Orgija u slavu neba

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Melanholici na Ostrvu sećaju se dana kada su zvonici na crkvama zvonili u slavu Sina, Oca i Svetoga duha i pozivali na molitvu i kontemplaciju, dok su sada samo još jedna prostačka prilika za šoping…

Božićni dani na britanskom Ostrvu odavno su sve drugo sem pobožnog slavljenja Hristovog rođenja. Ludilo božićnjeg šopinga, koje traje dva puna meseca, „Mejl“ je opisao na celoj stranici pod naslovom „Orgija profanog materijalizma“.

Orgija masovnog, patološkog trošenja novca počinje već krajem oktobra pa sve do „poslednje kapi krvi“ u ponoć na Badnje veče.

Ovogodišnje pretprazničko veče na Ostrvu bilo je ekskluzivna ludnica u kojoj je svakog sekunda u trgovačku kasu usipano 45 hiljada funti! Ekstazu je opsluživalo šesnaest hiljada velikih trgovina koje su produžile da rade i na sam dan Božića; za slučaj da neko od hrišćana nije stigao da na vreme nahrani patologiju zavisnosti od droge šopinga.

 

PROSTAČKA PRILIKA ZA ŠOPING Melanholici na Ostrvu sećaju se dana kada su, u potpunoj oprečnosti sa ovim što sada gledaju, zvonici na crkvama zvonili u slavu Sina, Oca i Svetoga duha i pozivali na molitvu i kontemplaciju, „dok su sada samo još jedna prostačka prilika za šoping… Od kreščenda komercijalnih reklama na čuje se više crkveno zvono… Sve je postalo poziv na orgiju kupovanja“ („Miror“)

Sajmon Hefer, iz elite britanskih kolumnista, dijagnostikuje da „ima nešto trulo“ u socijalnom tkivu današnjeg zapadnog i – sledstveno – britanskog društva; da ova „orgija“ nije ništa drugo nego „odraz brutalnog materijalizma“. Po njemu, prvi krivac u Britaniji je sama zvanična državna Anglikanska crkva  – njeno ponašanje, uloga i učešće u životu građana.

Analitičar, ateista, Robert Hol, bavi se ovim fenomenom u opširnoj analizi u kojoj podseća da je još Nikolo Makijaveli u svom „Princu“ govorio da „još samo crkvene vođe poseduju državu koju ne brane (vojno) i podanike kojima vladaju (bez političkog mandata). Britanija u svom političkom sistemu ima episkope koje niko i nigde nije izabrao da budu legitimni predstavnici bilo kojeg segmenta društva. U Domu lordova britanskog parlamenta sede, istina, lordovi koje delegira crkva, ali je njihov uticaj na politiku zemlje, ipak, samo segment vlasti koja leži na drugom mestu.

[restrictedarea]

OD GLOBALIZACIJE DO ATEIZACIJE Britanija je danas sekularna zemlja sa stalnim porastom broja ateista. Poslednje istraživanje za „JuGov pol“ pokazuje da je mesto vere u životu Britanca manje nego ikada do sada u hrišćanskoj povesti Ostrva. Na pitanje da kažu koja institucija ili ličnost ima bilo kakav uticaj na njihov život, samo 12 odsto stanovnika uzrasta između 18 i 24 godine, kažu da su to sveštenici. Manje od 38 odsto navodi političare, a za segment od  21 odsto to su poznate ličnosti iz javnog i estradnog života.

Jedan i po milion (od 62 miliona Britanaca) jednom mesečno ode na bogosluženje u crkvu svoje konfesije, a tri miliona ode samo o Božićnim praznicima.

Zašto crkva u Britaniji gubi vernike? Većina stručnih odgovora susreće se u tezi da je globalna ekonomska kriza pospešila kolektivno gubljenje vere u autoritete u bilo kom sektoru nacionalnog života; da je proces globalizacije ubrzao i proces „ateizacije“.

U jednoj analizi javlja se i zaključak da su na globalnom planu sektaški građanski ratovi sankcionisani, ako ne i podsticani, verskim motivima, „dostigli već gustinu kritične mase“. Mark Emblton, član britanskog foruma „Ateizam Ujedinjenog Kraljevstva“ deli ovo mišljenje. Upitan zašto mladi ljudi na Ostrvu prihvataju ateizam, kaže: „Zato što o veri sve više razmišljaju. Na internetu imaju  pregršt informacija, mnogo više nego što ih je imala prethodna generacija. Preko mnoštva informacija mogu da formiraju novi pogled na svet, pa i o religiji… Mladi čovek na Ostrvu ima pred sobom sumornu evidenciju o zloupotrebama dece od strane sveštenika zvanično etabliranih crkava, o terorizmu u naručju islama, otporu crkve prema jednakosti žena sa muškarcima…“

Ovo je, ipak, reći će drugi, teza jednog afirmisanog ateiste, dijagnoza otvorena za proveru i osporavanja, ali je tekuća realnost, takođe, da je Britanija sve više prostor bujanja alternativnih „vera“ i grupa koje deluju i prosperiraju daleko od oltara zvanične crkve.

