Umiru li naša pozorišta?

Velika kriza teatarskih institucija u Beogradu

Piše Raško V. Jovanović

Anemični tok ove pozorišne sezone ne nagoveštava ništa dobro: izvesni su drastično smanjenje novih projekata, odnosno njihovo svođenje gotovo na nulu i tavorenje u brlogu iščekivanja šta će nove gradske vlasti preduzeti kad je reč o statusu postojećih pozorišta

Već je na izmaku trećina sezone i teško je reći da se išta značajno novo dogodilo na ono malo regularnih pozorišnih scena u Beogradu. Dobro je poznato da u dvomilionskom Beogradu, i po najskromnijim savremenim standardima, ima tako malo stalnih pozorišta i, isto tako, nedopustivo malo sedišta u postojećim dvoranama, da je neukusno upuštati se u bilo kakva poređenja ne samo sa glavnim gradovima velikih evropskih zemalja nego i sa centrima u regionu. Situacija je takva da su danas pozorišta u Beogradu, i pored toga što ih je malo, daleko od toga da im cvetaju ruže. Ako izuzmemo Narodno pozorište koje finansira Republika, ostala pozorišta glavnoga grada su na budžetu lokalne vlasti. Prema tome, dotirana pozorišta u gradu – Beogradsko dramsko pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorište, Pozorište na Terazijama, Atelje 212, Zvezdara teatar, Malo pozorište „Duško Radović“, Pozorište „Boško Buha“, Bitef teatar, Pozorište lutaka „Pinokio“ – i ove sezone uglavnom dobijaju umanjene dotacije, koje su, koliko nam je poznato, svedene na iznose što pokrivaju lične dohotke zaposlenih, tako da nemaju sredstva za pripremanje i opremu novih predstava. Drugačije rečeno, beogradska pozorišta su plaćena da ne priređuju nove predstave, ili, možda, da pripreme samo jednu, najviše dve premijere u ovoj sezoni, pod uslovom da pronađu sponzore koji bi svojim donacijama omogućili da se opreme nove predstave.

PONAVLJANJE SUDBINE BIOSKOPA Takva situacija, naravno, ne odgovara ni umetničkim ansamblima u pozorištima koja finansira Grad, niti pak gledaocima, jer je i protekla sezona imala rekordno mali broj novih predstava, budući da se umanjene dotacije dodeljuju već više od godinu dana. Odmah valja reći, pogotovo što ima pobornika stava da treba kultura, pa tako i pozorišta, da se nađe na tržištu, kako zbog takvih ideja ne bi trebalo dozvoliti da dođe do ukidanja ovo malo teatara koji deluju u našoj prestonici. Nameće nam se poređenje sadašnje pozorišne situacije sa svim onim što se desilo u izdavačkom sektoru: dovoljno je setiti se koliko je uglednih izdavačkih preduzeća nestalo u uslovima izostanka podrške pojedinim edicijama i smanjenja i izostajanja otkupa knjiga za biblioteke. Možda je prikladnije poređenje situacije u kojoj su se našla pozorišta sa sudbinom beogradskih bioskopa: svi su pozatvarani, neki služe za magacine, u foajeima pojedinih su ugostiteljski lokali, dok je jedan izgoreo – tek, filmskih projekcija nema! Logično je pitanje koje se neumoljivo nameće da se nešto slično ne dogodi i sa pozorištima. Dodajmo kako su i u drugim gradovima regiona pozatvarane kinematografske dvorane, ali se u nekima sada priređuju pozorišne predstave, što kod nas nije slučaj.

