Poruka iz Ukrajine

Piše Nikola Vrzić

Dok nam na ulicama Kijeva i stranicama štampe koja izlazi na srpskom jeziku, Evropska unija, „najveći mirovni projekat u istoriji“ (predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo) pokazuje svoje pravo lice, nehotice nam pokazuje i da proces pristupanja EU nije onoliko dobrovoljan koliko su nas uveravali. O tome sada može da posvedoči i Dragica Nikolić, supruga predsednika Srbije

Kada smo pre baksuznih 13 godina nezadrživo krenuli da hrlimo u Evropsku uniju (da bismo već stigli do datuma koji smo dobili ali još ne znamo koji je to datum, no to je neka druga tema) mislili smo da mi to tamo hrlimo zato što sami tako hoćemo. Pri čemu, da, Evropska unija hoće da nas primi – na to se tobože i obavezala Solunskom deklaracijom od 21. juna 2003, iako je tada samo navela da „ponavlja svoju nesumnjivu podršku evropskoj perspektivi zemalja Zapadnog Balkana“, šta god to tačno značilo – ali da bi nas u toj neodređenoj perspektivi jednog lepog dana i primila, na nama je da ispunimo uslove koje EU pred nas postavi. I ma koliko često nam se ti uslovi činili surovim, ili besmislenim, ili direktno štetnim po Srbiju i njene interese, kao što i jesu, njihovo je ispunjavanje imalo smisla baš zbog te mučne ali neoborive činjenice da sami tako hoćemo.

A onda se dogodila Ukrajina.

Fileova poruka Kada su ukrajinske vlasti, 20. novembra, iznenada donele iznenađujuću odluku da ne potpišu Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom – samo nekoliko dana uoči samita Istočnog partnerstva u Vilnjusu, na kome je ceremonija podvođenja Ukrajine Evropskoj uniji trebalo da se obavi – EU komesar za proširenje Štefan File saopštio je da u Ukrajinu neće otputovati kako je nameravao, iako je već bilo pripremljeno, i nečijom očiglednom omaškom pre vremena objavljeno, saopštenje o komesarovoj uspešnoj i nadasve prijateljskoj poseti Kijevu. U ovom se saopštenju ističe da je EU „odlučna“ da potpiše sporazum sa Ukrajinom, naravno, „ako bude odlučne akcije i opipljivog napretka“ ukrajinske strane u ispunjavanju uslova EUropske strane. Pa su u saopštenju napisanom 20. novembra Ukrajinci čak i pohvaljeni zbog toga što su 21. novembra usvojili zakone koje 21. novembra ipak nisu usvojili, no nije poenta ove priče (dobro, možda pomalo i jeste) da se podsmehnemo ovoj briselskoj birokratskoj gluposti.

Nego je poenta u onome što je usledilo nakon iznuđene Fileove odluke da u Kijev ipak ne putuje. „Upravo sam o novoj situaciji razgovarao sa liderima proevropske opozicije, Kličkom, Jacenjukom, Tjahnjibokom“, objavio je File 21. novembra na svom Tviter nalogu. „Saradnja sa opozicionim partijama mora da se ojača“, precizirano je u saopštenju iz njegovog kabineta. I, nekim čudom, iste večeri kreću demonstracije kojima se pridružuju Kličko i drugovi, zahtevajući da vlasti promene svoju odluku, ili da se promene vlasti koje tu odluku, koja se Briselu ne dopada, da promene neće…

Očiglednu vezu između nezadovoljne EU i demonstracija nezadovoljnih Ukrajinaca još je očiglednijom učinio predsednik Rusije Vladimir Putin: „Kada smo čuli da je Kijev obustavio,ne prekinuo već obustavio potpisivanje sporazuma sa Evropskom unijom, Unija je zapretila Ukrajini održavanjem masovnih protesta. To i jeste pritisak, to i jeste ucena.“ A ako je neko i pomislio, a sigurno jeste, da to ruski predsednik preteruje ili pak prikriva sopstveni pritisak na Ukrajinu,eno i reakcije iz Evropske unije koja je potvrdila Putinove optužbe. Premijer Slovačke Robert Fico, naime, izražavajući razumevanje za odluku ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, „apelovao je na Evropu da ne vrši pritisak na Kijev“ jer „religija ne propisuje članstvo u EU. Svaka zemlja treba da odluči dobrovoljno da li će ući u nju ili ne… Pustimo svakoga da slobodno i suvereno odluči da li nešto hoće ili ne. Žao mi je što je ta odluka (Ukrajine) bila propraćena nasiljem, demonstracijama i daljim razdorom…“

