PATRIK BESON /PISAC/ – Nije normalno da čovek za života ne piše

Razgovarala Mila Milosavljević

„Nikada nisam razumeo zašto je književnost rezervisana samo za pisce. Mislim da bi trebalo svi da pišu kao što se svi, ili gotovo svi bave sportom, kao što svi, ili gotovo svi imaju porodicu, svi ili gotovo svi putuju u inostranstvo, svi ili gotovo svi slave Božić u krugu svoje porodice…”

Sa idejom da, kako kaže, brani Srbe Patrik Beson je došao prvi put u Srbiju pre osamnaest godina. Od tada, pa sve do danas, ovaj vrsni francuski pisac, briljantnog uma, oštrog pera i hrabrog srca čini to neprestano. Slovi za jednog od najangažovanijih evropskih intelektualaca, čiji tekstovi u uglednim francuskim časopisima izazivaju žive i burne reakcije. Napisao je više od dvadesetak romana (prvi je napisao još u sedamnaestoj) a za svoj rad ovenčan je Nagradom Francuske akademije kao i prestižnom nagradom „Renodo“.

Srpsku prestonicu posetio je nedavno a u organizaciji Društva francusko-srpskog prijateljstva, povodom predavanja koje je održao na Filološkom fakultetu studentima francuskog jezika i književnosti, na istoimenoj katedri na temu ,,Da li je francuska književnost mrtva“. Patrik Beson za ,,Pečat“ ovom prilikom govori o književnosti, ali i o Kosovu i Metohiji, Evropskoj uniji, novom kapitalizmu, o Srbima i naklonosti koju prema našem narodu gaji sve ove godine, prvom susretu sa Beogradom…

 

Otkuda nadahnuće za naslov predavanja: „Da li je francuska književnost mrtva?“

Naslov je dat kao pitanje ali i kao provokacija: naravno, odgovor, koji na kraju glasi jeste, šala je. Podsvesna poruka ovog predavanja je da književnost jesu osećanja, da je to život i da se sa njom možemo poigravati kao mačka s klupkom vunice. Tekst je u celosti izašao u francuskom časopisu Le Point. Dakle, i ostala publika kojoj je štampa preko interneta dostupna može ga pogledati. Pretpostavljam da će u Francuskoj članak podići prašinu;  pojaviće se u broju posvećenom Nelsonu Mendeli, dakle svi će ga kupiti. Biće to dvostruko istorijski broj, pošto će se u istom broju po ceni od svega tri i po evra, govoriti o smrti Nelsona Mendele i o smrti francuske književnosti,.

Kako književnost nijedne nacije na svetu, pa ni francuske, ne može da bude ostrvo, već samo deo globalnog književnog arhipelaga, kako vidite savremenu svetsku književnost danas kada svi ponešto pišu i svi bi da budu pisci, poneko iz dosade, poneko iz žeđi za slavom. Čini se da su laptopi zamenili ispovedaonice a neretko i psihijatrijske ordinacije. A u Gutenbergovu galaksiju bi da ujaše mnogo trojanskih konjića.?

Pre svega i najiskrenije,  nikada nisam razumeo zašto je književnost rezervisana samo za pisce. Mislim da bi trebalo svi da pišu kao što se svi, ili gotovo svi bave sportom, kao što svi, ili gotovo svi imaju porodicu, svi ili gotovo svi putuju u inostranstvo, svi ili gotovo svi slave Božić u krugu svoje porodice, ustaju ujutru, studiraju, rade. Pisati je za mene sasvim prirodna stvar i ne vidim zašto to svi ne bi radili. Nimalo me ne iznenađuje činjenica da sve veći broj ljudi želi da piše. Naprotiv, mislim da je to veoma dobro i smatram da suprotno, ono kad ljudi ne pišu, nije prirodno. Ljudi pišu kad požele da rasvetle svoje najdublje doživljaje, kad pokušavaju sebi da objasne intimne strepnje, kad hoće bolje da razumeju svet, ili hoće da svet njih bolje razume… Dakle, pisanje je, kako mi se čini, osnovica sveukupnog ljudskog života. Gotovo da bih rekao da, zato što pišu, jedino pisci imaju normalan život… Uopšte nije normalno da čovek za života ne piše, na ovaj ili onaj način…

Dakle pisanje je, u neku ruku, zahvaljujući novim tehnologijama, zamenilo živu reč. Pošto je pisanje moj zanat, ja sve vreme govorim ljudima: nemojte mi slati mejlove, ne volim da čitam, neću vam odgovoriti, nemojte mi pisati, govorite mi… Moja potreba da mi ljudi govore mnogo je veća nego da mi pišu… jer pisanje… ja upravo to radim sve vreme.

