Kraj nezavisnog izveštavanja o „Fukušimi“

Piše MARA KNEŽEVIĆ KERN

Dok se odvijala nuklearna drama, udarna vest u japanskim medijima bilo je rođenje bebe pande. U međuvremenu je mladunče uginulo, ali to nije vest, kao što nije vest ni stradanje američkih marinaca ozračenih tokom akcije spasavanja oštećene nuklearke

Događaji koji su usledili nakon zemljotresom izazvanog cunamija u Japanu 3. novembra 2011. ne ukazuju samo na neodgovornost kompanije TEPKO, vlasnika nuklearke, niti se mogu ograničiti na kritiku sprege vlade i nuklearnog lobija, već se moraju posmatrati u širem kontekstu. Brojni nedostaci u konstrukciji i režimu rada nuklearke nisu karakteristični samo za „Fukušima Daiči“ elektranu. S istim problemima se suočavaju i 23 nuklearke u SAD, a jedini način na koji ih Nuclear Regulatory Commission rešava je uručivanje otkaza svakom ko javno iznese zabrinutost zbog stanja u tom sektoru.

 

POIGRAVANJE SA ŽIVOTIMA Što se tiče „Fukušime“, tragedija je započela kvarom sistema za upumpavanje vode neophodne za rashlađivanje reaktora, što je dovelo do topljenja jezgra nuklearnog reaktora. Radioaktivni oblak je ostavio trag širom planete, alarmirajući mrežu kontrolnih punktova da unisono započnu sa umanjivanjem podataka o opasnosti do potpunog isključenja mernih instrumenata.

Arni Gundersen je sa nezavisnom grupom stručnjaka odmah alarmirao svetsku javnost, zabrinut zbog „diletantskog poigravanja sa ljudskim životima“ kompanije i japanske vlade, uz podršku strogo kontrolisanih medija. Gundersen tvrdi da se isključivo radi o čuvanju ugleda nuklearne industrije, što je omogućilo da slučaj preuzme TEPKO, „kompanija nestručna i nekompetentna za sanaciju havarije s kakvom se čovečanstvo još nije srelo“.

Javnosti je prikazan propagandni animirani film u režiji kompanije, sa detaljima operacije izmeštanja gorivnih šipki (fuel rods) iz oštećenog bazena u jedinici br. 4, van objekta na „bezbednije“ mesto.

U filmu se ne vidi da su šipke i kontejneri oštećeni i zatrpani šutom, niti je nagoveštena mogućnost da se šipke pri vađenju zaglave. Eventualni lom bi doveo do katastrofalne lančane reakcije a neki od zemljotresa koji se u svakom slučaju očekuju mogao bi da polomi već oštećenu konstrukciju na koju su postavljeni kranovi za izvlačenje šipki.

Dok TEPKO u filmu poručuje Japancima da će biti obaveštavani o toku operacije i na vreme alarmirani, ukoliko se nešto neprijatno dogodi, u stvarnosti već hapse inženjere koji javno izražavaju sumnje u „sanacioni projekat“. Pri tom se prećutkuje činjenica da TEPKO nema novca za tako obimnu rekonstrukciju i da će se troškovi svaliti na pleća japanskog naroda.

[restrictedarea]

KONTAMINIRANA VODA O KOJOJ SE ĆUTI Gundersen upozorava da je od kozmetičkog izmeštanja šipki iz jedinice br. 4 urgentnije obezbeđivanje ostalih jedinica (1,2,3) što navodi na pomisao da se radi o pukom zamajavanju javnosti i stvaranju iluzije da se nešto radi. „Ako želimo nešto da uradimo, pre čišćenja ruševina treba počistiti TEPKO sa lica mesta“.

Veliki problem (u filmu ga ne spominju) predstavlja voda. Direktor projekta za nadzor nad radom reaktora Pol Ginter tvrdi da se kontaminirana voda ispušta u okean od 2011. „Ukoliko se nastavi sa dosadašnjim svakodnevnim izlivanjem 300 tona vode u okean, čitav Pacifik će u roku od pet godina biti kontaminiran. Pritom se svakodnevno podzemnim kanalima ispod nuklearke upumpava u postojeće havarisane bazene 400 tona vode koja se sprovodi dalje u na brzinu napravljene kontejnere, čiji broj već prelazi 1000. Rastuća količina kontejnera, u kojima se već nalazi milion tona vode, statički ugrožava čitav prostor oko havarisanog objekta. Kontejneri su napravljeni u obliku velike čelične buradi, sastavljene od prstenastih nastavaka sa gumenim i plastičnim umecima i spojnicama, kroz koje je počela da curi radioaktivna tečnost. Prema proračunima ekspertskog tima, do sada je iscurilo tri stotine tona kontaminirane vode a kontejneri neće moći da izdrže duže od četiri godine. Dodatnu opasnost predstavlja odabrana lokacija za smeštaj kontejnera: nalaze se na uzvišenju iznad obale, što bi u slučaju zemljotresa dovelo do izlivanja čitavog sadržaja u okean.

TEPKO izjavljuje da je briga oko kvaliteta kontejnera nepotrebna, s obzirom na to da oni u svakom slučaju predviđaju ispuštanje kontaminirane vode u Pacifik – „Ne mislite valjda da ćemo je večito čuvati.“ U međuvremenu, duž obala Aljaske već se osećaju posledice kontaminacije koja se širi prema zapadnoj obali Kanade, SAD i obalama severnog Meksika, uzrokujući uništavanje biosfere.

