Od buntovništva do molitve

Piše Selimir Radulović

U Nogovu pesmu stala su sva naša tradicijska, duhovna i pesnička blaga, obilna i lomna, a u plahovitoj, no nežnoj, punoći njegovog temperamenta, ostvario se, bez ostatka, lirski pev srpskoga jezika, overavajući da je poezija najverodostojnija i najuzbudljivija mogućnost jezika

Ako bismo se hteli, očas, suočiti s integralnim kontekstom pevanja Rajka Petrova Noga, neophodno je pozvati se na reči dvaju uglednika savremene srpske književnosti. Nalazeći, još u Zimomori, molitvene klice koje će proklijati u njegovim kasnijim pesmama, Svetozar Koljević, iznoseći osnovne utiske o Nogovom pesništvu, imenuje putanju od buntovništva do molitve. O toj putanji sam Nogo će zapisati – ja pevam jezikom koji se preobrazio, progledao i postideo. Svako zrenje počinje postiđenjem. Drugi uglednik savremene srpske književnosti, reč je o Matiji Bećkoviću, veli da je Rajko Petrov Nogo, posle Alekse Šantića i Jovana Dučića, najizvedeniji i najpodvezaniji pesnik koji nam je stigao iz Hercegovine, iz korenskih krajolika srpskoga jezika. Ako bismo, pak, hteli zasenčiti opsesivne značenjske prevoje Nogovog integralnog pesničkog dela, odnosno, imenovati značenjsko klupko koje se razmotava u njegovim knjigama, onda je neophodno imenovati tri motivska kruga – vekovečiti zavičajno-porodični pečat, neponištive prizore i trepereće senke detinjstva i sjaj i cvet prirode. Iz njih izranjaju i otac Petar, koji je, kako pesnik peva, sem karaktera, imao malo šta, koji se pojavljuje kao mramor, i majka Stana, koju iz oblaka čupamo, koja se javlja i gleda očima divlje kamilice. I svi oni prizori koji su uslovili da se zapiše da je, za Rajka Petrova Noga, zavičaj – i domovina reči, i postojbina bola. Tu su, naravno, i slike detinjstva i osećanje prirode kao egzistencijalno-duhovnog utočišta, iz kojeg iznedruju potresni istorijsko-biografski prizori. A ako bismo uspostavljali poredak striktnih poetičkih označica, onda bismo u Nogovim pesmama, ispevanim u minulih tri desetleća, prepoznali ukrštaj individualnog i kolektivnog iskustva o životu i svetu, pa bi i prizore iz prašnjavih porodičnih spomenara sameravali u ukrštaju sa živim tradicijskim vrelima srpskoga naroda, sa silinom nacionalno-istorijskog pamćenja i mitsko-religijskih slika. Stoga nam, razmljivo, veoma sugestivno deluje stanovište Novice Petkovića, u kojem navodi kolibu u Vilovom dolu, iz Lazareve subote, koju pesnik naseljava nebesnicima s Kosova, slamicom nebeskom i suzom vitlejemskom, pokazujući kako se jedan lični (porodični) narativ ukršta s prosevima velikih mitsko-istorijskih, odnosno, religijskih slika – vitanijski i srpski Lazar, svetac i čestiti knez.

NIJE SVE PROPALO KAD PROPALO SVE JE Reč je o pesniku koji, smeštajući vlastitu pesmu u kontekst pisma što sa neba silazi, sledi Vukovu, Njegoševu, Andrićevu, Matijinu liniju tragičnih junaka kosovskoga mita. Ali i o jednom od  izabranih savremenih srpskih pesnika koji zna da smo Bogu dužni položiti račun za mnoge dugove. Otuda i pesma Balada o Đurđevdanu, s posvetom Zapis za Voždovačku crkvu, jedna od najliričnijih srpskih lirskih pesama i jedna od najsrpskijih srpskih duhovnih pesama. Prozirući ozdo, ovaj nas pesnik suočava s onim što je ozakonjeno ozgo, prevodeći nas, nepostojeće, u postojanje, ne dajući da nam korov njivu zatre, zemlju podastirući, nebo rasprostirući.