A kada je reč o svetskoj književnosti… pa ne znam… U evoluciji sveta u odnosu na književnost smeta mi jedino opsesija moralom, neka vrsta religije  dobrog koja se širi preko apsolutno svih mogućih i zamislivih kanala. Plašim se da na kraju umetnici neće smeti više da budu ono što jesu, to jest, da će toliko biti zahvaćeni moralnim pravilima – da se dobro ophode prema  porodici, prema svojim bližnjima, prema roditeljima, prema susednim narodima, da budu čestiti, da ne prave ispade i tako redom. Bojim se da će ta vrsta velike mreže, velikog moralnog zatvora što se šalje putem svih sredstava komunikacije na kraju  ugušiti umetnika i da će ga uništiti na način koji sam objasnio u ovom svom predavanju. Dakle, bojim se da se čovek više ne usuđuje da bude jedinstven, individualan, ličan, originalan, ljudski, kako mi se čini, da je model morala koji se ljudima nameće toliko jak da malo ko ima smelosti da bude nešto drugo, pa u skladu s tim i da proizvede umetničko delo… Jer zaista, umetničko delo jeste  najintimniji, najsnažniji  izraz izolovane jedinke. Ono ne može biti kolektivno zato što mora da odgovara samo jednom kriterijumu, kriterijumu osobe koji ga stvara.

[restrictedarea]

Pisac ste postali kao vrlo mlad čovek. Napisali ste od tada četrdesetak knjiga. Priznajete da ste se umorili, donesete odluku da prestanete da pišete, da je dosta pisanja, i – čudo se opet desi. Reklo bi se da je strast za pisanjem kod vas jednostavno neugasiva.?

Poslednjih godina svoj rad sam više usmerio ka pisanju eseja i novinskih članaka. Novine su za mene veoma važne, one su najbitnije. Engels je govorio da su novine „biblija svakog materijaliste“. Kada radim za novine, onda to radim s najvećom mogućom ozbiljnošću i sa mnogo strasti… Novinarstvo nikako ne shvatam olako, za mene je novinarstvo podjednako važno kao i književnost, čak možda i važnije, i svi pisci koji su mi nešto značili bili su isto tako pisci što pišu za novine. U jednom trenutku svog života, imao sam utisak da sam sve rekao, pa čak i da sam ponešto ponovio i više puta. Ali… uvek ima novih strasti koje se rađaju prema nekoj zemlji, prema nekome, prema nekoj umetnosti, prema mislima. O tome sam juče razmišljao i pade mi na pamet: da je Prust doživeo moje godine – Prust je umro u pedesetoj a meni je pedeset sedam – mislim ja, on bi imao još mnogo toga da kaže o vremenu, jer posle pedesete sâm sam naučio mnogo novih stvari o vremenu… između ostalog, zastrašujućih stvari, veoma teških da se opišu… Ali Prust sa svojim talentom, uspeo bi da ih opiše; ja ću samo pokušati iako nisam siguran i da će mi poći za rukom.

U stvari, svi se nalazimo kao u nekom vremenskom liftu i na svakom spratu, makar se našli na sto sedamdeset drugom, na dvesta pedeset sedmom, na  petsto osmom spratu, zasigurno uvek postoji nešto drugo, s jedne strane, nešto što mislimo na nov način, a s druge, i ono što smo doživeli vidimo u drugom svetlu koje vremenom postaje sve različitije.

Nekada su pisci bili ti koji su gradili ukus čitalaca. Danas, međutim, imamo pisce neretko čak i uslovljene od izdavača da se povode za nedostatkom ukusa kod publike iz komercijalnih razloga. Kakav je vaš stav o ovom pitanju?