Simptom tihog odumiranja beogradskih pozorišta ne manifestuje se samo smanjenim brojem premijera, nego i smanjenjem broja redovnih predstava. U svim teatrima napuštena je praksa svakodnevnog prikazivanja predstava na postojećim scenama. Naime, gotovo sva beogradska pozorišta imaju dve scene, veliku i malu; nekad, ne tako davno, prikazivale su se gotovo svake večeri po dve predstave: pola časa posle početka predstave na velikoj sceni, počinjalo bi izvođenje druge na maloj sceni. Potom se prešlo na drugačiju praksu: ako bi bilo izvođenja na velikoj, ne bi bilo na maloj, i obratno. Danas, međutim, ustalila se još gora praksa: neretko ima dana kada u pojedinim pozorištima ni na velikoj ni na maloj sceni nema predstave. Tu praksu otpočelo je Jugoslovensko dramsko pozorište koje, uzgred budi rečeno, pored Velike scene „Ljuba Tadić“ i manje, u Teatru „Bojan Stupica“, ima još i scenu nazvanu „Studio“ na trećem spratu, koju je prvobitno namenilo za eksperimentalne projekte, da bi se na toj sceni ubrzo prešlo na prikazivanje zabavnog repertoara. Slična je situacija i u Beogradskom dramskom pozorištu, kao i u „Zvezdara teatru“ koji je uveo i praksu izdavanja scene pojedinim grupama okupljenim oko samostalno pripremljenih projekata. Te grupe najčešće izvode frivolno-zabavni repertoar bulevarskog tipa, za koji se nadaju da će okupiti veliki broj gledalaca. Najčešće njihov repertoar ne predstavlja neku osobitu novost, jer je načinjen od bulevarskih zabavnih hitova od pre pola veka, ako ne i koju deceniju više. Sve te predstave rađene su u skromnoj scenografsko-kostimografskoj opremi, jer se manje-više i pripremaju na brzinu i sa jedinom ambicijom da imaju prođu. Grupe iznajmljuju dvorane u pojedinim beogradskim teatrima, najčešće u „Zvezdara teatru“ koji te predstave oglašava kao „gostovanja“, ograđujuči se na taj način i od samog repertoara, ali i od nivoa izvođenja. Izgleda nam da će tu praksu početi da primenjuju i druga pozorišta, naravno ukoliko bude više samostalnih glumačkih grupa. Kako opštinske ustanove kulture „Vuk Karadžić“ (Zvezdara) zatim „Palilula“ (u dvorani negdašnjeg Doma kulture „Braća Stamenković“) i druge slično postupaju, može se zaključiti da se proces bulevarizacije pozorišnog života sve više intenzivira.

[restrictedarea]

KRIZA REPERTOARA O nekakvoj repertoarskoj politici u takvim uslovima ne može biti ni govora, kao što se teško može biti zadovoljan scenskim ostvarenjima. Kad je reč o repertoaru, traže se zabavni komadi, uglavnom komedije, i to sa što manjim brojem lica. Ne pita se za poreklo tekstova, čak, kako izgleda, prvenstvo imaju strani hitovi, naravno već prikazivani (pretežno na sceni negdašnje Beogradske komedije). Samo se po sebi razume, do savremenih teško je doći zbog obaveznog regulisanja autorskih prava, što ad hoc formiranim trupama nikako ne odgovara. Već površan uvid u repertoar scene „Palilula“ može biti dovoljan za saznanje o nivou delovanja ove opštinske ustanove kulture.

Kada je reč o samostalnim pozorišnim projektima, ima, naravno, izuzetaka, posebno u pogledu repertoara. Dovoljno je ukazati na izvođenje drame „Bunar“ Radmile Smiljanić, u produkciji Radionice „Integracije“ i Fonda „Krug“, koja je bila jedan od umetničkih vrhova pretprošle sezone. Pojedina beogradska pozorišta praktikuju i koprodukcije sa različitim fondacijama i organizacijama od kojih su neke samo filijale stranih kompanija. U tome prednjači Bitef teatar: svakako da je najviše rezultata postigao trojnom produkcijom sa Bosanskim narodnim pozorištem iz Zenice i nezavisnom regionalnom fondacijom „Hartefakt“ prikazavši dramu „Grebanje ili kako se ubila moja baka“ Tanje Šljivar.

Pored Narodnog pozorišta, zasad i Atelje 212 redovno prikazuje predstave na obe scene gotovo svakodnevno, četiri puta sedmično sigurno, što se ne može reći i za Beogradsko dramsko pozorište. Kad je reč o Jugoslovenskom dramskom pozorištu, njegova Velika scena „Ljuba Tadić“ i Teatar „Bojan Stupica“ imaju po četiri ili pet predstava sedmično, dok se na sceni „Studio“ izvede tek nekoliko predstava mesečno. Bitef teatar ne prikazuje svakodnevno predstave na svojoj jedinoj sceni. Pozorište „Boško Buha“ prikazuje svakodnevno predstave za decu, dok se predstave za odrasle u večernjem terminu obično izvode jednom ili dvaput sedmično.