Ukazujem, s razlogom, na treći i sedmi distih, bacajući na njih biblijska (novozavetna) i svetootačka svetla.

Treći distih glasi – Na Đurđev dan tuga iz Srbalja veje / Nije sve propalo kad propalo sve je.

A sedmi – Iz novih fresaka stara tuga veje / Nije sve propalo kad propalo sve je.

[restrictedarea]

 

Da li se vrednost ova dva distiha, budući se, i u jednom i u drugom slučaju, stih semantički lomi, eliptično samoponištava, može uopšte meriti ovozemaljskom merom davanja i uzimanja. I koja bi to mera bila? ­Uzmite jaram svoj na sebe, veli Nazarećanin svojim učenicima, jer jaram je moj blag i breme je moje lako. Sa stanovišta naše istorijske (zemaljske) mere, da li je taj jaram, doista, blag i to breme, doista, lako! Pa, opet, samo neizrecivo lakomislen čovek misli da ono što je, doista, lako, može biti teretno. Za lenstvujuće i besposlene čak i jelo i piće predstavljaju teret. Oni vredni, koji bdiju, ne uzmičući ni pred neobičnim ni pred neodređenim ciljevima, suočavaju se s njima s većom smelošću negoli bezbrižni i sanjivi s veoma lakim i savladivim ciljevima. Ne postoji, jamačno, ništa lako i ostvarivo što nam naša mlitavost neće predstaviti kao teško i neostvarivo, kao što ne postoji ništa teško i neostvarivo što naš trud i smernost ne predstavljaju odveć lakim. Šta može, primerice, biti teže od suočenja, svakoga dana, s iskušenjem smrti. Pa, ipak, apostol Pavle to smatra prelakim iskušenjem, prolaznom malom nevoljom, koja nam priprema preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave (2 Kor 4.17). Jer kad je stvar po prirodi teška, ona, isto tako, prirodno, po nadi (veri!), u buduće, postaje laka. Otud – nije sve propalo kad propalo sve je! Ali samo onima koji ne gledaju ono što se vidi, nego ono što se ne vidi, što čekaju u redu pred uskim, a ne pred širokim vratima. I još – šta je korist privremena i čemu žudnja za blagom zemaljskim, pred onim što niti oko vide, niti oko ču, niti u srce čoveku dođe (1 Kor 2,9). Žudnja za nebeskim i najtežu zemaljsku meru smešta u prostor senki i velikog i neotklonjivog podsmeha. Pa se i sve nedaće zemaljske daju nadvladati (pa i kad propalo sve je) uz pomoć Onog koji nas je zavoleo i pre nego što smo mi zavoleli Njega. Otud glas smirenoumlja – Nije sve propalo kad propalo sve je.

Mera koja nam je data nije pesnikova mera, uprkos haotičnom i besmislenom vrtlogu savremenog sveta koji vitla sa slamkom koja se zove čovek. Čekajući, za dugih godina, da svane srpskoj duši pesnik ukazuje na onaj smisao života koji život čini životom, onaj Logos Božji koji je istinski hleb života kojim se hranimo. Baladično-elegičnim (ali i molitvenim) tonom, u pesmi kojom se imenuje naš veliki praznik, s nebeske osmatračnice, pesnik, opazivši nebeska dobra, nebeski deo imajući, predočava da je ljubav prema večnom večna i da nije sve propalo kad propalo sve je. Sada kada se, u vremenu tame, rasprostire mnogo grehova naših, pesnik se, hodajući po zemlji, dohvatio lestvi nebesa, kao duša sabrana i bogoljubiva, iznedrujući glas – ako veruješ, iz duše ne mogu izlaziti slabe i hladne reči, već reči jače od svakog usijanog gvožđa.