Nije ovom svojom reakcijom Fico samo potvrdio Putinove optužbe. Nego je, ističući dobrovoljnost slobodne i suverene odluke o (ne)pristupanju Evropskoj uniji, ukazao i na suštinu čitavog problema. Čime dolazimo i do osnovne ukrajinske poruke Srbiji: proces pristupanja Evropskoj uniji nije dobrovoljan proces. Uostalom, da proces jeste dobrovoljan, pa ne bi Evropska unija podsticala demonstracije zarad zamenjivanja vlasti koja neće da potpiše sporazum, vlašću koja bi taj sporazum potpisala. U Evropsku uniju dakle ne idemo zato što hoćemo, nego zato što moramo; ko pokuša da neće, platiće cenu koju danas plaća destabilizovana Ukrajina. Što ispunjavanje EUslova za ono što zapravo oni hoće a mi moramo, ubeđeni da je obrnuto, samo čini još mučnijom rabotom.

 

[restrictedarea]

Dečica u Las Vegasu A sada Vuk Drašković, muž Danice Drašković, zabrinuto upozorava da je „Srbija u velikoj opasnosti da postane Ukrajina“, izričući najstrašniju moguću optužbu na račun aktuelnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića: „Što se tiče predsednika Nikolića, on daje signale i levo i desno, ali nema njegovog čvrstog proevropskog opredeljenja.“

Istovremeno, zalažući se „za ono što je skuplje od bilo koje i bilo čije funkcije. Za Srbiju na Zapadu, a ne crnu rupu na Balkanu.“, i izražavajući nadu „da će proevropske snage ubrzo razumeti da je upravo članstvo u NATO sigurna brana od moguće ukrajinizacije Srbije“, Drašković izjavljuje i da „politici stranke Aleksandra Vučića ne mogu i ne želim da budem opozicija, jer ne mogu da, u ime opozicionog bedža, budem protiv temeljnih ciljeva stranke koju vodim, protiv svih žrtava i u ljudskim životima koje je SPO podneo u bici za evropsku Srbiju, za Srbiju na Zapadu“. Draškovićev spisak potajnih želja i skrivenih namera interesantan je pak zbog Mlađana Dinkića. Zato što i Dinkić pokušava da napravi istu razliku između Aleksandra Vučića, koji je „čovek velike vizije, dobrih ideja, pragmatičan“, i Tomislava Nikolića koji je „u istoj zgradi kupio mnogo veći stan (od njega, Dinkića) a on je sve to vreme bio u opoziciji (iz čega, valjda, proizlazi da je vlast ono što u Srbiji donosi novac i stanove). Mislim da bi bilo dobro da policija i Poreska uprava unakrsno ispitaju moju imovinu i imovinu Saše Radulovića, Tome Nikolića, Ivice Dačića i Velje Ilića, pa da vidimo ko je šta i kako zaradio… To bi bilo lekovito za Srbiju, pa da vidi narod s kim ima posla. Znam da svi imaju veću imovinu od mene… Znam u kakvom stanu živi Toma Nikolić jer sam bio kod njega, kao i on kod mene.“

Koji je cilj ovih pokušaja, a nisu jedini, da se napravi razlika između Vučića i Nikolića? Cilj je, a nije jedini, da se napravi rascep između jednog i drugog, čime bi prvom oduzeli oslonac koji ima u onome koji nije tako „čvrstog proevropskog opredeljenja“, i time ga, prvog, učinili zavisnijim od oslonca koji mu sami pružaju, naravno, sve dok zastupa politiku koja im je i samima toliko mila a uz to i isplativa. Naravno, pitaju se o svom odnosu pre svega Vučić i Nikolić, a ne Dinkić i Drašković.

Ali ne završavaju se ovi napadi na Nikolića napadima Draškovića i Dinkića. Našao se aktuelni predsednik Srbije istovremeno i na udaru štampanih stvari koje izlaze na srpskom jeziku, kakvog nije bilo još otkad je bio samo predsednički kandidat, a ni tada ga nije bilo ovakvog.

