Ruski dom – oaza slovenskog duha

Piše Nataša Jovanović

Kad god bi ovdašnji čovek zaboravio gde mu je izvorište, Ruski dom je uvek bio tu da ga podseti na njegovu pradomovinu. I danas, ova kuća dostojanstveno odoleva anticivilizacijskim trendovima

Pre 80 godina sagrađen je Ruski dom u Beogradu u znak sećanja na cara Nikolaja Drugog Romanova i odmah je postao centar ruske nauke, kulture i umetnosti. Viševekovno rusko-srpsko prijateljstvo je tim događajem pokazalo svu svoju snagu, kao i duhovnu, bratsku i kulturološku srodnost.

NOVA POSTOJBINA NA SRPSKOJ ZEMLJI Denisov Mihail Genadijevič, ovlašćeni rukovodilac predstavništva Rosotrudničestva u Republici Srbiji, direktor ove ustanove, za koga oni koji redovno posećuju ovaj dom kulture kažu da je raskošan u izrazu i gostoprimstvu taman koliko i zemlja iz koje nam je došao, u razgovoru za „Pečat“ podseća na istorijat ove kuće.
„Mi nismo klasični dom kulture, već predstavništvo ambasade, a kao takav, ovaj centar za nauku i kulturu, poznatiji kao Ruski dom, predstavlja i kroz vreme potvrđuje svoju ulogu jednog od najstarijih inostranih kulturnih centara u Beogradu. Istorijat nastanka i postojanja Ruskog doma neraskidivo je vezan za duhovnu, kulturnu i naučnu delatnost predstavnika ruske emigracije koja je živela u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca posle Oktobarske revolucije 1917. godine. Tada je rođena ideja stvaranja ruskog kulturnog centra, jednog od pedeset koji danas rade širom sveta. U to vreme, nesebičnu podršku ovom projektu dali su patrijarh srpski Varnava, akademik Aleksandar Belić i drugi vodeći državni i društveni stvaraoci Srbije. Delatnost Ruskog centra za nauku i kulturu je sastavni deo kulturnog i naučnog života ne samo Beograda nego i Srbije u kojoj generacijama živi ruska dijaspora“.
U vreme Aleksandra Karađorđevića, ruskog đaka, oženjenog unukom Aleksandra Drugog i velikog zaljubljenika u Nikolaja Drugog, emigracija koja je izbegla iz Rusije u Srbiji je pronašla novu rodinu. Kroz čitav istorijat srpsko-ruskih veza, a one datiraju od 13. veka naovamo, možda je baš to vreme, vreme rata i progona, kada su izbegli sa sobom nosili živo sećanje na Carsku Rusiju kao klicu koju su spasavali od plamena revolucije, najjače učvrstilo naše prijateljstvo koje mnogi, ne bez razloga, stavljaju u iracionalnu ravan.“

[restrictedarea]