 

CRKVA BEZ BOGA U Betal Grinu, na severu Londona, deluje, primera radi, bizarna „crkva“ pod nazivom „Nedeljno okupljanje“. „Vernici“ kažu da ona predstavlja „pozitivnu prirodu ateističke vere“ (!?) – oksimoron koji sugeriše crkvu u kojoj pak nema Boga. Jedan od njihovih „sveštenika“ ima pojašnjenje: „Mi smo pripadnici vere koja poziva da se bolje živi, više pomaže drugima i više razmišlja…“

Znatan broj onih koji u Britaniji imaju zamerke na ponašanje i praksu etabliranih crkava prvenstveno vladajuće, anglikanske i katoličke , misle pre svega na njihov kler, a ne na kvintesenciju religije.

Upozoravaju da narastanje alternativnih vera nije marginalna opasnost nego je alarmno zvono, možda čak i poslednje, zvaničnoj crkvi. „Živeti bolje, pomagati drugima i razmišljati više“ jeste, napokon, ideal,od postanka civilizovnog čoveka.“ Morali bismo da budemo posebno oprezni da gubljenjem Boga ne izgubimo i pozitivne elemente naše, istina već dezorganizovane religije – njenu humanu poruku i potencijal stvaranja trajne ostavštine koja transcendira našu vlastitu moralnost“ (Hefer).

Skandali i nemoral u krilu crkve, prvenstveno katoličke, proizveli su snažno, rđavo zračenje na vernika u Britaniji. Afere sa pedofilijom  u Katoličkoj crkvi u Irskoj imale su porazni efekat na vernike širom britanskog prostora, bez obzira o kojoj konfesiji je reč. Doživljavanje klera često asocira na pasaž o pričešću u Tolstojevom „Vaskrsenju“ mada je pisan u drugim vremenima, u drugim prilikama i za drugu crkvu: „Posle toga sveštenik odnese putir iza oltara i ispivši svu krv (vino) koja se nalazila u putiru, a pošto je pojeo sve komadiće tela božjeg (naforu)brižljivo osisao brke i obrisao usta, u najveselijem raspoloženju, čilim korakom izađe iz oltara…“

 

REČ PROTIV NAJEZDE MATERIJALIZMA Sajmon Hefer piše da je rejting klera tako nizak zato što je crkva postala prećutni učesnik „orgije“ materijalizma i divljanja nad  duhovnošću: „Očekivali bismo da arhiepiskopi naše zvanične crkve, ljudi plaćeni da brane bogomoljenje i doktrinu, izađu i progovore protiv ove desakralizacije svega i svačega, protiv ove sve veće komercijalizacije Božićnih praznika… Očekujmo, stoga, da će se na kraju staviti van zakona i zakon o zatvaranju radnji na praznike. A onda, šta će ostati od naše nekadašnje hrišćanske Britanije?“

„Dejli mejl“  uporedo osuđuje tri najviše glave u Engleskoj crkvi – arhiepiskope u Kenterberiju, Jorku i Londonu da se nisu osetili pozvanim da izađu pred pastvu i kažu reč protiv ove „najezde materijalizma“.

U gorkom opažanju da je nekada na Ostrvu stanovao Bog a da, izgleda, više ne stanuje, „Miror“ piše da uspešne crkve drugde u svetu „odakle Bog još nije pobegao“ i dalje podučavaju vernike kako treba da žive… propovedaju kanone, pravila, običaje i kalendare koji su vezivno tkivo kongregacija… Sve donedavno tako je bilo i kod nas… Hrišćanska vera je bila naš duhovni stožer; sada je to prošlost… Crkvena zvona se ne čuju od decibela komercijalnih reklama… Veliki petak je svojevremeno bio dan ćutanja i pijeteta – i on je postao samo još jedna dobra prilika za šoping… Naši Božići su karneval kolektivne trivijalnosti, naše nedelje su desakralizovane… Ako engleska crkva ne želi da u sve veću prazninu unese sebe, ima ko će… Ali, za sada joj je bar jasno zašto su crkve prazne i zašto ima sve manje mesta u našim životima“.

 

DO POSLEDNJE FUNTE  „Mejl“ od  22. decembra ima, na istoj noti, prekor upućen čelniku Anglikanske crkve u Kenterberiju: „Mada može da bude neobično to što je primat naše crkve bio uspešan u velikom biznisu i osetio blagodeti materijalnog uspeha pre nego što je ušao u crkvu, držimo da je i dalje najbolje plasiran da bar pokuša da odvrati Britance od ove adiktivnosti od materijalizma i to 365 dana u godini“.

Slaba nada. Izuzev ako ne pomogne jedna poruka na humorističkoj strani jednog londonskog dnevinika: „Ne brinite, Bog još nije otišao iz Britanije; samo je trenutno angažovan na jednom ozbiljnijem projektu“.

U svakom slučaju, Britanija je o Božićnim praznicima sva treperila u svetlima; zvona su zvonila u slavu Sina božjeg, sveštenici su pričešćivali, pili krv i jeli Hristovo telo; pevali psalme i veličali rođendan Bogočoveka u čije je ime 60 miliona Britanaca – vernika i ateista – uživalo u pantagruelskoj gozbi na koju su mnogi potrošili i poslednju funtu.

[/restrictedarea]