„Preko Dragice do diplomatije: Uspon ličnog asistenta prve dame Srbije“, optužuje „Blic“ 19. novembra, otkrivajući da je „Iva Žikić, lična asistentkinja prve dame Dragice Nikolić, primljena na Diplomatsku akademiju u septembru“: „Na njenoj vizitkarti stoji da je lična asistentkinja i savetnik za medije Dragice Nikolić, a iako je teško naći vezu između tog posla i diplomatije, Žikićevoj očigledno dobro ide.“ Zatim, 24. novembra, „Dragica Nikolić u Los Anđelesu: Ko želi da vidi prvu damu – 20 dolara“, stoji u naslovu, da bi se tek negde dole u tekstu ispostavilo da je reč o humanitarnom banketu na kome se ulaznice plaćaju ne da bi se videla prva dama, kako tvrdi naslov, već da bi se sakupio novac za porodilišta u Srbiji. Pa 2. decembra: ispod nadnaslova „Viva Las Vegas“ sledi naslov „Dragica Nikolić izneverila dečicu srpskih iseljenika“, i tekst u kome se otkriva da su „posetioci gala večere u sali Crkve Svetog Simeona Mirotočivog u Las Vegasu dva i po sata čekali na najavljenu prvu damu Srbije, Dragicu Nikolić“, uz optužbu da su je čekali zato što „prva dama želi da dođe u salu poslednja, kada dođe više ljudi“.

Da Dragica Nikolić i odbrana dečice koja su se načekala nisu pravi cilj ovih napada, pokazuju i istovremeni napadi na Nikolićevog savetnika Olivera Antića, koji je pravednički gnev „Blica“ izazvao (inače, do zla boga neopreznim, ali nije to sada tema) sastankom s bivšim šefom DB-a Radetom Markovićem koji je molio za pomilovanje jer to pravo – na molbu – ima baš kao što oni koje je molio imaju pravo i da je odbiju, ali je „Blicovim“ briljantnim istraživačkim radom otkrivena i mnogo gora Antićeva mračna tajna: „Mračna biografija predsednikovog savetnika: Antić nosio štafetu, pa dobio posao na fakultetu“. Dok je ministar rudarstva Milan Bačević, koji važi za ministra koji je Tomislavu Nikoliću bliži od, recimo, ministarke energetike Zorane Mihajlović, na „Blicovu“ naslovnu stranu dospeo uz pitanje „da li je on normalan“… Na sve to, Radio B92 u Jutarnjem programu emituje (izmontiranu) satiričnu vest da je „Vlada Srbije razrešila Tomislava Nikolića koji je bivšem vladiki Vasiliju Kačavendi podvodio dečake“.

Topli medijski zec za predsednika i njegovo okruženje?  Bez ikakve sumnje. Kao što je nesumnjivo i da slobodni mediji u slobodnom društvu imaju pravo da slobodno kritikuju državne funkcionere. Ali tačka ne može da se stavi na ovom mestu, zato što mora da se postavi i pitanje da li su ovi napadi izraz slobodne volje i uređivačke politike slobodnih medija, ili im je pak odnekud stigao nalog da Nikolića napadnu bez zadrške? Ako jeste, odakle, i zašto? Pitanje je utoliko opravdanije što ovako intenzivnih i učestalih napada na Nikolića, otkako je izabran za predsednika, nije bilo. Zašto nije bilo? Zato što im Nikolić dosad – nažalost, dodajemo – svojom politikom povoda za takve napade nije davao, pa otuda ni jača polovina bračnog para Drašković dosad nije primećivala da mu proevropsko opredeljenje i držanje nisu sasvim čvrsti.

Ali onda je Tomislav Nikolić naterao Vladu Srbije da ispuni dogovoreno, i konačno stvori uslove za početak radova na „Južnom toku“ u Srbiji. I napadi na Nikolića odjednom su otpočeli. Pametnome dosta?

Uzgred budi rečeno, makar zbog sopstvene mentalne higijene ne možemo a da ne spomenemo licemerje kome smo ponovo, i nemilice, izloženi. Kada je ispunjavao obaveze koje je prethodna vlada preuzela u pogledu predaje Kosova i Metohije, Nikolić je od naših medija u tuđim rukama dobijao samo pohvale; a kada je ispunio prethodno preuzetu obavezu u pogledu „Južnog toka“, dobio je Dragicu na naslovnim stranama „Blica“, izneverenu dečicu i tarifu od 20 dolara.

I zamislite šta bi ga, tek, sačekalo kada bi zaista pokušao da uradi ono što je uradio njegov kolega iz Ukrajine Viktor Janukovič, u nastojanju da za svoju zemlju obezbedi povoljniju računicu od one na koju računa Evropska unija? Vojislav Koštunica je to, uostalom, već iskusio na sopstvenoj koži. Što će reći da se dobar imidž u kontrolisanoj javnosti, ali i mir na ulicama, u opasnoj blizini interesa Evropske unije stiču samo kada se tim interesima udovoljava. Da li je to i dovoljan razlog da tim interesima nastavimo da udovoljavamo? Ukrajina je to, računajući uoči Vilnjusa, izračunala umesto nas: nije.

[/restrictedarea]