaduženog za EU integracije, Branka Ružića, da će nas samo usklađivanje u oblasti zaštite životne sredine (pregovaračko poglavlje 27) koštati blizu 10 (deset) milijardi evra. Kolika je cena svih 35 poglavlja? Na to pitanje odgovora još nema. A ima li ičega prirodnijeg, o evropskoj transparentnosti da i ne govorimo, do da nam se stavi do znanja koliko ćemo imati da platimo ono što plaćamo iz sopstvenog džepa? Pa da sami procenimo da li nam se to isplati, ili nam se ne isplati. Ili pak upravo u tome leži razlog što nam se cifra ne saopštava?

No neće nam novčanici nastradati samo zbog ovih prilagođavanja EUropskim propisima. Što bliži budemo Evropskoj uniji to ćemo joj (još) više otvarati svoje tržište i zauzvrat se dalje odricati mogućnosti da ga štitimo; predvidljiva posledica takvog razvoja događaja sastoji se u još većoj propasti domaće privrede izložene nemilosrdnoj konkurenciji, u sledstvenim otpuštanjima, smanjenju kupovne moći, rastu budžetskog deficita, novim zaduživanjima i rasprodaji državne imovine. Sve će to predstavljati sasvim logičan nastavak sunovrata započetog potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU koji nam je – potpomognut ekonomskom krizom – javni dug sa 29,2 povećao na 60 odsto bruto društvenog proizvoda, nezaposlenost sa 13,3 odsto na 28,7 odsto, lišio nas direktnih prihoda od carine od makar milijarde i po evra… A pritom se, u Uvodnom izlaganju EU o pristupnim pregovorima – eh, ironije – napominje da je Srbija „na zadovoljavajući način sprovela Prelazni sporazum“ te da „stupanje na snagu SSP označava novu kvalitativnu fazu u bilateralnim odnosima. SSP će dodatno učvrstiti već sada jasno vidljive pozitivne efekte Prelaznog sporazuma, naročito u oblasti trgovine.“ A posle ironije, potvrda naših zlih slutnji: „Ovo iziskuje nove, značajne obaveze i angažovanje Srbije u oblastima kao što su pravda, sloboda i bezbednost, slobodno kretanje radnika i pravo poslovnog nastanjivanja, kao i slobodno kretanje kapitala i usluga, jer ove obaveze sada imaju ugovorni karakter.“

A čak ni to nije sve, nego ćemo pride morati i da raskinemo Sporazum o slobodnoj trgovini Rusije i Srbije. Da, i to piše u Pregovaračkom okviru, naravno, ne tako direktno jer onda od EUropske propagande i euforije ne bi ostalo ništa. „Do momenta pristupanja“, navodi se, „od Srbije će se zahtevati da postupno usklađuje svoje politike prema trećim državama. (…) Proistekla prava i obaveze, koje će Srbija u njihovoj celosti morati da preuzme kao država članica, podrazumevaju prestanak važenja svih drugih međunarodnih sporazuma koje je Srbija zaključila, a koji su nespojivi sa obavezama iz članstva.“ Kako nijedna druga članica EU nema sličan sporazum sa Rusijom, a sve su obavezne da sprovode istovetnu politiku, perspektiva nam je i u ovom pogledu jasna koliko i nevesela.

 

KOSOVSKA OBAVEZA Ali šta je odricanje od sporazuma sa Rusijom spram odricanja od Kosova i Metohije. Šta se od nas traži? I ovaj zahtev proističe iz zlosrećnog SSP-a kojeg je potpisao Božidar Đelić 2008. godine, potvrđujući upozorenja predsednika DSS-a i tadašnjeg premijera Srbije Vojislava Koštunice: „Kontinuirano angažovanje Srbije, u skladu sa uslovima Procesa stabilizacije i pridruživanja, u cilju vidljivog i održivog unapređenja odnosa sa Kosovom. Ovaj proces će obezbediti da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom“ – evo ključnog dela – „da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma u nameri da će obe strane biti u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze.“ Znači li ovaj pravno obavezujući sporazum i obavezu da priznamo nezavisnost naše južne pokrajine? „Odnos Srbije i Kosova, i miran razvoj (tog odnosa) mora da se završi, po našem mišljenju, na kraju puta, međusobnim priznanjem… Na kraju dugog puta, međusobno priznanje je preduslov za pristupanje EU. To je veoma jasno,“ (pro)rekao je još 2012. Nemac Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta i kandidat za sledećeg predsednika Evropske komisije. Mnogo puta smo citirali i američku depešu 10BRUSSELS85, u kojoj se navodi da je „Francuska rekla (…) da moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je ukazala da je od ključne važnosti da se to ugradi kao uslov u ranoj fazi procesa ulaska u EU.“ Dok nas je uoči Nove godine preko „Radija Slobodna Evropa“ Andreas Šokenhof, drugi čovek poslaničkog kluba CDU-a Angele Merkel u nemačkom Bundestagu, obradovao svojom jasnom porukom: „Ponekad je potrebno pripremiti teren za veoma teške odluke. Zbog toga nismo pomenuli reč ‚priznanje‘ Kosova, jer znamo šta to danas znači u Srbiji.“

Preostaje li, imajući sve ovo u vidu, još ikakva sumnja šta se zapravo krije iza zahteva za pravno obavezujućim sporazumom Srbije i Kosova?