Mislim da je u svim epohama bilo pisaca koji su se povodili za ukusom publike, ali ti su pisci nestali zajedno s publikom koja je negovala takav ukus, pošto se ukus publike menja, različitih je oblika. Ponekad svraćam u antikvarnice, gledam knjige koje su se prodavale pre pedeset godina u tiražu od milion do dva, tri miliona primeraka; njih ne samo da niko više ne čita nego se pitam kad ih pročitam kako je ikada nešto slično neko mogao voleti. Ukus vam je kao i moda, kao i druge stvari; ukus je prolazna stvar, lepršava, začas se može promeniti. Mislim da su oduvek postojale razne mode i u književnosti, mogli bismo i da ih nabrojimo… Ali uvek je bilo ljudi izvan te mode. Uglavnom danas čitamo ove druge, zato što su upravo oni sledili svoj vanvremeni put… vreme je uobrazilja, kako je to lepo Kant objasnio. Vreme ne postoji, dakle ako se uzdate u vreme, uzdate se u nešto što ne postoji; imajući ovo u vidu, sve što radite osuđeno je da nestane.

Mnogo je pisaca, a malo angažovanih među njima. Gde se izgubio kritički duh? Šta ga je ugasilo baš sada kada živimo ovoliku hipokriziju?

Osim šačice ekscentričnih koji su se konfrontirali s vlašću, pisci su istinski počeli politički da se angažuju u XVIII veku. To počinje sa filozofima u  XVIII veku, veku Svetlosti u Francuskoj, zatim u XIX veku sa Viktorom Igoom, Dikensom, Tolstojem, Dostojevskim. Dakle, imamo, rekao bih, vek i po realne angažovanosti pisaca u politici, bilo da je reč o piscima reakcionarnim naspram religije, kao Dostojevski, bilo da je reč o pretkomunističkom vremenu i anarhistima, kao Tolstoj, ili o angažovanosti u komunističkoj partiji kao  Aragon. I šta se onda desilo? Po mom mišljenju, desilo se to da su praktično  svi politički sistemi doživeli krah… pogotovo revolucionarni sistemi, kao fašizam, ili komunizam… razultati su toliko bili loši za narod i patnje tako velike da su pisci na posletku shvatili da se više ne vredi angažovati ni na jednoj strani zato što  u suštini svaki angažman vodi u revoluciju, a revolucija u veliku nesreću. Dakle, bolje je držati se osećanja, onih manje-više ljudskih, koherentnih, logičkih, demokratskih. Angažovaćemo se protiv angažmana, ili ćemo se, na kraju krajeva, prikloniti nekom ne suviše rizičnom angažmanu, kao na primer – odbrani dece, žena koje tuku, branićemo žrtve i tome slično. Prestaćemo da se borimo za ideju. Uostalom, sve smo to videli, ne tako davno, baš ovde u Srbiji. Mnogi pisci su se angažovali u vreme rata i za to su platili ceh, rekao bih, intelektualni ceh, moralni ceh, a između ostalog, neki od njih su još u zatvoru. Dakle, činjenično stanje do kojeg su pisci došli jeste takvo da bilo koja stvar da se brani, svakako se sve završava porazom, pokoljem, ruševinama. Neka je to kapitalizam, fašizam, komunizam, svakako će se angažovati uzaludno. I sasvim je tačno, kada se angažuju uzalud, oni gube od svog intenziteta, gube moć evokacije, gube kontakt s masama, gube kontakt s istorijom, i to je donekle predmet mog predavanja. Gubeći sve to, zbog toga što ne žele na sebe da preuzmu rizik lošeg izbora, ili izbora lošeg sistema, oni gube deo sopstvene siline, gube deo snage, gube deo talenta. I zato su svima dosadni, niko ih više ne čita. Razlog tome treba tražiti u činjenici da žive u zoni bez rizika, u zoni bez angažovanja, u baš-me-briga zoni, i sve to nazivaju književnošću, a u stvari, ta njihova književnost nema više soka, nema ukusa, nema snagu kakvu su pre imale književnost Dostojevskog, Viktora Igoa, ili Tolstojeva ili Aragonova, snagu svih velikih pisaca, možda čak, pogrešno angažovanih. Ali greška je ipak bila dobra, greška je kao đubrivo koje se dodaje polju, smrdi, ali iz njega raste cveće.

