U plićaku strategijske dubine

Piše Darko Tanasković

S koliko uspeha turska spoljnopolitička lađa brodi uzburkanim regionalnim vodama i uspeva li da izbegne opasne hridine koje vrebaju u strategijskoj dubini koju je Ahmet Davutoglu u istoimenoj programskoj studiji 2001. godine odredio?

Nedavna izjava turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana u Prizrenu, da je „Kosovo Turska, a Turska Kosovo“ uzvitlala je silnu prašinu i ponovo skrenula pažnju na otvoreno neoosmanističku politiku Ankare prema Balkanu. Erdoganova retorička neumerenost, za njega doduše uobičajena, u Beogradu je protumačena kao krajnje neprimeren gest prema državi za koju turski zvaničnici stalno tvrde da im je ključni partner u regionu, pa se zvanično na taj bezobrazluk diplomatski adekvatno reagovalo. Štaviše, od ovog verbalnog ispada moglo bi biti i nemale koristi za Srbiju, jer se Turska svakako neće izviniti zbog reči za koje se prvo pokušalo pronaći objašnjenje u navodno netačnom prevodu, a zatim u tendencioznoj istrgnutosti iz konteksta, da bi najzad usledilo i za razum uvredljivo uveravanje da je Erdoganovo svojatanje Kosova bilo zapravo svojevrsna poruka prijateljstva balkanskim narodima. Kako bilo da bilo, pošto izvinjenje neće doći, a predsednik Nikolić je upravo izvinjenjem turske strane uslovio obnavljanje aktivnosti u okviru trilateralnog okupljanja najviših zvaničnika Srbije, Bosne i Hercegovine i Turske, logično je očekivati da ovaj format trojne međudržavne saradnje za duže vreme bude stavljen ad acta, što je za Srbiju svakako dobro, pošto od takve izrazito asimetrične trilaterale nije imala i ne može imati nikakve veće konkretne koristi, a štete bi mogla da ima.

 

Poimanje „proširenog komšiluka“ Na simboličkom planu pak ovakvo diplomatsko paradiranje odgovara prvenstveno Turskoj, prikazujući je kao konstruktivnu državu od delotvornog regionalnog uticaja, a u duhu jednog od glavnih principa i ciljeva neoosmanističke politike, svođenja problema u odnosima sa susedima na nulu, pri čemu, u skladu s neoosmanističkom optikom, ona ceo Balkan, a ne samo zemlje s kojima se teritorijalno graniči, smatra svojim susedstvom. Odraz takvog poimanja „proširenog komšiluka“ bile su i omiljene konstatacije turskih političara, od Hikmeta Četina i Sulejmana Demirela, do Ahmeta Davutoglua i Abdulaha Gula, da su Jugoslavija, odnosno Srbija, države koje Turska smatra svojim susedima, iako s njima nema zajedničku granicu, a sve radi opravdavanja naročitog zanimanja za zbivanja u tom rumelijskom komšiluku, uključujući i aktivnosti koje bi se tradicionalnim diplomatskim rečnikom označavale kao mešanje u unutrašnje stvari. Odluka da se, zbog jednog grubog verbalnog incidenta, suspenduje učešće Srbije u trilaterali kojom se materijalizuje neoosmanističko viđenje komšiluka mogla bi imati značaj koji daleko prevazilazi svoj neposredni povod, a samim tim biti i ohrabrujući nagoveštaj da se u odmeravanju odnosa s Turskom uistinu počelo ozbiljno strategijski razmišljati.

Kako svako ozbiljno razmišljanje o nekom događaju ili pojavi u političkom životu i u međunarodnim odnosima može uzimati u obzir njihov širi kontekst, bilo bi korisno razmotriti regionalne i opštije okolnosti u kojima se Erdogan odlučio na retoričko prisajedinjenje malog Kosova velikoj Turskoj, ali i velike Turske malom Kosovu. Da li je on u tome samo bio dosledan svojim populističkim manirima i verbalnoj agresivnosti ili mu je iz nekih posebnih razloga Kosovo postalo dodatno važno? Šta se u novije vreme zbiva u druga dva neoosmanistička „komšiluka“, onom bliskoistočnom i onom kavkaskom, odnosno srednjoazijskom, koje turska spoljna politika smatra svojim regionalnim prioritetima? S koliko uspeha turska spoljnopolitička lađa brodi uzburkanim regionalnim vodama i uspeva li da izbegne opasne hridine koje vrebaju u strategijskoj dubini koju je Ahmet Davutoglu u istoimenoj programskoj studiji 2001. godine odredio kao ključnu komparativnu prednost naslednice Osmanskog carstva na svetskoj sceni i kao doktrinarnu okosnicu njenog ukupnog međunarodnog pozicioniranja i nastupanja na početku trećeg milenijuma?

