Pozorišna 2013. – Kad skromnost nije vrlina

Piše Raško V. Jovanović 

U Beogradu se ne pamti tako skromna pozorišna godina kao što je bila prošla, koja se verovatno može proglasiti i sezonom sa najmanjim brojem izvedenih premijera na scenama glavnog grada

Na početku ovog kritičarskog pregleda i osvrta na 2013. godinu u domaćem teatru odmah da istaknemo kako se uopšte ne zalažemo za nekakvu hiperprodukciju novih predstava, ali smatramo da je normalno u delovanju svakog pozorišnog ansambla sa stalno angažovanim članovima da prikazuje određeni broj premijera od kojih bi zamašan deo pripadao predstavljanju dramskih noviteta, prvenstveno dela naših, ali i stranih dramatičara. Međutim, prošle godine jedino je dramski ansambl Narodnog pozorišta izveo zadovoljavajući broj premijera, i to sa relativno dobrim odnosom stranih i domaćih komada, dok je većina ostalih beogradskih pozorišta realizovala minimalni broj novih naslova. Izuzetno malo premijera na scenama beogradskih dotiranih pozorišta tokom protekle godine, takođe manje predstava na scenama opštinskih ustanova kulture („Vuk Karadžić“, „Palilula“, odnosno „Braća Stamenković“ i dr.) ukazuje na znatno osiromašenje pozorišnoga života u glavnom gradu, sa daljom tendencijom pada broja pozorišnih predstava. Kako izgleda, nadležne to uopšte ne uzbuđuje, što nalaže poziv na uzbunu u celokupnoj kulturnoj javnosti.

PRIVATIZACIJA I ZATVARANJE? Na pomenute probleme imali smo već priliku da ukažemo u tekstu „Umiru li naša pozorišta?“ („Pečat“ br. 298) kada smo skrenuli pažnju i na bojazan koja postoji u našoj javnosti da prestonička pozorišta ne sustigne neslavna sudbina bioskopa, što će reći – privatizacija i zatvaranje. Pored činjenice da beogradski teatri čine osnov pozorišne kulture, koju nikako ne treba izgubiti iz vida, oni koji u gradu odlučuju o njihovom finansiranju svakako da gube iz vida neophodnost da te umetničke institucije, osim toga što postoje, moraju i živeti neprestano prikazujući novi repertoar. Ne dodeljujući im nikakva sredstva za tu aktivnost jer im uplaćuju samo za lične dohotke stalno zaposlenih, nadležni za kulturu u Beogradu upućuju ih na različita dovijanja (iznalaženje sponzora, koprodukcije i sl.) koja ih moraju dovesti do svakojakih umetničkih kompromisa, što neminovno ima negativne posledice. Naravno da je ovaj problem rezultat nedopustivo malog postotka što se u našoj zemlji izdvaja za kulturu te svakako treba očekivati izmenu određenih propisa, uključujući i Zakon o kulturi, koji iziskuje temeljne promene. Ali, u očekivanju promene propisa ne smemo dopustiti duže održavanje postojeće situacije.

Protekle godine većina beogradskih pozorišta u proseku je izvela dve-tri premijere, tako da se o nekom osobitom umetničkom učinku teško može i govoriti. Jer, opšti je utisak da je do izvođenja premijera došlo skoro slučajno, katkad i izvan uobičajenih repertoarskih okvira pojedinih teatara. Naravno, ima i izuzetaka, među kojima je nesumnjivo Jugoslovensko dramsko pozorište koje je na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ prikazalo dve premijere – „Otela“ Vilijema Šekspira u režiji Miloša Lolića  i „Gospođicu“ Ive Andrića u dramatizaciji Marka Foteza i režiji Gorčina Stojanovića.

