Vid`la žaba da se…

Piše Miodrag Zarković

Otvorena pisma, koja su američkim i britanskim vlastima uputile i internet kompanije i svetski pisci, pre su znak razvodnjavanja tekovina Edvarda Snoudena, nego nekakve pobune intelektualaca

Sudeći po tome ko je sve protekle sedmice našao za shodno da se otvoreno suprotstavlja američkim i britanskim vlastima, moglo bi se isprva zaključiti da je došlo poslednje vreme.
Najpre je osam vodećih internet i računarskih kompanija (AOL, Gugl, Jahu, Majkrosoft, Linkdin, Fejsbuk i Tviter, plus Epl) u zajedničkom saopštenju od devetog decembra, pozvalo vašingtonske službe bezbednosti da reformišu zakonske odredbe o nadgledanju pojedinaca i njihovih podataka od strane vlasti. Samo dan kasnije je preko 500 intelektualaca iz 81 države sveta, mahom pisaca, stavilo potpis na takođe otvoreno pismo, objavljeno u tridesetak dnevnih listova na svetu, u kojem se od britanskih i američkih vlasti zahteva da pod hitno obuzdaju sveprisutno internet špijuniranje.

Prismotra je krađa Oba pisma tiču se protivljenja špijuniranju ljudi putem interneta, koje sprovode bezbednosne službe Amerike i Velike Britanije. Posebno oštro napisana bila je ova druga peticija, u kojoj, između ostalog, stoji:
„Osoba koja je pod prismotrom nije slobodna; društvo koje je pod prismotrom nije demokratsko. Kako bi očuvala nekakvu validnost, naša demokratska prava moraju da budu primenjena i u virtuelnom svetu, isto kao i u stvarnom. (…) Osoba pod prismotrom postaje potpuno izložena, dok države i korporacije deluju u tajnosti. Kao što smo videli, ta moć se neprestano zloupotrebljava. (…) Prismotra je krađa. Ti podaci nisu javno vlasništvo, oni pripadaju nama. Kada se koriste u svrhu predviđanja naših postupaka, od nas se otima nešto drugo – načelo slobodne volje, suštinsko za demokratske slobode.“
Na kraju te peticije, navodi se pet zahteva, odnosno poziva: 1) zahtev da ljudi imaju pravo da odrede do koje mere i sa čije strane njihovi lični podaci mogu da budu sakupljani i obrađivani, zatim pravo da znaju gde se njihovi podaci skladište i kako se koriste, kao i pravo da traže da podaci budu obrisani; 2) poziv svim državama i korporacijama da poštuju ta prava; 3) poziv građanstvu da ustanu u odbranu tih prava; 4) poziv Ujedinjenim nacijama da usvoje međunarodni zakon o digitalnim pravima; i 5) poziv vladama da potpišu i poštuju tu konvenciju.
Svetske agencije prenele su i izjavu koju je jedan od potpisnika, engleski pisac Jan Mekjuen, dao londonskom „Gardijanu“:
„Država će, po svojoj prirodi, uvek pretpostaviti sigurnost slobodama. U poslednje vreme, tehnologija državama nudi mogućnosti kojima one nisu u stanju da odole, sredstva masovnog nadgledanja koje bi zapanjile čak i Orvela. Taj proces je nezadrživ – osim ako mu se ne odupremo. Očigledno nam je potrebna zaštita od terorizma, ali ne po svaku cenu.“

[restrictedarea]

IZGUBLJENO POVERENJE Na prvi pogled, dakle, obe peticije predstavljaju pohvalno štivo: Edvard Snouden, koji je prvi razotkrio paranoičnu histeriju Amerike i njenih saveznika – i tu hrabrost platio bekstvom u Rusiju, gde se i dalje krije – najzad je dobio opipljivu podršku i na vanustanovnom nivou. Dublji osvrt, međutim, možda i nije tako povoljan.
U prvom slučaju, radi se o kompanijama koje su isključivo zabrinute (što i ne kriju mnogo) zbog toga što su njihove mušterije, u svetlu Snoudenovih otkrića, izgubile poverenje u internet, pa je dotičnim kompanijama opala zarada, te je ovaj njihov potez veoma koristan u marketinškom smislu, dok istovremeno ne nosi sa sobom nikakvu požrtvovanost.
U drugom slučaju, peticiji pisaca, činjenica je da mnoga među sakupljenim imenima izazivaju poštovanje: Južnoafrikanac Džon Majkl Kuci, Turčin Orhan Pamuk, Kanađanin Majkl Ondatje, Italijan Umberto Eko, Japanac Kazuo Išiguro, Australijanac Nik Kejv (čuveni roker) i drugi. (Možda čak i citirani Mekjuen, mada mu roman „Subota“, napisan pre osam godina, nikako nije u saglasju sa potpisom na ovu peticiju; naprotiv.) Ali, ima tu i potpisnika koji su se u bliskoj prošlosti sasvim dobrovoljno i rado stavljali na raspolaganje imperijalnim centrima moći sa Zapada: ne samo islandska pevačica Bjork, koja je prva urlikala u čast „nezavisnog“ Kosova, već i Bora Ćosić, za koga se navodi da je iz „Srbije/Hrvatske“, koga je naša država za višedecenijske izlive mržnje prema Srbima neshvatljivo nagradila nacionalnom penzijom. Takođe, bode oči činjenica da su se svi ovi pisci oglasili tek sada, iako je prošlo preko šest meseci od kako je Snouden spasao živu glavu tako što je pobegao u Moskvu: teško je u takvim okolnostima pripisivati potpisnicima nekakvu smelost.
Obazrivije sagledavanje možda bi nalagalo uzdržanost, makar zbog toga što je Zapad i ranije umeo da po sebe bolne teme razvodnji tako što bi ih pretvorio u opšta mesta. Time bi em pružio priliku javnim delatnicima da oporave ugled, em skrenuo pažnju sa najznačajnijih pitanja (a u ovom slučaju i sa Snoudena). U tom pogledu, možda je shvatljivije razumevanje – izraženo u obe peticije – za razloge kojima su se američki i britanski režim vodili, iako je upravo u tim razlozima, i u svim lažima koje su im prethodile, sadržan glavni problem.

[/restrictedarea]