I kod samih Srba slovite za velikog poznavaoca političkih prilika u Srbiji. Šta mislite o nedavnim događajima u Hrvatskoj koji svedoče o jednoj snažnoj eksploziji nacizma, tačnije rečeno – fašizma? Mislite li da bi se danas trebalo bojati neonacizma?

Ne. Kada je reč o nestajanju ćirilice: moja majka koja je Hrvatica, rođena u Zagrebu, loše je stajala s ćirilicom. Mislim da je to šteta, i onda,  kao i sada… dvadesetih godina bilo bi joj to od velike pomoći… Uvek je šteta kada se nešto ukida, nešto što u suštini bogati duh. Istina je da je ovo bila zemlja s više religija, s nekoliko pisama, dakle zemlja različitosti u kojoj je čovekov um bio uvežban da istovremeno misli i radi više stvari i to je ono što daje, što je, po mom mišljenju, davalo Jugoslaviji dinamiku. Uostalom, još i danas to daje intelektualnu dinamiku, kako Srbiji tako i drugim krajevima bivše Jugoslavije. Ne, ne mislim da se prilike mogu porediti i da bi se danas trebalo plašiti povratka nacizma.

Mogu dodati i ovo: kako je Hrvatska u Evropi i kako će i Srbija biti u Evropi za pet do deset godina, i Hrvatska i Srbija ponovo će se naći u istoj zemlji koja će se zvati Jugosl-Evropa, dakle već smo na putu da se obnovi Jugoslavija. Ja sam nečim drugim iznenađen: na svakom takmičenju „Evrovizije“, kada peva srpski pevač, Bosanci, Hrvati daju mu po dvanaest poena, kada peva Bosanac, Srbi i Hrvati daju po dvanaest poena, dakle postoji još uvek neka nit koja se provlači kroz sve te zemlje uprkos svim dramama koje su se desile. Jaser Arafat je govorio: Mir se može sklopiti samo sa onima s kojima se ratovalo. A iskren da budem, ne vidim zašto bi Hrvati čuvali ćirilicu, u stvari oni imaju latinsku kulturu. Mene zbunjuje i brine nešto drugo: oni menjaju reči, što znači da će za pedeset godina, pošto na tome rade lingvisti,  hrvatski biti nerazumljiv za Srbe.

Mnogo puta ste – upitani za Kosovo i Metohiju i sudbinu danas okupiranog  dela teritorije Srbije – odgovarali da će Kosmet ponovo biti srpski, sa mnogo više uverenja od samih Srba koji sanjaju isto. Šta je to što potkrepljuje vaše uverenje?

Zato što je nepravda prevelika, a zna se da suviše velika nepravda nikada ne može trajati dugo. U ovom slučaju čitava istorija pokazuje da Kosovo ne samo što je srpsko nego je to kolevka Srbije, kolevka religije, kolevka kulture, kolevka istorije, dakle kao kada bismo, kako sam jednom rekao u Francuskoj, naprasno  dali nezavisnost zamkovima Loare ili centralnoj regiji Il de Frans. I znam da granice nikada nisu večite, granice se sve vreme kroz vekove menjaju. Uostalom današnja Evropa za koju se tvrdi da je večita – postojala je mnogo puta, Rimsko carstvo, to je bila Evropa, carstvo Karla Velikog, i to je bila Evropa, Napoleonovo carstvo –  Evropa, a onda se sve to raspalo i ponovo stvorilo. Mene fascinira nestanak Austro-Ugarske koja je u XIX veku ipak bila u središtu evropskog političkog života, bila je centralna, rekao bih, neuralgična tačka, a  potpuno je nestala posle Prvog svetskog rata. Često ponavljam da je najbolji svetski strelac iz pištolja bio Gavrilo Princip: ispalio samo jedan metak, a osam miliona mrtvih je palo. Dakle, mislim da zaista, iz istorijskih razloga, i s obzirom na to kakva nam iznenađenja priprema istorija, ne vidim kako Kosovo, u ovom ili onom trenutku evolucije našeg kontinenta, ne bi ponovo postalo srpsko. Možda čak i na zahtev samih stanovnika Kosova kojima će dozlogrditi presađivanje organa ili trgovina drogom i organizovani kriminal i koji će od Srbije tražiti da im pritekne u pomoć. Istorija je uvek iznenađenje, ona je uvek evolucija, a kako bi rekao Šimon Peres, bivši premijer, predsednik Izraela, „Ne znam šta se može uraditi s pesimizmom“.