Problem je mali broj premijera koji je u ovoj sezoni izveden na beogradskim scenama. I ne samo to. Još gore je što se ne predviđaju, izuzev u Narodnom pozorištu, nove premijere. Ili, ako se predviđaju, to se čini suzdržano i nekako neodređeno, zapravo – neobavezno. Jer nedostaju potrebna materijalna sredstva za opremu novih predstava. Nije li to početak odumiranja dotiranih pozorišnih institucija u našem glavnom gradu? Naravno, ovakva situacija rezultat je pogubne politike koju je „žuta“ gradska vlast godinama sprovodila, nametnuvši svoje proverene kadrove da rade na rukovodećim pozicijama u pozorištima što je finansirala (upravnici, umetnički direktori, članovi upravnih odbora…) koji su, svi odreda, čitavog proteklog perioda bili pod neposrednom kontrolom vrhovne gospodarice beogradskih pozorišta (nije potrebno navesti njeno ime, budući da je to i danas kada tu od DS-a joj dodeljenu misiju obavlja iz poslaničkih klupa. Što je najgore, mnogi je pozorišni ljudi, osobito glumci, smatraju velikom dobrotvorkom pozorišta, zapravo ktitorom, kao da ona ulaže svoja sredstva dodeljujući im novac poreskih obveznika! Uzgred: ne bi bilo loše preispitati njeno angažovanje oko poslova gradnje nove zgrade Jugoslovenskog dramskog, naročito oko mebliranja i opremanja potrebnom tehnikom.

 

Pogrešno vođena repertoarska i celokupna umetnička politika „žute“ rukovodeće garniture beogradskih pozorišta dovela je do mnogih promašaja koji su se redovno zataškavali na različite načine, počev od podele besplatnih ulaznica ne bi li se popunile prazne dvorane kada se izvode loše odabrani komadi u još gorim scenskim postavkama, do predstava sjajnih dela u slabim realizacijama, koje su obično radili reditelji u milosti „žutih“ rukovodećih faktora u pozorištu i koje bi se posle nečujno i neprimetno povlačile sa repertoara. Takvih slučajeva bilo je ponajviše u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali i u ostalim beogradskim teatrima – u Narodnom, Beogradskom dramskom pozorištu, Bitef teatru itd.

Sada u Beogradu imamo privremenu gradsku upravu sastavljenu od predstavnika stranaka koje su dosad bile zastupljene u Skupštini Grada, dakle, tu su i „žuti“, što znači da se ne mogu očekivati nikakve promene u ovoj sezoni. Na čelu pozorišta ostaće u v.d. statusu iste osobe, uglavnom „žutima“ naklonjene. Na njihovu nevolju, neće moći da vode štetočinsku repertoarsku politiku, jer neće imati prilike ni da biraju dela koja će se izvoditi. Kada je reč o repertoaru, moramo konstatovati da izgleda nikome ni u jednom od beogradskih pozorišta ove godine nije palo na pamet da je potrebno obeležiti jubileje Njegoša i Crnjanskog, te nije bilo nikakvih pokušaja sa takvim ciljem! Ponovio se isti slučaj kao prošle godine kada se ćutke prešlo preko jubileja Janka Veselinovića. Videćemo šta čeka Nušića naredne godine kada treba obeležiti stopedesetogodišnjicu rođenja ovog velikog srpskog pozorišnog stvaraoca.

