Kruna „Brazilskog kvinteta“

Piše Nataša Anđelković

Roman brazilskog pisca Almina evropska kritika poredila je i sa Prustovim „Traganjem za izgubljenim vremenom“ i  Džojsovim omažom Dablinu u „Uliksu“ 

Malo je brazilskih pisaca koji su se „odomaćili“ među našom čitalačkom publikom. Pored realiste Maćada de Asisa koji tvori svetsku istoriju književnosti rame uz rame sa Floberom, ili kultnog dvadesetovekovnog pisca Žorža Amadoa, većeg odjeka nisu imali drugi pisci ove velike i važne književnosti, a posebno ne savremeni pisci. U zbilja velikom književnom prostoru ove zemlje i ovog jezika nije ni lako izdvojiti pisca koji će biti dovoljno univerzalan da ga razumeju prekookeanski čitaoci, ali i dovoljno lokalan da bi se iz njegove proze mogla spoznati specifična boja i duh ovog podneblja i ove kulture.
Roman Slobodan grad, koji je pred našim čitaocima, zapravo je poslednji deo „Brazilskog kvinteta“ – Alminovih pet romana koji kroz različite teme i priče slikaju savremeni Brazil, s povremenim osvrtima i na njegovu istoriju. Kako delovi kvinteta nisu međusobno povezani, prevodili su se često na strane jezike, pa ih je i evropska kritika poredila sa Prustovim Traganjem za izgubljenim vremenom, Džojsovim omažom Dablinu u Uliksu ili Darelovim Aleksandrijskim kvartetom. Iako je erudicija Žoaoa Almina kao profesora filozofije na internacionalnim univerzitetima nesporna, uočljivo je da, makar u Slobodnom gradu, njegov zahvat ove teme (svojevrsni portret jednog grada i jedne zemlje) nema tu širinu koju su umeli da daju ovi njegovi veliki književni prethodnici. Ono što pripovedača nagoni da priča priču jeste višestruka enigma i magičnost Slobodnog grada, svojevrsnog vremenskog predgrađa buduće prestonice, Brazilije. Zidanje grada tamo gde inače nema tragova ljudskog života ima u sebi nečeg istovremeno neprirodnog i mitskog. Kao što su prema različitim legendama prilikom postanka sveta specifičnim odlukama nastajali gradovi na neobičnim mestima uz razne teškoće, tako je i Brazilija, kao danas možda najmlađi grad, nastala usred prašume, onda kada su već svi svetovi i gradovi odavno bili izmišljeni. Kako je teško očekivati da veštački i planski postavljen grad može imati svoju dušu i svoju priču, pripovedač nam pokazuje da se taj duh i mit kriju upravo u privremenom gradu, sačinjenom od drvenih baraka i blatnjavih ulica, koji je postao dom onih koji su Braziliju gradili. Priča o Slobodnom gradu i Braziliji za pripovedača koji se seća svog detinjstva tamo je priča o njegovom ocu.
Političke igre i poslovne mahinacije u koje je njegov otac bio uključen, obavijene su i kriminalnim velom za koji sin nije do kraja bio siguran da li je prekrivao i njegovog oca. Odrastajući sa ocem i dve tetke od kojih je jedna stroga katolkinja a druga socijalistkinja i ilegalna revolucionarka, dečak počinje da iz dvostruke perspektive sagledava ideju očevog poslovnog uspeha zasnovanog na jeftinoj kupovini gole, prašnjave zemlje i ponovnoj prodaji takvih parcela po cenama koje rastu zajedno sa gradom što se u prašumi gradi. Poslovanje bez poreza i siva ekonomija koja počinje da buja u eksperimentalnom gradu uz podršku vojnih vlasti, i kad izazove moralnu osudu od strane pripovedača, ona ne izlazi izvan istorijske ravni. Njegov otac je radio ono što su svi radili i što je u Braziliji jedino i moglo da se radi. Uznemirenost što pokreće junaka jeste saznanje o mogućem zločinu koji je otac počinio. Zadiranje u sudbinu neobičnog momka Valdivina i njegove smrti pod nerazrešenim okolnostima, zapravo je ikonično slikanje zanesenosti i ideala koji su mogli da grade svetove a koji su u tome bili sprečeni od strane onih što su tih ideala lišeni…
Brazil o kojem u ovom romanu čitamo je „brazilski“ pun kiše i prašine, jare i pripeke, strasti i temperamenta, ali je i univerzalna slika ljudskih poroka, gladi za životom, za lepim i pravednim. zaйm bez prozvonazaйm v barnaulezaйm deneg s 16 let