Niko ne rešava problem bujica koje se neometano slivaju na prostor nuklearnog kompleksa, noseći u okean kontaminirani materijal. Odbijen je i predlog nuklearnog inženjera Arnija Gundersena da se kontaminacija okeana ublaži kopanjem drenažnih rovova radi preusmeravanja bujice. Kompanija je iznela argument da će to „mnogo da košta“. TEPKO je lansirao u javnost „jeftiniju“ ideju: izgradiće zid od leda. Nejasno je odakle će dobijati energiju za hlađenje i na koji način će to delovati, ali predstava mora da se nastavi.

 

Rukopis Agende 21 Najveći stručnjaci iz ove oblasti su se u međuvremenu samoorganizovali i poslali apel UN, tražeći da ova organizacija preuzme slučaj ne bi li se mobilisali svi koji mogu da pomognu kako stručno, tako i finansijski. Majkl Šnajder predlaže osnivanje međunarodnog tima koji bi stavio pod kontrolu i japansku vladu i TEPKO uz formiranje transparentne otvorene ekspertske mreže.

Reakcija države na apele usledila je pre nekoliko dana: objavljeno je usvajanje Zakona o zabrani nezavisnog izveštavanja o situaciji u „Fukušimi“, uz obrazloženje da se radi o „zaštiti nacionalne bezbednosti“. Prema novom zakonu vlada može bez obrazloženja da privede i uhapsi bilo koga u cilju sprečavanja nezavisnog izveštavanja javnosti. Ovo je učinjeno u interesu vlasnika nuklearke, čiji je jedini cilj da smanji troškove. TEPKO je zbog toga preuzeo na sebe organizaciju raščišćavanja ruševina i sanacije, što je kompaniji omogućilo da sklapa ugovore sa sumnjivim firmama koje angažuju neobučenu radnu snagu, koristeći robove novog svetskog nuklearnog poretka za rad u užasnim uslovima, uz neadekvatnu zaštitu.

U ovoj skandaloznoj odluci prepoznajemo rukopis Agende 21, koja sugeriše državi deregulaciju sopstvenog zakonodavstva, kako bi se omogućilo kompanijama da se ponašaju kao država u državi.  Protiv zakona je podigao glas i pravni ekspert Taro Jamamoto, tvrdeći da se radi o svojevrsnom državnom udaru, prepoznajući znake oživljavanja nacizma u Japanu, dok  ugledni časopis „Asahi Šimbun“ ovaj pravni akt upoređuje sa zakonom donesenim u totalitarnom Japanu koji je doveo do Perl Harbura: „Ovo će biti kraj nezavisnog izveštavanja o „Fukušimi“. Globalni princip deregulacije u ovom slučaju stavlja u opasnost čitavo čovečanstvo a Japancima je – zbog kulturoloških specifičnosti – očigledno lako manipulisati. To se može videti i na osnovu izjave bivšeg gradonačelnika Tokija Šintaroa Išihara (tesno vezanog sa nuklearnom industrijom) da je „za tragediju u „Fukušimi“ kriv japanski narod. „Fukušima“ se dogodila kao božja kazna.“

Očigledno je da se u poslove oko „saniranja problema u „Fukušimi“ uključio i organizovani kriminal, s obzirom na to da je došlo i do krađe radioaktivnog materijala za izradu prljavih bombi. Novim zakonom vlast je obezbedila manevarski prostor za ovakve kriminalne radnje, omogućivši prikrivanje posledica korporativnog samovlašća.

 

NASILJE NAD PRIRODOM O dimenzijama ugroženosti nacije govore izveštaji AFPS objavljeni u japanskim novinama iz  kojih se vidi da je u litru podzemne vode pronađeno 32.000 bekerela radioaktivne supstance a bezbednom se smatra voda koja sadrži 10 bekerela. Dva dana nakon što je ovo objavljeno, World Nuclear Association je tražila od  autora članka da povuče priču  „zbog pritiska javnosti na agenciju da potvrdi informaciju“.

Do očiju Japanaca nisu stigle ni fotografije Najdžela Kovingtona, na kojima se vide stotine nasukanih kitova duž obale, dok je lokalno stanovništvo ubeđivano da je ribolov bezbedan. Ljudi su jeli ribu iz okeana, u koji je dnevno ubacivano 300 tona kontaminirane vode.

Savesni japanski poljoprivrednici očajno poručuju da ih je sramota što proizvode kontaminiranu hranu, koja će ubijati ljude širom sveta, ukazujući na monstruozan sporazum SAD i Japana kojim se dozvoljava izvoz prehrambenih proizvoda uz zadržavanje oznake „biološki gajeno“. Dok se odvijala nuklearna drama, udarna vest u japanskim medijima bilo je rođenje bebe pande. U međuvremenu je mladunče uginulo, ali to nije vest, kao što nije vest ni stradanje američkih marinaca sa broda „Ronald Regan“ ozračenih tokom akcije spasavanja oštećene nuklearke. Brod se u tom trenutku nalazio u japanskim vodama, pa je na molbu japanske vlade pozajmio sistem za pumpanje vode, ubeđujući Amerikance da nema radijacije. Tek kad je u vojnoj bazi „Jokosuka“ detektovana radijacija, mornari su shvatili da japanski zvaničnici lažu. U igru se svojevremeno uključila i srpska vlada, ponudivši pomoć naših vatrogasaca u gašenju požara u „Fukušimi“.

Pol Cimerman, autor knjige „Bukvar o umetnosti obmane“ upozorio je da su naučnici, ulazeći u svet atoma, oživeli otrovno seme i da oslobađanje atomske energije na našoj Planeti predstavlja vrhunsko nasilje nad redom u prirodi. On zaključuje da su elite koje odlučuju o tome ili neznalice nesvesne posledica ili namerno rasejavaju radijaciju ne bi li smanjili svetsku populaciju.

[/restrictedarea]