Banjaluci u gostima /prvi deo/ – Gde Tompson prođe, tu ćirilica ne raste

Piše Miodrag Zarković

Svoj 22. rođendan Republika Srpska proslavlja u nimalo zavidnom položaju: napadnuta sa mnogih strana, ugrožena je čak i iznutra, po istim receptima koje su Zapadni nasilnici primenili i u Srbiji; zato Banjaluka, glavni i najveći grad Republike Srpske, trpi nagle, očigledno nimalo povoljne promene, po kojima sve više podseća na Beograd

Niko neće moći da prebaci zagrebačkom gradonačelniku Milanu Bandiću da je kao osvajač bio skroman ili pažljiv. Kada je, naime, petog decembra prošle godine posetio Banjaluku, gde ga je sa najširim osmehom na svetu ugostio tamošnji gradonačelnik Slobodan Gavranović, Bandić nije mogao da se uzdrži od likovanja, samo naoko bezopasnog:

„Da sam napravio tri nebodera u Zagrebu, ne bi došlo ovoliko novinara“, osmehnuo se dok je brojao načičkane izveštače koji su došli da proprate sastanak dva gradonačelnika.

Bandićeva primedba bila je matematički skroz ispravna, pošto njemu hrvatska glasila inače ne pridaju pažnje ni približno toliko koliko su mu toga dana poklonile njihove banjalučke kolege: čak je i Bandićeva poseta prestonici Republike Srpske, koja je u samoj Banjaluci bila među udarnim vestima, u hrvatskim i zagrebačkim sredstvima izveštavanja bila propraćena sporadično i veoma skromno. Primedba je, međutim, odisala i ne preterano prikrivanom ohološću, svojstvenom onima koji u sili i nepravdi stupaju na tek oteto tlo.

Oholost Bandićeve primedbe postaje uočljivija ako se ima u vidu da je on, svega nekoliko dana pre dotične posete – tokom koje je, kako i priliči savremenim osvajačima, predvodio čitavu privredno-versku delegaciju iz hrvatske prestonice – sasvim otvoreno priznao da je potpisao peticiju protiv ćirilice, koja već mesecima kruži Hrvatskom i do sada je prikupila valjano više od pola miliona pristalica. Dakle, u tom trenutku, kada je s ponosom bio istakao da je potpisao grozomornu peticiju, Bandićeva poseta Republici Srpskoj bila je uveliko utanačena, ali njega to nije sprečilo da nažvrlja svoje ime na ustašoidni zahtev da se ćirilica protera iz Hrvatske i zvanično. Kao da je znao da mu u Banjaluci zbog toga niko neće zameriti.

Uostalom, sama Banjaluka iovako deluje maltene kao da je istu tu ćirilicu proterala čak i uspešnije od hrvatskih komšija.

 

OSKUDNA SAZNANJA To da je ćirilica bezmalo neprimetna u glavnom i najvećem gradu Republike Srpske, koji je uveliko „prešao“ na latinicu kao nadmoćno pismo u javnom prostoru, verovatno je potpuno iznenađenje za prosečnog čitaoca iz Srbije, iz prostog razloga što je javnost u Srbiji vrlo oskudno i površno obaveštavana o onome što se dešava u srpskom entitetu unutar Bosne i Hercegovine. Onim retkim prilikama kada je i prisutna u srpskoj javnosti, Republika Srpska je vidljiva u opštim crtama i oblicima, bez zalaženja u potankosti: jedni se kunu u njen nesumnjiv istorijski značaj, izvojevan kroz krvavi građanski rat iz devedesetih u kojem je srpsko stanovništvo uspelo da u valjanoj meri spreči ponavljanje genocida iz Drugog svetskog rata; drugi, okupljeni oko „druge Srbije“, Republiku Srpsku proklinju kao „genocidnu tvorevinu“ i do besvesti ponavljaju sarajevske, odnosno zagrebačke, odnosno Zapadne klevete o srebreničkom „genocidu“. Retko ko zalazi u mikrokosmos, u svakodnevicu Republike Srpske, kojom su, čak i pre nadmenog Milana Bandića, protutnjala dva poznata srbofoba – Dinko Gruhonjić i Marko Perković Tompson, svaki na svoj način.