Ova pesma, kao gotovo idealni uzorak pesničkog dela Rajka Petrova Noga, svedoči, najneposrednije, da koreni dela sežu u prošlost, da delo, ako je delo, ruši granice svoga vremena, da živi u velikom vremenu, odnosno, večnosti, još intenzivnije i punije nego u svom vremenu. Sve što pripada samo sadašnjem vremenu umire zajedno s njim. Baladom o Đurđevdanu pesnik je pokazao da mu trud nije bio uzaludan, da nije sejao po kamenu, ali i da, u svetu koji škripi i preti da se sruši, pun zasluga samo pesnički istinski stanuje čovek na ovoj zemlji. U jednoj od njegovih pesama, zasnovanih na tek zasenčenoj biblijskoj (novozavetnoj) osnovi, pokazao je da kad se dobro poseje tad se i klasje zlatno sabira. I da su najjači oni koji se hvale nemoćima svojim, jaki u sili Hristovoj. I doista, nije sve propalo kad propalo sve je, jer, setimo se – kada sam slab onda sam silan. I još – koji misli da stoji, neka pazi da ne padne.

ZNAK NAD SRPSKIM NEBOM U pesmu Rajka Petrova Noga stala su sva naša tradicijska, duhovna i pesnička blaga, obilna i lomna, a u plahovitoj, no nežnoj, punoći njegovog temperamenta, ostvario se, bez ostatka, lirski pev srpskoga jezika, overavajući da je poezija najverodostojnija i najuzbudljivija mogućnost jezika i da je u našem, srpskom, jeziku, i hleb koji jedemo i sloboda bez koje ne možemo. Poezija je naša suza, naša uzvišena, osobita tuga, trzaj duše koja ispoveda pošteno i s pesimizmom. U pesmu Rajka Petrova Noga stala je jedinstvena mistika jezika i metra, jedinstvena mistika ritma, jedinstvena mistika zvuka, jedinstveni odećaj za oblik; ona se razlistava po zlatnom pravilu lepote i po zakonima izuzetne čulne personalnosti. U njoj su sjedinjeni poetski i muzički dar; ona overava da je pesnik, pre nego što je zavoleo znakove poezije, osluškivao osnovne zakone čoveka i zemlje i, kao takva, veliki je znak nad srpskim nebom, nad kojim su se nadvili teški oblaci – istinska objava novog ukazivanja nekada svetloga horizonta srpskoga.

Pišući o Ivu Andriću, strancu u sopstvenom životu, strancu i posle smrti, Rajko Petrov Nogo veli da ga zamišlja kako gazi uskom vukovsko-njegoševskom stazom, i svitka, i svetli s više, među Vlašićima, da bi se dole, na zemlji, videlo putovati. I njegova poezija, na svoj način, svitka i svetli, s više, među Vlašićima, da bi se u našoj tužnoj savremenosti osnažila mera kosovskog hronotopa i obeležilo, uzanom stazom, mučeništvo posrnulog kosovskog zbega na srpskom vekovečitom žrtvenom polju.

I u zemlji i na nebu i bez ovih tavnih slova / Za života mrtvi zebu tužna braća sa Kosova /  (U Vilovome dolu, 176) peva Rajko Petrov Nogo, bacajući verodostojne, anticipirajuće, imaginativne snopove, na našu tragičnu savremenost, obasjavajući, istovremeno, tragičnu dijalektiku našeg istorijskog poraza.

Na samom kraju, da podsetim, povodom Nogove pesničke i duhovne avanture, na reči Isidore Sekulić, izgovorene povodom sabranih dela Jovana Dučića – ništa razasuto, otkinuto, pušteno, neodgovorno, slučajno. Ali i na reči, koje smo danas posve zaboravili – dokle je sinova koji veruju u svoje pleme, dotle je pleme neumorno živo!

 

[/restrictedarea]