A kakav će biti odgovor Srbije? Nažalost, taj se odgovor može naslutiti iz naše Uvodne izjave, u kojoj se ni jednom jedinom rečju ne spominje ni suverenitet Srbije nad njenom južnom pokrajinom, ni Rezolucija 1244 koja taj suverenitet garantuje, niti bilo kakva crvena linija za dalja kosovska popuštanja, poput one o sprečavanju ulaska Kosova u Ujedinjene nacije. Zapravo, naša se strategija svodi na sledeću rečenicu: „U potpunosti razumevajući da proces pristupanja EU i normalizacije moraju da teku paralelno i da se međusobno podupiru, Republika Srbija će ostati u potpunosti posvećena nastavku procesa normalizacije i dijalogu sa Prištinom.“

S tim što ćemo pre priznavanja nezavisnosti Kosova, kao nužan preduslov za to, morati da promenimo Ustav Srbije, i da iz njega izbacimo i preambulu i svaki drugi (s)pomen Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Pregovarački okvir o kojem pregovora nema: „U naporima da usaglasi svoje zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, Srbija je posebno dužna da obezbedi da doneti propisi, uključujući njihov geografski opseg, nisu u suprotnosti sa sveobuhvatnom normalizacijom odnosa sa Kosovom.“

U svakom slučaju, to neugodno pitanje Kosova biće strpano pod Poglavlje 35 – u kome se inače obrađuju „ostala pitanja“ – ali će biti povezano i sa svim ostalim poglavljima, to jest, sa tokom čitavih pregovora. Kako se navodi u Pregovaračkom okviru (paragrafi 24 i 25) ukoliko dođe do zastoja u poglavljima 23 („Pravosuđe i osnovna prava“) i 24 („Pravda, sloboda i bezbednost“) kao i u poglavlju 35 koje će se baviti normalizacijom odnosa sa Kosovom, biće suspendovani i pregovori po ostalim poglavljima. Zašto? Eh, pa zato što „mora biti obezbeđena opšta ravnoteža u pogledu napretka pregovora u okviru svih poglavlja“.

Na ovom mestu, zapravo, moramo da se izvinimo čitaocima „Pečata“ zato što smo ih nenamerno obmanuli i time im, možda, razgoreli neopravdani optimizam u pogledu brzine našeg pristupanja Evropskoj uniji. Ustvrdili smo nedavno, naime, da nas posle ovonedeljnog istorijskog datuma čeka još samo 100 sličnih trenutaka u kojima će se diljem Evropske unije odlučivati o nastavku našeg euROPSKOG puta – 35 odluka o otvaranju svakog od 35 pregovaračkih poglavlja, 35 odluka o privremenom zatvaranju svakog od njih, plus odluka Saveta EU o potpisivanju Ugovora o pristupanju Srbije EU, plus odluka Evropskog parlamenta o ratifikaciji tog ugovora, plus 28 odluka nacionalnih parlamenata o ratifikaciji tog ugovora. Ispostavlja se, međutim, da će i u okviru pojedinih pregovaračkih poglavlja postojati i neutvrđen broj „prelaznih merila“ (benchmarks) na osnovu kojih će se donositi odluke o nastavku pregovora u okviru tog poglavlja, pri čemu i „kod privremeno zatvorenih poglavlja, Komisija može da predloži ponovno otvaranje pregovora, a naročito u slučajevima kada Srbija nije ispunila važna merila ili izvršila svoje obaveze“… Što će reći da će istorijskih odluka o nastavku EU puta Srbije biti i mnogo više od onih stotinu koje smo predvideli.

A što se poglavlja 35 tiče, tek da ubistveni paradoks u kojem živimo dođe nadomak svog vrhunca – vrhunac tek sledi, još samo malčice strpljenja – naši vrli zvaničnici objasnili su nam ovih dana kako je to poglavlje 35, sa ovakvom sadržinom, i za Evropsku uniju potpuna novost, te da niko od njih zapravo i ne zna šta će sve ono sadržavati. Što će reći da su pristali da učestvuju u igri – u kojoj smo ulog, uzgred budi rečeno, i država i svi mi, njeni građani – dakle da učestvuju u igri čija pravila diktira neko drugi, pri čemu taj koji diktira pravila igre čak neće ni da saopšti koja su pravila te igre. Fantastično! Zar ne?