[restrictedarea]

UBEDLJIVI „OTELO“. ODLIČNA „GOSPOĐICA“ Kako je Šekspirov „Otelo“ premijerno prikazan pred sam kraj pretprošle godine (23. decembra 2012.) obuhvatamo ga u ovom pregledu, jer je ta predstava bila i ostala jedna od glavnih stavki repertoara Jugoslovenskog dramskog u prošloj i ovoj sezoni. Postavljajući „Otela“, reditelj Lolić priklonio se minimalističkom scenskom postupku i u odgovarajućem scenografskom okviru Jasmine Holbus izgradio stilski doslednu predstavu. Kako smo istakli u osvrtu na ovu premijeru („Pečat“ br. 251) reditelj Lolić je posvetio najviše pažnje Vojinu Ćetkoviću koji je uspeo da na uverljiv način odigra Otela. Sa puno mere i takta izražavao je čitavu jednu skalu osećanja – počev od spokojne i blagorodne nežnosti ponesene ljubavlju, preko strasnih zanosa i zagrljaja, pa do paklene ljubomore što dovodi do bezumlja. Reditelj je uspeo u pokušaju da različitim bojama sve faze Otelovih raspoloženja obeleži i vizuelno menjajući boju njegovog lica – od najcrnje kada se zaljubljuje do svetlijih tonova, i zelene boje, kad ljubomora, kako kaže Šekspir, „to zelenooko čudovište koje se rađa iz samog sebe i hrani se samo sobom“, potpuno zagospodari njegovom dušom. Sve te promene boje lica gledalac neposredno može videti, jer Otelo menja šminku na pozornici. Milena Živanović kao Dezdemona bila je ubedljiva u iskazivanju ljubavnoga zanosa, mada nije uvek uspevala da izgleda nedužno i nevino, bez obzira što je svoj tragičan kraj vrlo dirljivo prikazala. Od ostalih izvođača osobito su se istakli Branislav Lečić koji je u ulozi mletačkoga senatora imao potrebnu dozu dostojanstvenosti i strogosti, Nikola Rakočević odigrao je Rodriga u znaku mladalački iskrenoga angažmana, dok je Dubravko Jovanović kao Brabancijev rođak Lodoviko bio stilski superioran. Međutim, Nikola Đuričko izgleda da se zadovoljio da Jaga predstavi samo kao hrabrog i drskog vojničinu, a znatno manje, ili nikako, kao čoveka satanskih impulsa koji ga vode u zlehude kombinacije oko Otela. Kasio Radovana Vujovića bio je prenaglašeno dobroćudan i naivan. Ljiljana Međeši u ulozi Kasijeve ljubavnice našla je pravu  meru u stavu, oživljavajući tipično renesansnu figuru žene lakih vrlina. I ostali glumci korektno su tumačili dodeljene im uloge.

Premijera Andrićeve „Gospođice“ protekla je u znaku odlične glumačke kreacije Nataše Ninković u tumačenju glavne junakinje – Rajke Radaković. Ona je uspela da udes zle sudbine lika koji je Andrić balzakovski prikazao podrobno i analitički postupno i prodorno predstavi kao proces što se razvija od prihvatanja očevog zaveta da štedi i ne troši više od onoga što je zaradila, preko doslednog sprovođenja tih pravila u burnom vremenu Prvoga svetskoga rata, svakako nepogodnom za normalno  poslovanje, sve do robovanja želji da se uvek ostvari profit, ali da se pritom uštedi na svemu. Nataši Ninković pošlo je za rukom da na sceni otelotvori Rajkinu razvojnu liniju, sudbinski preobražaj od mladalačkog prihvatanja očeve pouke koja će vremenom postati njeno jedino životno opredeljenje što će je sudbinski dovesti do životnog poraza. Glumica je vanredno sugestivno na sceni oživela lik Rajke Radaković, prikazavši nam svu tragičnost njene sudbine koju je prouzrokovala opsesivna privrženost štednji i tvrdičenju. I Jasmina Avramović majstorski je donela lik majke: diskretna u izrazu, ali i precizna u emanaciji čuđenja zbog ponašanja i postupaka kćerke Rajke, umela je na sve taktično da reaguje i da se pritom diskretno distancira od svega što se događa u njenom domu. Od ostalih glumaca istakla se Nataša Tapušković u ulozi Jovanke, sugestivno i uverljivo oživevši jednu specifičnu i tipično beogradsku figuru iz vremena kada se grad od orijentalnog počeo pretvarati u evropski, dok je Srđan Timarov imao dovoljno spontanosti u predstavljanju mladalačkoga ponašanja dajdža Vlade Hadži-Vasića, baš kao i u prikazu ponašanja rutiniranog zavodnika i ljubavnika Ratka.Vojislav Brajović dočarao je tri lika: gazdu Obrena Radakovića prikazao je dostojanstveno, Rafu Konfortija suzdržano i uverljivo, da bi kulminaciju postigao kao zaneseni pesnik. Šteta je što reditelj i scenograf Gorčin Stojanović nije nastojao da, makar i u naznakama, na sceni donekle oživi epohu i ambijente u kojima se događala  radnja: vreme izbijanja i trajanja Prvoga svetskoga rata u Sarajevu i, potom,  prve poratne godine u Beogradu.