 

[restrictedarea]

„Otrovni obruč“ neprijatelja Opšti je utisak da je, u prvom redu pred kompleksnim izazovom tzv. „arapskog proleća“, operacionalizacija spoljne politike Turske ispoljila ozbiljne slabosti i promašaje kojima je potvrđena naslućivana unutrašnja protivrečnost neoosmanističke doktrine, uključujući i princip svođenja problema u odnosima sa susedima na nulu. Neki pomalo zluradi domaći kritičari Erdoganove i Davutogluove spoljnopolitičke koncepcije zapažaju da se od „nula problema u odnosima sa susedima“ za srazmerno kratko vreme stiglo do stanja „nula prijatelja među susedima“, što pomalo liči na situaciju iz ranih devedesetih godina prošlog veka, kad je Turskom vladalo paranoično osećanje opkoljenosti „otrovnim obručem“ regionalnih neprijateljstava. Očigledno je da Turska, ma koliko objektivno geopolitički povoljno smeštena, politički uticajna i ekonomski jaka, a diplomatski iskusna i umešna država,  nema dovoljno nosivosti da u situaciji težih poremećaja (makro)regionalne ravnoteže na svim višestrukim pravcima regionalnog angažovanja dosledno sprovede načela ambiciozne neoosmanističke doktrine. To se jasno pokazalo tokom zaoštravanja i komplikovanja procesa tzv. „arapskog proleća“, tako da je Ahmet Davutoglu na predavanju održanom 18. novembra na britanskom Bruking institutu bio prinuđen da oceni kako je za 2011. godinu bio karakterističan „revolucionarni talas“ , za 2012. „veliki optimizam“ u pogledu ishoda pokrenutih promena u arapskim zemljama, dok je 2013. bila „godina razočaranja“, uz uopštenu poruku da Turska i dalje „podržava tranziciju regiona ka demokratiji“. Zaista, ustalasani  Bliski istok pokazao se prevelikim zalogajem za želju da se Turska nametne kao regionalni lider ili bar „država-model“ za nove vlasti u arapskim zemljama zahvaćenim „arapskim prolećem“. Poznati politički analitičar, svojevremeno pristalica i savetnik predsednika Turguta Ozala, istovremeno neoosmanistički i proamerički orijentisani Džengiz Čandar, nedavno je u listu „Radikal“, s gorčinom, ali i sa humorom predočio bliskoistočni koloplet, u kome „Iran podržava Asada, a zalivske države su protiv njega. Asad je protiv „Muslimanske braće“, dok su „Muslimanska braća“ i Obama protiv generala Sisija, a zalivske države su za njega, što bi značilo da su protiv „Muslimanske braće“. Iran je uz Hamas, ali je Hamas uz „Muslimansku braću“. Obama podupire „Muslimansku braću“, ali je Hamas protiv Amerike. Turska je zajedno sa zalivskim državama protiv Asada, ali i protiv generala Sisija koga ove podržavaju!“. Ako se, uz rezervu u pogledu procene da Vašington baš sasvim iskreno podržava „Muslimansku braću“, rečenom (logičnom) galimatijasu doda i postojanje paradoksalnog savezništva dindušmana Izraela i Saudijske Arabije protiv Irana, simpatično zvuči zaključni pozdrav kolumniste „Fajnenšel tajmsa“, Gideona Rahmana: „Dobro došli na Bliski istok! Lepo se provedite!“ A Turska se baš i nije lepo provela.