Gruhonjić, rođeni Banjalučanin ali već dvadesetak godina nastanjen u Novom Sadu, maja 2010. je za zloglasni i zloslutni sajt E-novine napisao reportažu sa svečanog otvaranja nove zgrade Radio-televizije Republike Srpske. Bio je to, kako je napisao, njegov prvi odlazak u rodni grad otkako se početkom devedesetih iz njega odselio. Odranije poznat po neskrivenoj mržnji prema srpstvu, a prema Republici Srpskoj, Gruhonjić nije izdržao da u ovoj reportaži ne ispuca svoj otrovni rafal, koji je „Pečat“ već prenosio, ali nije naodmet podsetiti se tih reči natopljenih nacističkom ostrašćenošću:

„Gledam onda djevojke, jer je Banjaluka nekad bila nadaleko čuvena ne samo po njihovoj brojnosti (sedam na jednoga, veli legenda, a ja se ‚udao‘ u Vojvodinu, od silnog izbora!) već i po ljepoti. Ima ih sređenih, što jest, jest. I na štikle se odvaže, mada im hod baš nije ko u srne. Ali nema onih lijepih, dugonogih, dugovratih, suptilnih, mističnih gradskih ljepotica koje oduzimaju dah. I to nam je fašizam donio. Od grada u kojem su nekada živjeli svi, pretvorio se u etnički čistu naseobinu, gdje me, pogotovo ovi mlađi, čudno gledaju kad kažem da se zovem Dinko. U takvom gradu, u kojem žive samo jedni, ni ženske ni muške ljepote neće biti. Noge će biti sve kraće, a pogledi sve tuplji.“

Osim što je besramno uvredljiv, Gruhonjićev opis je i duboko netačan. Kako se „Pečat“ uverio za protekle praznike, niti su Banjalučani manjkavi u nogama, niti tupi u očima. A tamošnje žene, koje Gruhonjić tako bezobzirno ponižava, sasvim su dorasle dobrom glasu koji ih odvajkada prati: ne samo u fizičkom već i u svakom drugom smislu reč je o prevashodno vrlo prijatnim osobama. Naravno da ima izuzetaka, devojaka i žena koje kao da su se ugledale na u beogradskoj javnosti sveprisutne „zvezde“ javne scene, pa preteruju ili u histeričnoj raskalašnosti ili u uobraženoj samoživosti, ali se, čak i u vreme udarnih vikend izlazaka, mogu maltene na prste prebrojati.

[restrictedarea]

„Beograđani uglavnom pričaju da su potpuno pozitivno šokirani time koliko su žene ovde normalne“, kaže Brane, izbacivač u „Inboksu“, jednom od posećenijih noćnih klubova u centru Banjaluke. „Nisu digle nos, ne glume neku vajnu nepristupačnost kojom nesigurne žene umeju sebi da dodaju na nekom veštačkom značaju. Takvih je ovde malo. Ima klinki koje su pa suprotna krajnost, koje prave probleme, ono, kad se napiju i tako to, ali generalno Banjalučanke nisu incidentne, ni na jednu ni na drugu stranu. A da su prelepe, to valjda možete da vidite i sami.“

Tako da je Gruhonjićeva „briga“ za Banjalučane, a naročito za nežniji pol, bila potpuno neutemeljena.

 

ENGLESKI MESTO SRPSKOG Ono što bi, avaj, Gruhonjića nesumnjivo obradovalo, jeste već rečena sudbina ćirilice, koja strada uporedo sa srpskim jezikom. Banjaluka je, što se može naslutiti i po nazivu pomenutog kluba (Inboks) kao i svi veći gradovi u Srbiji krenula putem masovne anglizacije, prvenstveno ugostiteljskih objekata. Diskoteke, kafići i restorani prevashodno nose nazive po kakvim motivima sa Zapada, mahom Amerike i Britanije, zbog čega su najčešće ti nazivi i ispisani na izvornom, engleskom jeziku, umesto da su transkribovani na srpski kako bi nalagao pravopis. (Vidljiv izuzetak, kao i u Beogradu, predstavljaju takođe vrlo raširene picerije i špageterije, većinski nazivane po italijanski.)