 

PRAVA FORMA ZA „ZLOČIN I KAZNU“ Početkom juna na sceni „Bojan Stupica“ JDP-a prikazana je premijera „Zločina i kazne“ Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, u scenskoj adaptaciji Andžeja Vajde, prevodu s ruskog i poljskog Petra Vujičića i u režiji Ane Tomović, scenografiji Ljerke Hribar i kostimima Momirke Bailović. Sve se zbiva na drvenim klupama koje su poređane jedna iza druge (da li je reč o nekakvom širokom ruskom vagonu?) i to nam nije smetalo, jer je predstavu usmerilo prema nekoj vrsti koncertnoga izvođenja, što u ovom slučaju savršeno odgovara. Kao u nekom radio ili televizijskom studiju, svi glumci su uglavnom okrenuti prema gledalištu čak i kada vode duge dijaloge. Nikola Rakočević odigrao je Raskoljnikova, uspevši da savršeno sinhronizovanom mimikom, kretnjama i pozama pri sedenju (katkad i zgrčenom opružanju) na klupi, izrazi unutrašnje nemire, uprkos spoljnoj težnji da prikaže smirenost. Ljubomir Bandović kao Porfirij Petrovič suvereno je u razgovorima sa Raskoljnikovom razmotavao klupko zločina. Milena Živanović kao Sonja Marmeladova umela je da ovaploti vlastite intimne preokupacije. I ostali – Bogdan Diklić (Koh) Dubravko Jovanović (Mikoljka) i Slobodan Tešić (građanin) Aleksandar Radojičić (Razumihin) i Uroš Jakovljević (Zamjatov) sasvim prikladno sačinjavali su malu galeriju ličnosti iz sveta Dostojevskog.

Pred sam kraj godine, 15. decembra, na sceni „Bojan Stupica“ prikazana je premijera komada „Izdaja“ Harolda Pintera, u režiji Gorana Šušljika. U realistički postavljenoj predstavi slika apartne situacije unutar jednog ljubavno-bračnoga trougla prikazana je prilično ujednačeno, s tim što je Nebojša Dugalić kao Robert bio najbliži pinterovskom sagledavanju apsurdnih kompromisa u obmanama i samoobmanama svih aktera. U ostalim ulogama nastupili su Gordan Kičić (Džeri) Nataša Tapušković (Ema) i Slobodan Tešić (konobar). Ako je Nataša Tapušković odmereno, bez suvišnog ispoljavanja emocija odigrala Emu, Robertovu suprugu i Džerijevu ljubavnicu, onda se Gordan Kičić kao Džeri zadržao samo na površini u scenskoj prezentaciji lika, povremeno ga svodeći na figuru preuzetu iz naše sredine.

 