Bilans trogodišnje politike Svodeći trogodišnji bilans (2010-2013) turske politike u vezi s „arapskim prolećem“, u tek objavljenoj  knjizi pod naslovom „Kavga“, koji Srbima nije potrebno prevoditi, politikolog Gurkan Zengin navodi pet principa na kojima je prvobitno počivala konstrukcija turskog spoljnopolitičkog prilaza  „arapskom proleću“: (1) Turska podržava „arapsko proleće“; (2) Turska se zalaže za to da tranzicija iz diktature u demokratiju, ako je ikako moguće, prođe bez prolivanja krvi; (3) Turska je protiv stvaranja uslova za vanregionalnu vojnu intervenciju u vezi s „arapskim prolećem“; (4) Turska naročito drži do toga da tokom „arapskog proleća“ ne dođe do narušavanja teritorijalnog integriteta bilo koje države; (5) Turska nikako ne bi želela da usled arapskog proleća bude narušen proces njenog približavanja državama iz okruženja, od kojih se pre stotinak godina bila udaljila, a s kojima se tokom poslednjih deset ponovo zbližila. Ako se u svetlu trenutnog stanja i predvidljivih neposrednih perspektiva razvoja događaja na Bliskom istoku analiziraju ostvarenost navedenih početnih principa i učinci na njima zasnovane i njima usmeravane spoljne politike Turske, očituje se da kamen na kamenu nije ostao. No, krenimo redom… Drži se, eventualno, jedino prvi princip, o načelnoj podršci „arapskom proleću“, ali nije sigurno da li bi i on, tako jednoznačno i bezuslovno formulisan, mogao izdržati pritisak naknadne pameti. „Arapsko proleće“ se izdašno zaliva potocima krvi, pri čemu je krajnje neizvesno da li, i u kakvu demokratiju suštinski vodi. Da je onima koji su s mnogo entuzijazma i nade pre tri godine pohrlili na ulice i trgove arapskih gradova, zahtevajući slobodu i poštovanje građanskog i ljudskog dostojanstva, predočen lik demokratije u kakvom sada uživaju, verovatno bi se brže-bolje vratili kućama i dobro zabravili vrata. Do strane vojne intervencije je, naravno, došlo, a u Libiji je ona bila i presudni faktor indukovanja unutrašnjeg rata i rušenja režima Moamera Gadafija, uključujući i njegovu svirepu egzekuciju. Teritorijalni integritet zemalja zahvaćenih „arapskim prolećem“ pod velikim je znakom pitanja. U Libiji je Kirenaika, s Bengazijem, već proglasila otcepljenje od centralnih vlasti koje ne kontrolišu haotično stanje u zemlji, u Iraku se dezintegracioni procesi intenziviraju, neizvesno je kako će uskoro teritorijalno izgledati realna mapa Sirije, a i u samoj Turskoj je, pod uticajem sukoba u Siriji, oživljen kurdski separatizam, tako da je Ankara prinuđena da povremeno zažmuri pred naoružavanjem i snabdevanjem kurdskih neprijatelja, najradikalnijih islamista i terorista iz fronta „Al-Nusra“ preko svoje teritorije. Tu je, zatim, kao indirektna posledica potresa izazvanog „arapskim prolećem“, i mutna situacija u Sahelu, sa žarištima u Maliju i u susednim državama… Teritorijalni integritet sve više postaje šuplja diplomatska fraza. I najzad, peti princip… Ako se uporede odnosi između Turske i njenog regionalnog, bližeg i daljeg arapskog susedstva pre početka tzv. „arapskog proleća“ i danas, nije teško zapaziti da se došlo do konstelacije dijametralno oprečne željenoj. Od gotovo idiličnih bratskih veza i neslućenog uzleta svih vidova saradnje sa Sirijom stiglo se do ivice ratne provalije, uz razmenu teških političkih i moralnih diskvalifikacija i stalno varničenje u prigraničnim oblastima.