Ako nam je Kosovo i Metohija unutrašnja bolna rana, Evropska unija je opet po mnogo čemu jedna od naših muka. S jedne strane su vlasnici iluzije koji Evropu vide kao obećani raj zaslužen posle toliko patnji, drugi pak imaju snažan otpor jer ne žele da budu građani trećeg reda, te da jedu GMO hranu, dok nam zemlja polako postaje deponija nuklearnog, farmaceutskog ili pak nekog drugog otpada kojim bi nas ,,stariji“ članovi naše nove, evropske porodice obilato darovali. Vi ste pak, naizgled šaljivo, EU videli kao ,,žurku iznenađenja“?

Evropska unija je kao neka surprise party, čovek nije siguran da će tamo biti zabavno, pa ako i nije pozvan, nije strašno, dakle, to vam je Evropa. Najiskrenije, otkad postoji EU,  ne mislim da ljudi govore bolje, čak mislim suprotno (u svakom slučaju za Francuze znam, a možda je tako i sa ostalim evropskim narodima). Ne znam da li bi se živelo bolje ili gore da nema EU, ali znam da je to organizacija kojom uopšte nismo oduševljeni. Ni mi, ni Nemci, ni Španci, ni Portugalci, ni Grci. U svakom slučaju, može se reći da narodi koji danas u Evropi najbolje prolaze nisu u EU, ili su to narodi koji nisu prihvatili evro, znači Šveđani i Englezi, a i Amerika je prilično dobro izišla iz krize iz jednog razloga – ili jednog od razloga – ne pripada Evropskoj uniji. Dakle, uopšte nisam ubeđen da je ta Evropska unija dobra stvar, bilo za koga. Ali nema veze, ona je tu i tako vam je to: ne biti unutra kad su svi tamo, čak i ako vam kažu da tamo i nije bogznakako, čak i ako vam svi uzaludno govore da je slavlje promašaj, da ne treba ići, da se služe loš alkohol i odvratno meso, kada ste napolju i gledate one koji ulaze, osećate se loše, želite da i sami budete tamo sa svima, čak i ako tamo gde su svi nije dobro. E pa onda, ne znam baš da li Srbi imaju interesa da uđu u EU, ali zasigurno znam da deluju kao da pate što nisu unutra, a Hrvati već tamo. Ali ni Hrvati se, uostalom, nisu bili srodili s idejom da uđu u Uniju, mnogo su oklevali, i nisam ni siguran da im to potpuno odgovara. Ali, tako vam je sa velikom centralnom organizacijom. Mislim da je EU prošle godine imala ekonomski rast ravan nuli, a jedina zemlja na svetu izvan EU koja je imala porast ravan nuli je Iran. Dakle, ona svakako i nije tako idealna za ekonomiju naših zemalja. Kada je Srbija u pitanju, ne znam zaista, ideja da u ćevapčićima ima genetski modifikovanog mesa baca me u očaj, ili da srpska jaja odlaze u Holandiju, a da se ovde jedu belgijska, to uopšte nije dobro. Ja lično, iz egoističnih, književnih i gastronomskih razloga, više bih voleo da Srbija ne uđe u Evropu, ali imam utisak da mnogi Srbi smatraju da je to njihova poslednja nada da se pokrene zemlja i da se ubrza ekonomsko uzdizanje.

Berlinski zid se, kako mudro rekoste, „srušio na Jugoslaviju“. Kako biste, kao neko ko je u neku ruku i svedočio rasulu, opisali ukratko taj deo istorije Balkana, budući da ste boravili i u Srbiji i u Bosni tokom rata?