No ipak je najfantastičnije to što možemo i da priznamo nezavisnost Kosova, i da zadužimo i svoje praunuke i rasprodamo zemlju i postanemo stranci u onome što će se i dalje zvati Srbija, a da na kraju ipak ne uđemo u tu Evropsku uniju. Možda će se, opet, nekome učiniti da preterujemo, ali, saopštila nam je to sama Evropska unija. U Pregovaračkom okviru, naime, našla se i rečenica koju smo već najavili: „Po svojoj prirodi, pregovori predstavljaju proces koji nema tačno utvrđeno trajanje (open-ended process) i“ – ovde je suština – „čiji ishod ne može unapred da se garantuje.“ Kako to?! Pa lepo, oni, za razliku od nas, vode računa o sopstvenim interesima, a „dinamika proširenja mora uzeti u obzir kapacitet Unije da prihvati nove članice“. Taj apsorpcioni kapacitet Evropske unije, dodajmo, nalazi se takođe na onoj listi uslova iz Kopenhagena, samo što ga retko ko spominje jer bi njegovo spominjanje moglo da ohladi EUforiju od koje ionako uglavnom počnu da boluju ovdašnji političari kada požele da se dokopaju vlasti, još otkako su videli kako je Koštunica prošao kada je rekao da nam se EU ipak ne isplati…

Ali bez brige. Kreditni rejting Srbije tek je srozan sa BB- na B+, što znači da smo i dalje dovoljno daleko od kreditnog rejtinga „smeće“ kakav je dobila Hrvatska kada je, posle godina pregovaranja i usklađivanja sa EU normama, 2013. konačno dospela do vrata te obećane zemlje dembelije. A i Evropska banka za obnovu i razvoj predviđa nam u ovoj godini rast BDP-a od svega 1,3 odsto (nasuprot rastu od 2,2 odsto u minuloj godini) a to znači da se ubrzano približavamo evropskom standardu o kojem je u svom izveštaju za 2013. progovorio Laslo Andor, EU komesar za zapošljavanje. „Vidimo“, uočio je, „značajno povećanje siromaštva… čak i ako se nezaposlenost postupno smanjuje. Da bi se čovek izvukao iz siromaštva, treba da pronađe posao. Ali to nije uvek dovoljno; naše analize pokazuju da je pronalazak posla izlaz iz siromaštva u samo pola slučajeva. Nažalost, ne možemo reći da posao nužno znači i pristojan životni standard.“

No šta su pristojan životni standard i zaposlenost spram briselske sreće, komesarskih pohvala i bombastičnih obećanja bolje budućnosti. Od toga se, naime, živi. Ili ipak ne?

Zeleno svetlo

Odlazak naše državne delegacije u Brisel po Pregovarački okvir možda nam je ipak doneo i nešto što nije toliko loše: zeleno svetlo za vanredne parlamentarne izbore u Srbiji. Odgovarajući na novinarsko pitanje o stavu EU u pogledu vanrednih izbora u Srbiji, EU komesar za proširenje Štefan File poručio je, u suštini, da im se EU ne protivi sve dok Srbija nastavlja putem kojim je zagazila: „Nemam brige oko Srbije, da će delovati u demokratskim okvirima… U vezi sa nekim pričama koje čujemo u vezi sa prevremenim izborima u Srbiji… veoma se nadam da, budući da smo na početku pregovora, kakva god da bude odluka doneta u Srbiji, da neće skrenuti pažnju političara sa reformi i implementacije dogovora sa Prištinom. Veoma se nadam da momentum koji imamo neće biti izgubljen.“

Nezvanične informacije koje stižu do medija – uključujući i „Pečat“ – govore da je u vrhu Srpske napredne stranke odluka o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, koji bi bili održani zajedno sa beogradskim 16. marta, maltene već doneta, što znači da bi, shodno ranijim najavama, trebalo da bude obnarodovana pre ove subote 25. januara, kada će biti održana vanredna skupština SNS-a.

Otvorena najava prevremenog glasanja stiže čak i iz same vlade Srbije. Ponašajući se više kao analitičar nego kao član te vlade, ministar privrede Saša Radulović rekao je ove srede da, „ako zakoni o radu, privatizaciji i stečaju ne budu prošli“ – a sve su naznake da i definitivno neće – „siguran sam da se odustaje od reformi i da se ide na izbore“.

U iščekivanju obznane definitivne odluke SNS-a, priprema za izbore već je otpočela sukobom lidera naprednjaka Aleksandra Vučića sa SPS-ovim funkcionerom Brankom Ružićem, najavama saslušanja (u svojstvu osumnjičenog) Branka Lazarevića, bivšeg šefa kabineta Ivice Dačića, zbog veza sa narkoklanom Darka Šarića, koje izbornim šansama Dačićeve partije svakako da ne može da pomogne, a uz teško unutrašnje krvarenje okončana je minulog vikenda i sednica Glavnog odbora Demokratske stranke, koja je demonstrirala duboku podelu u partiji koja je ostankom bez vlasti ostala i bez svog glavnog kohezionog faktora.

U svakom slučaju, sve i ako se čini – a čini se ispravno – da vanredni izbori ne mogu da donesu promenu u vladajućoj politici, politici uokvirenoj Evropskom unijom, zato što iza nje stoji 90 odsto aktuelnog saziva srpskog parlamenta, izbori su Srbiji potrebni. Makar da bi se okončalo ovo nenormalno stanje permanentnog čekanja na izbore i legitimniju preraspodelu vlasti.

A onda da vidimo šta ćemo, jer ćemo makar znati koga tačno da okrivimo zato što nam nije onako kako nam je obećavano da će nam biti.

[/restrictedarea]