SOFISTICIRANI SPEKTAKL U Narodnom pozorištu u maju inscenirana je komedija „Izbiračica“ Koste Trifkovića, u režiji Nikole Zavišića. Bio je to poprilično hladan i visoko sofisticirani spektakl, koji je režija formirala optimalno iskoristivši brojne tehničke mogućnosti što ih pruža Velika scena Nacionalnoga teatra. Glavnu ulogu, Malčiku, tumačila je Anastasia Mandić ne samo kao razmaženu, svojevoljnu i kapricioznu osobu već i kao zamišljenu i zabrinutu udavaču obuzetu razmišljanjima o tome kako joj vreme za udaju izmiče, što je čini nervoznom i zato neprijatnom, katkad i arogantnom i kategoričnom, posebno prilikom odbijanja prosaca. Pročelnik ekipe prosaca, Štancika, već umoran od  mnogih proševina, različitih kombinovanja i peripetija oko njih, u tumačenju Darka Tomovića imao je obeležje umerene karikature, bez obzira što je ispoljavao sigurnost u uspeh u proševini. Milorad Mandić je verodostojno  prikazao Tošicu kao zaljubljenog kratkovidog nespretnjakovića koji često zapada u komične situacije. Mandiću je pošlo za rukom da, neprestano noseći jedan veliki cvet u ruci, izrazi zaljubljeničku upornost i uverenje da će dobiti Malčikinu ruku. Ivan Bosiljčić, duhovito i živopisno primenjujući dobro odabrane specifične kretnje i poziture (često podignute ruke kao da želi nekud da poleti i prevaziđe sve prepreke!) u nameri da i fizički iskaže optimistički stav romantičara onoga doba, majstorski i sugestivno prikazao je novinara Branka. Tumači drugih uloga – Dragan Nikolić Gidža i Aleksandra Nikolić (bračni par Sokolović) i Sena Đorović (Saveta) bili su inventivni u scenskim nastupima. Insistiranje reditelja da ostvari spektakularnu predstavu ne može se osporiti, ali se mora reći da se u spektakularnosti nekako zaturio svet koji je prikazao Trifković. Tome je znatno doprinela i monumentalnost scenografije Miraša Vuksanovića i Nikole Zavišića.

Na Velikoj sceni Narodno pozorište prikazalo je 22. novembra premijeru predstave „Srpska trilogija“ i tako počelo obeležavanje Velikoga rata u kojem je srpska vojska zajedno sa savezničkim snagama, nakon proboja Solunskoga fronta 1918. godine, u munjevitom pohodu proterala austrougarske i nemačke okupatore iz zemlje. Reč je o dramatizaciji fragmenta iz romana, „Kapija slobode“, trećeg dela „Srpske trilogije“, koju su načinili braća Miodrag i Svetolik Nikačević. Dramatizovani segment ima naslov „Na leđima ježa“, kako se i zvala predstava, prvi put sa znatnim uspehom prikazana u Narodnom pozorištu 1938. godine. Međutim, za ovu predstavu, u Narodnom pozorištu pretenciozno nazvanu „Srpska trilogija“, što ne odgovara činjeničnom stanju, dramatizaciju Nikačevićevih adaptirao je Slavko Milanović, koji je, pre svega, skratio čitav prvi čin, da bi potom, u skladu sa koncepcijom reditelja Slavenka Saletovića, mladog posilnog Isaila pretvorio u trećepozivca, preuzevši postupak koji je primenio Aleksandar Ognjanović, reditelj predstave „Na leđima ježa“ u Beogradskom dramskom pozorištu 1969. godine. Sama predstava, koja bi bila znatno bolja da je u celini imala brži tempo, u scenografskom ambijentu Borisa Maksimovića, za koji nismo sigurni da bi mogao biti u sklopu frontovskoga rova, tek u pretposlednjem prizoru, kada se obavlja dogovor za napad u cilju uništenja bugarskoga merzera, imala je odgovarajući naboj i ubrzaniji tempo. Čitava glumačka ekipa, kako nam se učinilo, sa elanom se prihvatila zadataka u predstavi. Posebno su se istakli Vuk Kostić (kapetan Stojanović) Ivan Bosiljčić (artiljerijski potporučnik) Vuk Saletović (Kosta Turčin). Pavle Jerinić (Dragan, đak narednik) i Milenko Pavlov (posilni Živorad). Predstava je završena dirljivom apoteozom: svi glumci intonativno sigurno i prodorno otpevali su na kraju poznatu pesmu „Tamo daleko“. Sudeći po recepciji na pretpremijeri i premijeri, ova predstava imaće brojne zadovoljne i zahvalne gledaoce.