TRAGOVI BELOGARDEJACA Po tvrđenju Vladimira Albinoviča Majevskog, istoričara ruske emigracije i savremenika događaja, „Rusi su ušli tada u srpsku zemlju neopterećeni kvotama, vizama, ograničenjima, pasošima i slično. Bratska zemlja privila je Ruse uz sebe. Nije se opterećivala formalnostima koje su postojale prilikom ulaska u evropske i američke države. To treba zapamtiti i sećati se sa zahvalnošću…“
Podsetimo da je dolazak 44.000 ruskih izbeglica imao pre svega ogroman kulturni, prosvetni, naučni i društveni značaj. Među izbeglicama je bilo 13 odsto ljudi sa višim obrazovanjem; 62 odsto sa srednjim; 19 odsto sa osnovnim obrazovanjem i svega 3 odsto neobrazovanih. Takva obrazovna struktura imala je izuzetan značaj za kulturni, umetnički, naučni i prosvetni razvoj. Uticaj ruskih izbeglica bio je izuzetan. Hiljade vrhunskih ruskih umetnika i stručnjaka svojom delatnošću, stvaralaštvom i iskustvom iscrtali su novi kulturni i naučni milje Srbije.
„Delatnost ruskih reditelja, scenografa, kostimografa, operskih pevača i baletskih umetnika u međuratnom periodu, kako u nacionalnim teatarskim ustanovama, tako i u ruskim pozorišnim i operskim družinama i grupama, obeležila je i obogatila pozorišni, operski i baletski život Beograda kao i drugih mesta u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. Ruske balerine i baletski pedagozi – Klavdija Isačenko, Jelena Poljakova, Nina Kirsanova, Fjodor Vasiljev, Anatolij Žukovski osnovali su balet u beogradskom Narodnom pozorištu. Na polju opere izuzetan značaj imali su umetnici poput Ksenije Rogovske-Hristić, Lize Popove, Neonile Voljevač, Pavela Holodkova, Evgenija Marijašeca, Mihaila Karakaša i drugih, dok su u pozorišnom životu trag ostavili reditelj Jurij LJvovič Rakitin (Georgij LJvovič Ionin) asistent čuvenog avangardnog ruskog reditelja Vsevoloda Mejerholjda. Kao i veliki ruski scenografi Vladimir Žedrinski, Leonid i Rima Brailovski, Vladimir Zagorodnjuk i niz drugih“, priča Denisov.
Takođe, neka od najznačajnijih zdanja u međuratnom Beogradu i u Srbiji projektovali su ruski arhitekti. Čuveni arhitekta Nikolaj Krasnov, projektant letnjeg dvorca cara Nikolaja II u Livadiji na Krimu, autor je zdanja Ministarstva finansija, Ministarstva šuma i ruda, Ministarstva poljoprivrede i voda i zgrade Arhiva Srbije, kao i Njegoševe kapele na Lovćenu, crkve Ružice u Beogradu, Memorijalnog Srpskog vojnog groblja u Solunu i na ostrvu Vido, enterijera Belog dvora i Narodne skupštine u Beogradu. Viktor Lukomski je projektovao zgradu Patrijaršije i Crkvu Svetog Save na Vračaru, a Vasilije Androsov Glavnu poštu u Beogradu. Izuzetan trag u razvoju srpske nauke ostavilo je više od 70 ruskih naučnika koji su predavali na Beogradskom univerzitetu. Rusi su osnivali nove katedre, pokretali naučna istraživanja i dali vidan doprinos oporavku i razvoju Beogradskog univerziteta.
„Bela emigracija u pravoslavno-slovenskoj monarhističkoj Srbiji nije dobila samo utočište. Ona je tu pronašla svoj novi dom, svoju novu otadžbinu. Godine 1924. belogardejci su, uz znatna novčana sredstva Vlade Srbije, Nikole Pašića i porodice Karađorđević u srcu Beograda, pored Crkve Svetog Marka podigli Crkvu Svete Trojice -ruski pravoslavni hram, duhovni centar ruske emigracije. U njoj su liturgije služili pokojni Pavle, a 1957. godine i patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej Prvi. To je bio prvi put da neki ruski patrijarh služi liturgiju u Srbiji, a kasnije su ovde služili i patrijarsi Pimen i Aleksije Drugi. Čuveni belogardejski general Petar Nikolajevič Vrangel sahranjen je, po svojoj želji, u bratskoj, pravoslavnoj Srbiji, na komadu ruske zemlje“. U Beloj Crkvi pak posle revolucije utočište je našlo oko 2.000 uglavnom pripadnika Krimskog kadetskog korpusa, koji je po ujedinjenju sa Prvim ruskim kadetskim korpusom dobio ime Kadetski korpus velikog kneza Konstantina Konstantinovića. Sa kadetima stigli su oficiri, članovi njihovih porodica, sveštenici. Pored Kadetske škole, u Beloj Crkvi otvoren je i poznati „Devojački marjanski donski institut“, srednja škola koju je od 1920. do 1941. godine završilo više od 1.000 devojaka.“

SEĆANJE NA PRADOMOVINU Ruski profesori pak koji su došli u Srbiju učestvovali su u razvoju naših fakulteta pisanjem velikog broja udžbenika i organizovanjem studentskih kabineta. Istina, i mnogi ruski naučnici bili su birani za počasne članove nekadašnje Srpske kraljevske akademije nauka, koja je nakon Drugog svetskog rata bila preimenovana u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Čak jedanaest izbeglih naučnika bilo je primljeno u Srpsku kraljevsku akademiju: Anton Bilimovič, Vladimir Laskarjov, Nikolaj Saltikov, Jevgenij Spektorski, Fjodor Taranovski, Jakov Hlitčijev, Stjepan Kuljbakin, Vladimir Farmakovski, Nikolaj Pušin, Konstantin Voronjec i Georgij Ostrogorski.
Kao živo sećanje na to vreme i sve veze dva naroda, Ruski dom je do današnjih dana ostao prava oaza zdravog slovenskog duha i uma u sve široj pustinji globalističkih arhetipova. Uprkos svemu, ova Beograđanima draga institucija preživela je skoro ceo vek, promene ideologija, kako u Rusiji, tako i u Srbiji, sačuvavši pritom svoju suštinu.
Na programu Ruskog doma su tribine, promocije knjiga, koncerti, izložbe, naučno-tehničke izložbe, prezentacije ruskih naučnih instituta i fakulteta, susreti sa naučnicima iz Rusije različitog profila, te projekti posvećeni tradicionalnoj i savremenoj Rusiji. RCNK daje veliki značaj kursevima ruskog jezika, čiji polaznici imaju mogućnost da dobiju državni sertifikat. Radeći sa naučnim i obrazovnim organizacijama u Srbiji, ovde se organizuju mnogobrojne manifestacije koje popularišu ruski jezik.
Kad god bi ovdašnji čovek zaboravio gde mu je izvorište, Ruski dom je uvek bio tu da ga podseti na pradomovinu. I danas, ova kuća dostojanstveno odoleva anticivilizacijskim trendovima.

[/restrictedarea]