Jugoslaviju je držala snažna Titova ličnost, samoupravni socijalizam i dominantna pozicija u Pokretu nesvrstanih. Kada su sva ova tri elementa nestala, zemlja to nije mogla da preživi. Agonija je bila užasna za sve. Sada svi pokušavaju da sačuvaju dobra sećanja. Sama ličnost maršala Tita, zahvaljujući njegovoj auri, njegovom autoritetu, kao i njegovoj brutalnosti držala je sve na okupu. Kada je pao i Berlinski zid, kada je, u stvari, socijalistički sistem u svim zemljama sveta propao, teško je bilo održati Jugoslaviju u zajednici, ali držati Jugoslaviju u zajednici oduvek je predstavljalo problem. Postoji jedna izvanredna knjiga Rebeke Vest koju je napisala uoči Drugog svetskog rata. Knjiga ima hiljadu stranica, pročitao sam je letos. Ona 1939. godine objašnjava zašto se ova tvorevina neće moći održati, kako misle jedni a kako drugi, o kakvim je neprijateljstvima reč, o zlopamćenju, o ljubomorama, o osvetama itd. Dakle, takva vrsta konglomerata koji se održava nekim akrobatskim čudom nije mogla da preživi nestanak i socijalizma i Tita. Imajući to na umu, mislim da je do rastanka moglo doći na mirniji način, kao između Čeha i Slovaka. Ali, zbog niza istorijskih izopačenja, političkih nesreća i ličnih ludila i kod jednih i kod drugih, stvari su dobile dramatičan obrt, a posle, kada je stvar dobila dimenzije drame, prvo što je trebalo uraditi jeste da se uspešno razreši dok još ne dođe do preterane drame i tu su zdušno prionuli mnogi… govori se o nacionalistima i o ratnicima… mnogi su pokušali stvari da srede… međutim, situacija je bila krajnje složena. I zbog toga, danas, došlo se do kakvog-takvog rešenja koje je, po mom mišljenju, upotrebljivo. Kao što rekoh, Slovenci, Hrvati i Srbi ponovo će se naći u istoj zemlji, u velikoj evropskoj zemlji. Uostalom, kada je već došlo do međusobnog rata,  jednostavnije je uspostaviti normalne odnose. Jednostavnije je muškarcu da se složi sa ženom od koje se razveo nego sa ženom od koje bi hteo da se razvede. Ovde je do razvoda došlo, bio je krvav, ostala je prilično tanka alimentacija, a deca su u Kanadi, ili su za svaki slučaj u Australiji, deca su otišla. Ponovo se, dakle, može mirno razgovarati, sa Slovencima, sa Hrvatima, sa Bosancima, sa svima redom, sa celom porodicom.

Kako pamtite vaš prvi dolazak u Beograd i šta je bio razlog zbog kojeg ste poželeli da se ovde vratite ponovo?

Prvi! Da, bilo je to 1992. godine u oktobru. Na poziv mog pokojnog prijatelja Mome Dimića došao sam na Oktobarske susrete pisaca. Trebalo je da ostanem osam dana, a ostao sam tri sedmice i nisam prisustvovao nijednom predavanju. Svaki put kada bi me Moma sreo na ulici s mojom prijateljicom (u to vreme sam se zabavljao s njom, kasnije je postala moj predstavnik za štampu, genijalna jedna devojka) nikada mi nije učinio ni najmanju primedbu. Mogao je da mi kaže: „Trebalo je da prisustvuješ izlaganjima, zašto i ti nisi govorio na skupu, mogao si dosta da kažeš o književnosti.“ Umesto toga uvek bi mi rekao: „ Kako je?  Jesi li srećan?“ Kratko bih mu odgovorio: „Dobro sam“, i tada sam shvatio da je ova zemlja za mene.

Kao pisac podužeg staža, ali i kao veliki ljubitelj knjiga i zagovornik kulture čitanja, recite nam kojih bi to deset knjiga trebalo neizostavno da pročitamo pre nego što umremo?