 

 OD MJUZIKLA DO BORBENOG BREHTA Na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta prikazana je drama „Ogvožđena“ Gorane Balančević, za koju je autorka dobila Nagradu „Branislav Nušić“ na konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije 2011. godine. Fragmentarne strukture sa osamnaest scena i dvanaestak songova, drama „Ogvožđena“ je skladno i efektno komponovana i nesumnjivo predstavlja zanimljivo scensko štivo, što je i osetila rediteljka Đurđa Tešić. Pristupivši režiji komada, ona je uspela da ostvari, mada ne uvek dovoljno, uravnoteženu simbiozu između stilskoga izraza svojstvenog mjuziklima i borbenog brehtovskog angažmana. U ovako koncipiranom stilskom okviru odlično se snašla Dušanka Stojanović Glid kao tumač glavne uloge, radnice Vesele Jovanović. O ovoj predstavi pisali smo („Pečat“ br. 262) kao o uspelom osavremenjivanju repertoara koji se prikazuje na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu. Prikazana je i drama „Bizarno“ Željka Hubača, ništa drugo do dramski triptih, koji je pisac označio kao „smešno-tužnu priču sa tragično-bizarnim posledicama za pet glumaca i petnaest lica“. Akteri te priče su mlade ličnosti razapete između prohteva i mogućnosti, kao i vlastitih poriva i iskušenja koja ne umeju da prevaziđu, te se često nalaze u nezavidnim situacijama na ivici smrti. Delo je režirala Snežana Trišić. Glumili su – svako po tri uloge: Igor Đorđević, Nikola Vujović, Miloš Đorđević, Sonja Milojević i Suzana Lukić i prema meri svojih nemalih talenata prikazali su po tri različite individualnosti na duhovit i originalan način.

 

„REVIZOR“ –  NA POLA PUTA Na Velikoj sceni Ateljea 212 izvedena je premijera Gogoljeve komedije „Revizor“, u režiji Ive Milošević i scenografiji Gorčina Stojanovića. Predstava ove uistinu komedije nad komedijama svakako je mogla doneti žestok podsmeh našoj korupcionaškoj savremenosti i šteta je što se rediteljka i adaptatorka teksta zaustavila na pola puta. O predstavi smo pisali  („Pečat“ br. 272) i istakli igru Nebojše Ilića u ulozi gradonačelnika, Gordana Kičića kao Hljestakova i Branimira Brstine kao Bopčinskog.

Na Sceni „Petar Kralj“ (pređe Teatar u podrumu) prikazana je premijera „Pedeset udaraca“, prema tekstu Tamare Baračkov, u režiji Ane Grigorović. Tu smo predstavu ocenili pozitivno, ukazavši na aktuelnost tematike – radi se o sudbinama mladih zavisnika od droge ‒ i istakli preciznu i inventivnu  režiju Ane Grigorović, kao i glumce Marka Janketića, Tanju Petrović i Milana Marića („Pečat“ br. 255).

U Beogradskom dramskom pozorištu, na Novoj sceni, prikazan je komad „Trpele“ Milene Depolo i Bobana Skerlića. O ženama kao žrtvama fizičkog nasilja u porodici. Prema podacima koje Milena Depolo saopštava u programu predstave, svaka treća žena u Srbiji žrtva je fizičkog nasilja u porodici, a svaka druga psihičkog nasilja. U komadu se prikazuje kako je sedam žena dospelo u zatvor: one su trpele zlostavljanje muževa ili partnera, da bi ih u jednom trenutku, kada im je došlo „do grla“, likvidirale na različite načine, zbog čega sada leže u zatvoru. Komad „Trpele“ režirao je Boban Skerlić, ne uspevši da izbegne izvesnu monotoniju kada se na kraju svake priče odigrava likvidacija supruga ili partnera. Uz vidno nastojanje da sredstvima spoljne glume ožive izlaganje nastupile su glumice: Ivana Nikolić (Dunja) Danica Ristovski (Grozda) Jadranka Selec (Jagoda) Milena Pavlović Čučilović (Kupina) Nataša Marković (Malina) Slađana Vlajović (Nerandža) i Milica Zarić (Višnja).

[/restrictedarea]