U takvom rasporedu snaga, dabome, za sirotu ćirilicu nema mesta. U roku od svega nekoliko godina, skoro potpuno je izgubila bitku za prevlast i drži se još jedino na uličnim tablama, zvaničnim putokazima i na pokojim usamljenim „etnorestoranima“ i pekarama.

„Ćirilica je u vreme rata doživela neku vrstu renesanse, što jeste bilo pomalo i nasilno, kako to već ume da biva u ratnim okolnostima – stigne naređenje da preko noći svi moraju ovo ili ono, i šta ćeš nego da poslušaš. Ali, ipak je to bilo po volji naroda, koji je tada doživeo procvat ćirilice kao odraz svog nacionalnog zanosa. Bilo je to čak i nekakvo osveženje, posle one umorne jugoslovenske države koju su tada svi mrzeli, a sada navodno žale za njom. Ali, sve se to preokrenulo posle rata“, priča za „Pečat“ Danijel Simić, književnik i novinar, svojevrsni borac za opstanak ćiriličnog pisma.

Simić je osnivač portala Frontal, na kojem ponosno piše da je „jedini ćirilični portal zapadno od Drine“. Uopšte ne nudi varijantu na latinici:

„Mi smo rekli da ćemo napraviti latiničnu varijantu onda kada ‚Avaz‘ ili ‚Oslobođenje‘kao liberalnije sarajevsko glasilo, budu imali ćiriličnu.“

Krupan, ćelav, bradat, glasan i rečit, Simić je među živahnijim pojavama javne pozornice u Republici Srpskoj, ali i Bosne i Hercegovine: delom zbog opisanog izgleda i početnog utiska koji može da ostavi, sarajevske TV i radio-stanice neretko ga pozivaju u goste, nadajući se da će se sjajno uklopiti u stereotipe o zlim i zatucanim Srbima; svaku od tih prilika Simić je prihvatao i, kaže, koristio da postigne sasvim suprotan efekat.

„Što je neko bio napisao pre sto godina: Srbi su prirodno liberalan narod, koji svoga kralja zove ‚Čika Pera‘. A ja sam još i liberalan po mnogim političkim i društvenim ubeđenjima. Zato sam u svakom tom gostovanju po sarajevskim medijima delovao skroz protivno onome što su oni priželjkivali, iako sam uvek zastupao jasne rodoljubive stavove. Štaviše, oni su ti koji su ispadali netolerantni i zadrti. A to se, ako ćemo iskreno, najbolje vidi upravo na pitanju ćirilice do kojeg lično veoma držim i smatram ga jednim od osnovnih pitanja sa kojima se Srpstvo danas susreće. Evo, samo da pogledate banjalučku štampu i da je uporedite sa sarajevskom. Kod nas jedino ‚Glas Srpske‘ nema ništa na latinici, dok svi ostali dnevni i periodični listovi imaju sadržaje na oba pisma. Za razliku od toga, niti jedan sarajevski štampani medij nema ni slovo na ćirilici.“

Sa televizijama je, veli Simić, stanje još i grđe, makar zbog toga što i banjalučki i sarajevski javni servis izdržava prvenstveno Republika Srpska:

„Postoji Radio-televizija Republike Srpske koja je naš javni servis. Zatim je tu i Federalna televizija koja je glasilo Federacije BiH. Visoki predstavnik je svojevremeno naterao ove dve TV kuće da uđu u istu firmu, koja se zove BHT koncern. E sad, taj BHT koncern većinom finansira Republika Srpska, zato što je naplata televizijske pretplate u Federaciji oko 30 odsto, dok kod nas u RS iznosi preko 70 odsto. Ali, uprkos tome što ih uglavnom mi iz RS izdržavamo, Federalna televizija nema ni traga ćirilice, ni u jednom svom programskom segmentu, iako im je ustavna obaveza da koriste oba pisma!“

 

NALIK BEOGRADU To kako se Sarajevo i ostatak muslimansko-hrvatske federacije odnose prema Republici Srpskoj, svakako da smeta i vređa, ali ipak manje nego to što sama RS, tačnije Banjaluka kao njeno kulturno, političko i privredno središte, ne samo da ne pruža nikakav otpor već se može učiniti da maltene i pomaže neprijateljsko delovanje. Po tome, Banjaluka nažalost ne zaostaje mnogo za Beogradom i drugim većim gradovima u Srbiji, koji su takođe odmakli na putu otuđenja od nacionalnih korena.