 

Ostaje Balkan Odnosi Ankare i Iraka dodatno su opterećeni usled nezadovoljstva većinski šiitskih vlasti u Bagdadu, turskim svrstavanjem uz američko-sunitski front protiv alevitskog režima u Damasku, kao i namerom Ankare da, nezavisno od raspoloženja iračke vlade i van njene kontrole, izgradi naftovod kojim bi se nafta direktno transportovala iz Iračkog Kurdistana u Tursku. Nekada strategijski, odnosi s Izraelom, koje je Erdogan svojevremeno svesno pokvario kako bi zadobio simpatije među muslimanima Bliskog istoka, čiji je lider imao iluziju da postane, teško se mogu stvarno popraviti, iako Vašington i jednu i drugu stranu u tom pogledu snažno pritiska. Jednostavno, nema poverenja u iskrenost namera druge strane, a kod Izraelaca je izrazito i podozrenje prema premijeru Erdoganu lično. Vest o proterivanju turskog ambasadora iz Egipta, pošto je Kairo svoga još pre izvesnog vremena pozvao na konsultacije, dopunjuje sliku o sumračnoj atmosferi u odnosima između Turske i onih arapskih država na koje se u Ankari ponajviše računalo u partnerskom obezbeđivanju regionalne stabilnosti i vaspostavljanju bratske (muslimanske) bliskosti posle turske jednovekovne političke, ali i psihološke odrođenosti od regionalnog bliskoistočnog okruženja, na koje neoosmanistička restauracija računa kao na jedan od tri regionalna prioriteta.

Najnoviji prodor u pregovorima velikih sila s Iranom o kontroli iranskog nuklearnog programa dovodi Tursku u veoma delikatnu situaciju, naročito u pogledu odnosa snaga u regionu Kavkaza, gde Ankara očekuje, i traži američku podršku kako bi ostala u igri, u kojoj Iran i Rusija imaju jake adute. U tom smislu, za Tursku bi od značaja bilo normalizovanje odnosa s Jermenijom, započeto u duhu principa svođenja problema sa susedima na nulu, ali je to nemoguće ako ne bude napretka u zaleđenim azerbejdžansko-jermenskim pregovorima o Nagornom Karabahu.  Zato se Ankara zalaže za obnavljanje aktivnosti posredničke „Minsk grupe“, u kojoj SAD i Rusija, kao članice OEBS, imaju znatnu specifičnu težinu. Ova tema bila je visoko na dnevnom redu nedavnih razgovora između sve užurbanijeg ministra inostranih poslova Turske Davutoglua i američkog državnog sekretara Džona Kerija u Vašingtonu. Govorilo se i o Kipru i o nezaobilaznoj Siriji… Sreo se „turski Kisindžer“ početkom novembra i s ministrom inostranih poslova Irana Džavadom Zarifom u Ankari, a onda je požurio u Bagdad, kod iračkog premijera Nurija al-Malikija. Šiitska veza s mirisom petroleja i potencijalno jačanje regionalnog upliva Irana, delimično oslobođenog pritiska sankcija, očigledno zaokuplja pažnju zvanične Ankare. Političkim temama bilo je velikim delom posvećeno i četvrto zasedanje Rusko-turskog visokog saveta za saradnju u Sankt Petersburgu (22. novembra) kome su predsedavali premijeri Putin i Erdogan i na kome je, uz osmehe, potvrđen zavidno visok nivo privredne saradnje u raznim oblastima ( trgovinska razmena od 35 milijardi dolara). Van stereotipnih diplomatskih floskula, saopštenja o političkim temama gotovo da nije bilo. Dobija se utisak da Rusiji odgovaraju sadašnje stanje i trendovi na Kavkazu i u Zakavkazju, a da ni Iran nema posebno jakih motiva da pomogne dinamizovanju turske uloge u regionu. Pitanje je i koliko su SAD, s obzirom na svoje regionalne i šire prioritete, u ovom trenutku spremne da snažnije „poguraju“ svog (makro)regionalnog saveznika i delom poverenika, Tursku, čiji se zvaničnici poslednjih dana naglašeno trude da istaknu kako je „američko-tursko partnerstvo večno“. Iako njene mogućnosti nikako ne treba potcenjivati, Turska je, kako izgleda, u ovom trenutku objektivno malo van matice kretanja koja odlučujuće doprinose uobličavanju kavkaske političko-ekonomske konfiguracije.

Ostaje Balkan. A na Balkanu… „Kosovo je Turska, a Turska je Kosovo“. I to je nešto… Bar dok su drugi turski brodovi nasukani po plićacima strategijske dubine.

 

[/restrictedarea]