To krhko, neželjeno biće!

Piše Vladislav Panov

Ispred i iza velikog ekrana, mesto i uloga žena još uvek su u kamenom dobu. Nejednakost polova je i ovde prisutna u preovlađujućoj i beznadežnoj meri, baš kao i u celom zapadnom svetu. Žena je u Holivudu uglavnom objekat, dekor i biće previše komplikovano, krhko i od muškarca zavisno – njemu u svakom smislu podređeno i kao takvo nekomercijalno! Na kraju, taj finansijski momenat je i glavni uzrok drugorazrednog položaja žene u zabavnoj industriji

Holivud je odavno, decenijama već, željan da se svetu nametne ne samo kao vrelo naprednih, novih i značajnih ideja, stremljenja i vrednosti već i kao jedina istinski liberalna socijalno-politička struktura na celom svetu. Nije to malo breme, ni mali zadatak. I dok su u skoro svim aspektima, makar u sopstvenim očima, oni u tome uspeli (boja kože, politički stavovi, religijska opredeljenja i socijalni položaj, sve je to izglancano i u provizorijumu holivudske idile dovedeno „na mesto na koje treba“ na rang listi političke korektnosti) u jednom još ni izbliza nisu. U toj čarobnoj zemlji šarenih laža, sveopšte jednakosti i, dakako, sreće, samo je jedna „omaška“ i dalje prisutna. Položaj žena ispred i iza velikog ekrana još uvek je u kamenom dobu. Nejednakost polova je i ovde prisutna u preovlađujućoj i beznadežnoj meri, baš kao i u celom zapadnom svetu.

USTUPAK POHLEPI Žena je u Holivudu uglavnom objekt, dekor i biće previše komplikovano, krhko i od muškarca zavisno – njemu u svakom smislu podređeno. Sve ovo ipak stoji u direktnoj proporciji sa novcem koji je merilo svega. Iako polovinu publike koja plaća bioskopske ulaznice u Sjedinjenim Državama čini ženska populacija, zarade „ženskih filmova“ ni izbliza nisu ispunile očekivanja. Neuporedivo više para donose „muški filmovi”, žanrovski, autorski i na svaki način stvoreni i profilisani od muškaraca i za muškarce. Njih, apsurdno, više gledaju i žene! Na kraju, poslovna odluka da se žene ostave van liberalnih prosvetljavanja nije ništa drugo nego još jedan ustupak pohlepi. Dok god ona nije ugrožena, kapitalistički svet sebe zamišlja kao najkvalitetnijeg i najprosvećenijeg lidera sveta. U suprotnom, ideali odmah devalviraju i bivaju podređeni višim interesima. Najbolji dokaz za ovo je upravo za žene i dalje zaključana takozvana industrija zabave.

Da je ona pod mnoštvom brava, matematički i statistički je nedavno dokazano obimnim istraživanjem koje su sproveli predstavnici Njujorške filmske akademije. U holivudsko-televizijskoj industriji danas na svakih pet muškaraca koji su uposleni u produkciji filmova radi tek jedna žena. Od deset filmova u proseku samo je jedan delo režiserke. Na osam i po scenarista dolazi jedna i po scenaristkinja, na osam montažera dve montažerke. Samo je u ogranku produkcije nešto bolja stvar gde je odnos jedan prema tri ili četiri. Naravno, takođe u korist muškaraca. One su, shodno ovakvoj poziciji, slabije plaćene. I to drastično. Trenutno je, recimo, najplaćenija glumica Anđelina Džoli koja je u poslednjoj godini zaradila trideset tri miliona dolara. To je ubedljivo i nedostižno najveći prihod na ženskoj strani. Ali, u poređenju sa muškom listom profitabilnih, Anđelina je u društvu sa donjim delom muške liste najplaćenijih. Odnosno, ona je dva i po puta slabije vrednovana od najbolje plaćenog glumca. A kada se saberu zarade u ovom momentu najplaćenijih glumaca, dolazi se do brojke od blizu pola milijarde dolara. Deset najplaćenijih glumica, međutim, uspelo je da zaradi jedva nešto preko 180 miliona dolara. Pristrasnost industrije i propratnih organa u filmskom poslu se vidi i kada se pogleda učinak u osvajanju značajnih nagrada. Evo, recimo, kada je reć o Oskarima, samo je osam producentkinja uspelo da osvoji Oskara za najbolji film godine i svih osam su dobile ovo priznanje u ravnopravnoj saradnji sa muškarcima. Za osam i po decenija nijedna nije dobila nagradu samostalno. Kada je reč o režiserkama, samo je Ketrin Bigelou pre četiri godine osvojila Oskara kao rediteljka. A ukupno su u čitavoj istoriji Oskara, osim nje, još samo tri njene koleginice bile nominovane. Ni u kategoriji najboljeg scenarija nije ništa bolje za ženske autore. Samo je njih osam u čitavoj istoriji Oskara uspelo da se domogne ove nagrade u ogranku originalnog scenarija i još toliko, kada je reč o adaptaciji. Ženama je, naravno ne sasvim, prepušten samo rad na dokumentarnom filmu. Tu ih ima znatno više pa su one potpisale trećinu dokumentarne produkcije, za razliku od igrane gde su se domogle jedva šestine.