„Od završetka rata naovamo, stranci su upumpali nenormalne količine novca u takozvani `nevladin sektor`, a ovaj je spremno i poslušno uspostavio razorne mehanizme srbocida, odnosno zatiranja srpskog nacionalnog identiteta“, priča Danijel Simić. „Do sada se već stvorila neka kolaboracionistička aristokratija. To su ljudi koji godinama rade u tom nevladinom sektoru i tamo su pustili korenje. Ako sa njima nisi dobar, ti nećeš dobiti nikakve pare, ma kakav projekat da podneseš na konkurs. Koliko su bahati ti stranci i koliko rutinski peru novac, a sve uz pomoć ovdašnjih uslužnika, može da se vidi po tome što ‚Ju Es Eid‘ (američka agencija, navodno za finansiranje „civilnog društva“ u stranim zemljama, a u stvari za razaranje ciljanih država i društava iznutra – prim. aut.) više nema kod nas svoju kancelariju. Od pre izvesnog vremena, oni u Banjaluci imaju samo jednog oficira za vezu. A posao raspodele para koje oni svake godine šalju ovde, pri čemu količina tih para nikako nije zanemarljiva, obavlja nevladina organizacija koja se zove „Centar civilnih inicijativa“. Znači, oni ovde imaju domaću nevladinu organizaciju koja se bavi raspodelom novca za druge nevladine organizacije, jer im je jeftinije tako nego da oni sami moraju to da rade.“

„Rezultat svega toga je da ni posle ovoliko godina grad Banjaluka još nije vratio dvoglavog orla na zgradu Banovine, odakle su ga 1941. godine skinule ustaše. Ljudi kao da zaboravljaju na to, ili na vode računa o tome, da je u ustaško vreme bilo planirano da upravo Banjaluka bude glavni grad NDH. Te hrvatske pretenzije na Banjaluku verovatno nikada nisu ni prestajale da postoje, a sada su, rekao bih, sve izraženije“, ocenjuje Simić.

Teško je protivrečiti njegovom utisku, kada se vidi da hrvatska preduzeća vedre i oblače banjalučkom trgovinom, slično kao i u Srbiji. U isto vreme dok po „lijepoj njihovoj“ divljaju protiv ćirilice posebno a protiv Srpstva uopšteno, hrvatski privrednici užurbano grabe parče po parče tržišta u Republici Srpskoj, kao i u Srbiji. Tu se možemo vratiti na Milana Bandića, koji je, posle potpisivanja protivćirilične peticije imao ne samo obraza da dođe u najveći srpski grad zapadno od Drine već i da pokreće pitanje izdržavanja Katoličkog školskog centra u Banjaluci.

„Bandić je istakao da ga posebno raduje što će dobra saradnja Katoličke gimnazije u Banjaluci i gradonačelnika i njegovih saradnika uroditi plodom da se problem finansiranja gimnazije reši u celosti“, javila je agencija „Srna“ petog decembra prošle godine.

 

USTAŠA ZA NAUK Zagrebački gradonačelnik, međutim, nije bio jedini Hrvat koji je krajem prošle godine uznemirio javnost u Republici Srpskoj. Još veći metež posredno je izazvao već pomenuti Marko Perković Tompson čije su pesme izazvale pravi skandal sredinom decembra, kada je u javnost procurila vest da je jedan od predavača na Akademiji umetnosti Univerziteta u Banjaluci, docent Predrag Solomun, studentima treće godine na vežbama iz Filmske i TV montaže puštao spot Tompsona poznatog po otvorenom zagovaranju ustaštva i slavljenja NDH genocida nad Srbima u svojim pesmama.