Treba pročitati Divlje palme Vilijama Foknera, Jakovljevu sobu Virdžinije Vulf, Ujkin san Dostojevskog, Krila golubice Henrija Džejmsa, Aragonove Komuniste, a ostalih pet… bilo kojih pet mojih.

Bezbroj puta su vas pitali zašto volite Srbe. Ja ću vas pitati zašto Srbi vole vas i kako je to zapravo biti voljen od Srba?

Mislim da je to kao u ljubavi: s nekim imate vezu, a u stvari ne znate zašto. Takva veza je neuništiva, čak i ako nas ta osoba nervira, ili vam dosađuje, ili vas zamara, ili se posvađate s njom i sve ostalo, znate da ta veza i dalje traje. S druge strane, ima osoba koje volite, za koje mislite da su lepe, inteligentne, ljubazne ali sa njima nemate vezu, ne osećate da imate odnos sa njima. Divite im se, sviđaju vam se, volite kad ste s njima, ali ne osećate da ste vezani za njih, a druga neka  bića s manje kvaliteta želite. Eto, uprkos svim njenim manama, Srbiju volim, i uprkos svim mojim kvalitetima, ona mene voli. Nisam siguran da Srbiju volim, ali znam da mi se desilo da mi je neko u jednom trenutku rekao: „Treba da dođeš da uz Srbe ratuješ i da sa njima umreš.“ Uradio bih to… Nisam siguran da je to ljubav, to je nešto drugo, to je mnogo tajanstvenije, ali ljubav… ne, nisam siguran… često me Srbi nerviraju, a i ja njih mnogo nerviram, ali ono što je vredno jeste veza koja se uspostavi među ljudima… nisu u pitanju kvaliteti i mane. Juče sam pročitao kod Marsela Prusta priču o gospođi koja je ludo zaljubljena u potpuno bezvrednog muškarca. Opsednuta je njime, sve vreme se raspituje šta on radi, gde je, a on ne razume šta ona od njega hoće, zato što on nju smatra genijalnom, a sebe ništavnim, i pita se: ma šta ona ima sa mnom? I tako, ona protraći svoj život samo zato što je zaljubljena u bezvrednog tipa koji ne razume šta ona od njega traži, a on čak i nije prisutan, ne zanima se za nju. Sviđa mi se kod Prusta upravo to kako opisuje originalnost, istančanost, ekscentričnost osećanja…. Gotovo sva osećanja su ekscentrična i nijedno osećanje nije  zajedničko, svako je originalno. Eto to je to… Dakle, veza postoji ali ne znam zašto. I ne verujem da ću ikada otkriti poreklo te veze. Juče dok sam sletao na aerodrom „Nikola Tesla“ pomislio sam: evo kako ravno šezdeset puta dolazim ovde, a voleo bih da znam zašto. Voleo bih da mi neko objasni zašto već šezdeseti put slećem na ovaj aerodrom, kao da se spuštam skijaškom stazom: klizim, ima snega, imam skije, dakle sve ide veoma brzo… ali zašto se spuštam baš tom skijaškom stazom, a posle se istim putem penjem, i opet spuštam… Eto tako radim već punih  dvadeset godina… Kad bi neko mogao da mi objasni zašto, jesu li kod vas dobri psihijatri? Neki dobar srpski psihijatar,  moglo bi to da pomogne.

Ono što će posebno zanimati brojne ljubitelje vašeg književnog stvaralaštva jeste hoće li se uskoro pojaviti prevod nekog vašeg novog romana na srpski jezik?

Ponovo su izišla dva toma romana kod „Ceptera“: u prvom, Dara, Lenjivica, Veština zavođenja, a u drugom Puškinova smrt i Brabanovi. To je pet mojih najznačajnijih romana. Nemam neku naročitu želju da… Hoću da kažem, ima mnogo drugih pisaca koje Srbi treba da čitaju, mene su dosta čitali, u redu je… A onda, objavljivati knjige ovde u vreme rata, bio je to više politički čin. I uopšteno gledano, ne pišem više toliko često romane,  malo me je prošla želja… To vam je kao sport i politika i ljubav, dođu godine kada se treba zaustaviti.

[/restrictedarea]