KOZMETIČKI POMAK Stvari se lagano i sporo ipak menjaju. Dok god ostvarenja žena ne budu ugrožavala profit i pohlepu glavešina studija za koje rade, njima će se davati prostor. Slobodu da nesmetano radi ima pomenuta Ketrin Bigelou, kao i njena mlađa koleginica, Sofija Kopola, koja je jedna od pomenute četiri za Oskara nominovane rediteljke. Ima ih još nekoliko koje pionirski otvaraju prostor za svoje koleginice. Serija na HBO-u, „Devojke“, koja ulazi u treću sezonu, recimo, po mnogim procenama ima šta da doprinese prema ženama otvorenijoj argumentaciji poslodavaca. Ne samo da je prepuna ženskih likova već je i njihovo profilisanje kvalitetnije i manje stereotipno nego što je i dalje preovlađujući slučaj. Veliki je pomak napravljen na ovogodišnjem Festivalu u Sandensu koji je načinio istorijski rekord u feminiziranju svog programa pošto je uspeo da polovinu takmičarskih filmova potpišu žene. Tužno je ipak što su to sve ili kozmetički, ili za istinski pomak nevažni poslovni koraci. Žena je u preovlađujućoj filmskoj ponudi i dalje stereotpni seksualni objekt i prevashodno za zaplet tek dekorativni element priče. I dok se na ekranu, na prvi pogled, značajno povećava broj heroina: najnovija u tom nizu o čijem se kvalitetu pisanja neprestano govori jeste naslovna junakinja akcionog SF-a „Igre gladi“, a tu je i švedska junakinja trilogije „Milenijum“, koja je dobila svoju američku reciklažu. Mnogi smatraju da su upravo ovi primeri neka vrsta nagoveštavajućeg pionirskog preokreta u tipizaciji ženskih protagonista. Ali čak i tada ženski likovi ne mogu da budu lišeni seksipila, erotskog doprinosa privlačnosti svog lika ili čak pornografskih sastojaka u priči koje moraju da iznesu zarad komercijalnosti. Otuda i dalje u svakom trećem filmu ženski lik nosi seksualno provokativnu odeću, a u svakom četvrtom ostaje makar delimično obnažen. Samo je deset posto filmova u kojima su brojčano ravnopravno zastupljeni muškarci i žene. Tokom prethodnih pet godina svaki je treći američki film u svojoj priči imao tinejdžerku koja je u ovom ili onom procentu bila golišava i erotski eksploatisana. Kada je reč o ukupnom glumačkom angažmanu, na dva i po zaposlena glumca dolazi tek jedna glumica.

Sličnih je računica i dokaza napretek. I Holivud je, izgleda, kao i mnogi drugi važni i profitabilni svetovi, mesto kojim upravlja muška ruka. Promene se naziru, ali je malo verovatno da će biti drastične sve dok na njih ne bude pristala publika pa tako postanu komercijalno prihvatljive. I pored deklarativno širokih i dalekih vidika ponosne armije liberalno prosvetljenih i dičnih Amerikanaca koji su svim deklarativnim srcem na strani podređenih žena, dok god iza njih ne bude stao veliki novac, one će bitki retke zverke u holivudskoj menažeriji.