„U sklopu priprema puno gledamo i analiziramo video-spotove, od onih najranijih do ovih najnovijih, one najbolje ali i one lošije, kako strane tako i domaće. Tompsonov spot na ‚ljubavnu‘ pesmu ‚Samo je ljubav tajna dvaju svjetova‘ pogledali smo već kada se čas i završio, neplanirano, preko Jutjuba, nakon čega smo ga zajedno i komentarisali i razmenili mišljenja o širem kontekstu propagande koju taj muzičar provodi“, pravdao se Solomun, bez nekog vidljivog osećanja krivice ili griže savesti, banjalučkim novinarima, kada je priča o njegovim neobičnim predavačkim metodama dospela u javnost. „Nažalost, Tompson je jedan od muzičara koji sa svojom ekipom saradnika ima vrlo kvalitetnu reklamnu kampanju svoga rada i prikrivenu propagandu jedne ideologije, što uključuje i video-spotove njegovih pesama kroz koje, pod krinkom ljubavi prema domovini i svome narodu, vrlo vešto relativizuje najcrnju stranicu hrvatske istorije. O tome treba govoriti i na to ukazivati jer se to dešava tu, kraj nas, na našim prostorima.“

U ovom njegovom objašnjenju lako je primetiti uobičajena ublažavanja prirode i umanjivanja razmera raširenosti povampirenog ustaštva u Hrvatskoj. Izrazi kao što su „prikrivena propaganda“ i „relativizovanje istorije“, za kojima Solomun spremno poseže, više sakrivaju nego što otkrivaju suštinu Tompsonovih malignih nastupa. Sama njegova spremnost da tako bljutavo i po inteligenciju publike uvredljivo priča o svom zastrašujućem nastavnom postupku dovoljna je da odslika dubinu do koje je društvo u najvećem gradu Republike Srpske ispratilo najpogubnije tokove iz Beograda.

Još se crnji utisak stiče kada se pročita kako je na ceo skandal reagovao Solomunov nadređeni Luka Kecman, dekan banjalučke Akademije umetnosti:

„Da li to znači da studenti ne treba da gledaju i nemački dokumentarni film ‚Trijumf volje‘, snimljen 1935. u režiji Leni Rifenštal, koji prikazuje 6. kongres tada vladajuće Nacističke stranke i koji sadrži scene govora nacističkih vođa Adolfa Hitlera, Rudolfa Hesa i Juliusa Štrajhera? Mene Tompson uopšte ne interesuje i smatram da je puštanje njegovog spota studentima sasvim u redu, ukoliko se tim postupkom pokazala negativna strana njegovog rada i promocije tog rada.“

 

NAMETNUTA KRIVICA Kako je Banjaluka, grad koji je pre dve decenije i te kako osetio ukus ratova vođenih protiv Srba i koji je neposredno stradao u Drugom svetskom ratu od kojeg nije proteklo ni sedamdeset godina, došla do toga da ovako trpeljivo, gotovo samrtnički, dozvoljava čisto neprijateljsko delovanje? Kako je moguće da u glavnom gradu Republike Srpske, čiji je prkos često – i s punim pravom – oduševljavao i bodrio odavno otupelu rodoljubivu javnost u matici Srbiji, spao na to da nema nikakve razumne mehanizme samoodbrane od otvorenih protivsrpskih provokacija? Šta je, u krajnjem slučaju, skoro potpuno proteralo ćirilicu iz Banjaluke?

„Mislim da su uspeli da nama Srbima nametnu snažan osećaj krivice“, kaže Jelena, 26-godišnja radnica u jednom od luksuznijih restorana, rođena Banjalučanka. „Za sve što se događalo u ratovima ispada da su krivi Srbi. Verujte, ne prođe dan a da na bosanskoj ili hrvatskoj televiziji ne prikažu emisiju o nekim srpskim zločinima. Ima tu mnogo izmišljotina i propagande, ima i zločina koji su se stvarno dogodili, ali su se, isto tako, dogodili i mnogi zločini nad Srbima, samo što se o njima ne prave emisije. Što je najgore, često takve emisije prikazuje i naša RTRS!“

Jelena podvlači da kod Hrvata i muslimana ne primećuje takvu vrstu osećanja, pa samim tim ni bilo kakvu uzdržanost u njihovom odnosu prema Srbima:

„Imam neku rodbinu u Splitu, svi su Hrvati. Često odlazim kod njih, naročito tokom leta. I volim ih, kao što i oni vole mene, na onom ljudskom nivou, rod smo. Ali, oni nimalo ne oklevaju da preda mnom slušaju Tompsona. Osim toga, ne mogu da kažem da smo ikada imali nekih neprijatnosti tamo, iako ih sestra i ja često posećujemo sa momcima. Još je momak moje sestre iz Beograda, pa još pravi galamdžija. Ima onaj tipični beogradski naglasak, koji se prepoznaje sa kilometra, a uz to je zaista glasan i upadljiv kad priča. I, uprkos svemu tome, nikada nismo imali nekakvih neprijatnosti. Ali, sa druge strane, oni pred nama mrtvi `ladni slušaju Tompsona. Njima to ovde niko ne bi uradio. U krajnjem slučaju, kod nas Srba i ne postoji niko ko iole liči na Tompsona.“

Kada se sve ove okolnosti imaju u vidu, može se reći da Republika Srpska na tom mikronivou, u svakodnevnom životu, deluje još ugroženije i u još većoj opasnosti nego na najvišoj, političkoj pozornici, iako i tamo nasrću na nju sa najrazličitijih strana. „Srpska je u ozbiljnoj opasnosti i bez preterivanja mogu da kažem da joj preti čak i gašenje, ukoliko se nešto ne preduzme“, kaže Emil Vlajki, potpredsednik RS, sa kojim će razgovor biti prenet u sledećem broju „Pečata“. Profesor Vlajki je, pritom, imao u vidu prvenstveno političke i makroekonomske pokazatelje, manje-više dobro poznate, samo što se retko ko odlučuje i da se suštinski osvrne na njih i da se sa njima uhvati ukoštac. Na „nižim spratovima“ je, međutim, stanje možda još i nepovoljnije, zbog raznoraznih činilaca, što se vrlo lako uočava na prelepim banjalučkim ulicama.

Da, Banjaluka je i dalje naočit grad, sa svojim širokim bulevarima, uređenim parkovima, vrlo delotvornim saobraćajem, izuzetno očuvanom javnom čistoćom… Sve to bi, sa probuđenim, energičnim stanovništvom, bila savršena osnova za neslućeni razvoj i napredak ovog grada u svim pravcima; samo da nije sveopšte razočaranosti, očajavanja i apatije ljudi, vrlo osetne na svakom koraku. Samo delimično je to nezadovoljstvo uslovljeno nepovoljnim privrednim stanjem, u kojem je najpogubnija velika stopa nezaposlenosti. Čak i više ga izaziva delovanje raznih spoljnih uticaja, koji su, sudeći po nekim nedavnim nagoveštajima, rešili da im je za konačno slamanje Republike Srpske neophodna neka tamošnja verzija Petog oktobra, a za nju im je pak potrebno tamošnje izdanje „Otpora“. Ono je uveliko u pripremi, bez obzira na to što sami akteri (sa kojima će razgovori takođe biti izneti naredne sedmice) možda i nisu svesni u kakvu se igru upuštaju.

A sudeći po izjavama pojedinih opozicionih političara, neće se u toj predstojećoj borbi za Republiku Srpsku prezati ni od nasilnih pokušaja udara na zakonski poredak entiteta.

Ko je i kada zapalio ratni fitilj u Bosni i Hercegovini

Tridesetdvogodišnji pravnik Milorad Kojić nalazi se na čelu Centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, sa sedištem u Banjaluci, oko godinu dana. Za to vreme, prikupio je obilje podataka koji na građanski rat u BiH bacaju potpuno drugačije svetlo od onog u kojem ga predstavljaju Haški tribunal i njegovi poslušnici širom regiona. Za ovaj broj, evo tek nekoliko činjenica, mahom nepoznatih:

„Kao početak rata može se uzeti 1. oktobar 1991. godine, kada je zvanična vojska Republike Hrvatske, putem svojih regularnih i paravojnih jedinica, izvršila agresiju na BiH“, kaže Kojić. „Hrvatska, koja je u to vreme već bila krenula u secesiju i protivustavno se odvojila od SFRJ, napala je selo Ravno i Trebinje, kada je došlo do prvih većih oružanih sukoba između tadašnje regularne JNA i oružanih snaga Hrvatske. A moglo bi se reći da je početak rata u BiH bio i 26. mart 1992. godine, kada su hrvatsko-muslimanske paravojne formacije, u sadejstvu sa regularnim jedinicama hrvatske vojske, napale srpsko selo Sijekovac kod Bosanskog Broda i ubile devet srpskih civila.“

Nastaviće se

[/restrictedarea]