PARLAMENT KULTURE Kada u Beogradu budu izabrane nove gradske vlasti, nadamo se da neće doći do raspuštanja, zapravo do ukidanja pozorišta koja su na gradskom budžetu. Takođe, skloni smo da verujemo da se pri izboru novih rukovodilaca pozorišta u Beogradu neće sprovoditi postupak kakav je primenjen u nacionalnim institucijama kada se, zbog transparentnosti, pristupilo primeni postupka koji nas je odveo u doba samoupravljanja i koji je bio preopterećen različitim formalnostima. U Narodnom pozorištu, na primer, posle dva glasanja zaposlenih (prvog anketnog!) i drugog, o predloženim kandidatima, pošto su odabrana tri kandidata, predsednik Upravnog odbora, pošto je uvideo da njegov favorit ne bi mogao da dobije glasove u telu čijim je radom rukovodio, podneo je ostavku, te ukoliko Upravni odbor do 12. decembra ne odabere kandidata koga predlaže Ministarstvu, moraće se čitav proces ponoviti! Sličnih komplikacija bilo je i u drugim institucijama: u Narodnoj biblioteci moraće da menjaju statut da bi prevazišli nekoliko formalnih nepreciznosti u uslovima konkursa. Zbog takvih slučajeva, prilikom biranja rukovodilaca pozorišta u Beogradu treba pojednostaviti proceduru i osloboditi se samoupravljačkog manira! Pretpostavljamo da ćemo, tek pošto se izaberu novi ljudi i kada se definitivno oslobodimo ovog v.d. stanja koje je produžilo vladavinu „žutih“ u našim pozorištima, moći da dođemo do realnih mogućnosti za zaokret koji bi značio izlaz iz sadašnjeg stanja. A stanje je, s obzirom na situaciju u gradskoj kasi, vrlo nepovoljno, posebno za pozorišta, tako da se mogu navesti različite, uglavnom pesimističke pretpostavke, počev od onih prema kojima će se ukidanjem pojedinih pozorišta smanjiti njihov broj, otprilike na dva do tri (2 za odrasle, jedno za decu). U sklopu takvog rešenja, višak pozorišnih dvorana doživeo bi sudbinu bioskopskih, ili bi se, u najboljem slučaju, one izdavale slobodnim pozorišnim družinama za prikazivanje predstava. Glumački ansambli bi se rasformirali i glumci bi bili angažovani ugovorno, po projektima. Drugačije rečeno, znatan broj pozorišnih institucija prestao bi da postoji! Pobedila bi, dakle, tendencija, intenzivirana u Evropi u drugoj polovini prošloga stoleća, o organizovanju pozorišta po projektima. Daleko smo od toga da mislimo da je to idealno rešenje, ali svakako je jeftinije od postojećeg, zasnovanog na pozorištima-institucijama. Zato se može pretpostaviti da će izazvati pažnju onih koji žele da se liše izdataka za pozorište. Ne protiveći se, u principu, praksi organizovanja po projektima, smatramo da se ne treba odreći postojećih pozorišta institucija. Neprestano treba imati na umu koliko su dugo ta pozorišta stvarana i sa kakvim su se teškoćama borila jer su morala da adaptiraju prostore za rad. Većina njih ne deluje u namenskim zdanjima, već u adaptiranim prostorima (Beogradsko dramsko pozorište u zgradi podignutoj da bude Dom kulture, Bitef teatar u crkvi, „Boško Buha“ u adaptiranoj univerzalnoj dvorani…). Treba se podsetiti da je Beograd do Drugog svetskog rata imao samo Narodno pozorište (sa dve scene – na Pozorišnom trgu i na Vračaru) da bi mu se pred rat pridružilo Umetničko pozorište koje je predstave priređivalo u Dvorani Kolarčeve zadužbine i na kalemegdanskoj Letnjoj pozornici). Ostala privatna pozorišta izvodila su predstave po ugostiteljskim lokalima ili bioskopima. Trebalo je da prođe više od pola stoleća da naš glavni grad stekne ovaj broj pozorišta koji danas ima, broj koji je, kako smo već istakli, srazmerno mali u odnosu na broj stanovnika. Sada bi neki da to unište i jednim potezom unazade osnov naše pozorišne kulture. U cilju sprečavanja takve namere, potrebna je šira mobilizacija čitave kulturne javnosti. Samo tako može se izbeći da pozorišta budu dovedena pred svršen čin sopstvene likvidacije. Zato bi bilo neophodno da Kulturno-prosvetna zajednica Beograda odmah organizuje parlament kulture u okviru kojega bi se raspravljalo o problemu opstanka beogradskih pozorišta.

POTROŠENI KONCEPT

Naravno, zaokret i promene potrebne su i kada je reč o gradskim festivalima, naročito o Bitefu, Belefu i drugim. Trebalo bi imati na umu da u Beogradu zbog Bitefa ne možemo gledati normalne predstave sa repertoara vodećih svetskih pozorišta. Na primer, prošloga meseca u Pragu gostovao je Moskovski hudožestveni teatar i izveo dela Ostrovskog i Bulgakova. Zato što nam Bitef svake godine dovodi razne, ne mnogo vredne „eksperimentalne“ predstave, u krajnje proizvoljnom izboru Jovana Ćirilova i Anje Suše, koji su se petrificirali na položajima selektora. Gostovanja stranih pozorišta ne bi ni bilo, da se u martu svake godine ne priređuje – privatni Međunarodni pozorišni festival „Slavija“, koji država ne potpomaže, a deo medija iz nerazumljivih razloga ignoriše… Bolje je da ima više gostovanja stranih pozorišta nego da godišnje gledamo, u okviru već davno istrošene programske „koncepcije“, desetak bitefovskih predstava. Takođe, „žuta“ garnitura, po idejama Aleksandra Denića, uništila je Belef i Beograđanima izdašno ponudila Belep, što će reći – Beogradsku letnju prazninu.

[/restrictedarea]