Milion uzaludnih reči

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

I britanska i američka vlada odbijaju da obelodane dokumente iz vremena pripreme i dogovora za otpočinjanje invazije na Irak

Ipak se kreće, rekli bi optimisti; sve više goreg, odgovorili bi pesimisti. Britanska javnost je prošle sedmice dobila još jedno svedočanstvo o tome koliko demokratija može da bude perverzna. Ser Džon Čilkot, čovek koji već hiljadu petsto osamdeset dana vodi „nezavisnu“ istragu o tome kako je došlo do kriminalnog anglo-američkog napada na Irak i ko je za to odgovoran, upućuje pisani demarš u Dauning strit, u kome premijeru Kameronu još jednom skreće pažnju na to da mu je u poslednjih pola godine uputio ponovljene zahteve da mu se dostave stenogrami 200 razgovora vođenih u vladi pre napada na Irak, i ceo dosije o razgovorima – 130 dokumenata – između tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera i američkog predsednika Džordža Buša na temu Iraka.

Na sve to Kameron je – kako objavljuje londonski „Independent“ – odgovorio samo da njegov kabinet „još nije  doneo konačnu odluku“ u kojoj meri bi dostavljanje tih dokumenata ugrozilo nacionalnu bezbednost Britanije i SAD.

Osetljiva Amerika

Na Temzi je već, ne samo javna tajna nego i istorijska činjenica, da Dauning strit upotrebljava razna sredstva kako bi omeo napredak istrage koja iza zatvorenih vrata teče još od 2009. godine. Takođe je javna tajna i da je ključni igrač u opstrukciji istine o iračkom ratu – američka strana. Iako je britanska vlada odavno pod baražnom vatrom javnosti i štampe zbog „podmetanja klipova“ Čilkotovoj istrazi (za koju je pak upitno koliko je zaista „nezavisna“) Londonom kolaju dosta utemeljene informacije da su Bela kuća i Stejt department glatko odbili svaku dozvolu britanskoj strani da skine oznaku tajnosti sa dokumenata koje traži Čilkot, a odnose se i na američku stranu. Reč je o zapisnicima o predratnoj i posleratnoj komunikaciji Bler – Buš na temu Iraka.

[restrictedarea]

„Amerika je visoko osetljiva na svaku pomisao o skidanju tajnosti sa dokumenata o bilo kakvim razgovorima u kojima učestvuje njen predsednik ili bilo ko njemu blizak. Toni Bler je bio učesnik u velikom broju razgovora na čijem je drugom kraju bio naš predsednik. Na osnovu toga, dokumenti o ovim razgovorima nisu svojina samo Tonija Blera ili vlade Ujedinjenog Kraljevstva pa prema tome, ni Bler, ni britanska vlada nemaju pravo da ih (jednostrano) objavljuju“, citira „Independent“ reči visokog američkog izvora.

Da bi London shvatio američko upozorenje u svoj njegovoj ozbiljnosti, izričito se upozorava iz Vašingtona da ni Čilkot, ni bilo ko drugi u Londonu ne odlučuju da li će se publikovati dokumenti koji se tiču američkog predsednika.

 

I tačka Džon Čilkot je, sa svoje strane, nedavno uputio u Dauning strit 10 notu o napretku svoje četvorogodišnje istrage; naglašava da i dalje ne može da navede datum kada će sa završnim izveštajem izaći u javnost. U noti Kameronu govori i o „teškim razgovorima“ koje je imao sa njegovim ministrima povodom zahteva da mu se dostave dokumenti koje želi da inkorporira u nalaz. Reč je o 200 poverljivih debata vođenih u užem kabinetu; o više desetina nota razmenjivanih pre i posle iračke invazije između Blera i Buša, i još 130 zapisnika sa razgovora između Blera, Bele kuće i Blerovog naslednika na premijerskom mestu, Gordona Brauna.

Možda bi, po nekim ocenama u Londonu, Kameron još i izručio tražene dokumente jer mu je, na koncu, malo stalo da zaštiti Blera, ali je „u našem prvorazrednom javnom interesu da razmena informacija o kontaktima između britanskog premijera i američkog predsednika uvek ostane privilegovan materijal. Osnovni razlog zašto ne želimo da to ide u javnost jeste naša briga da ne ugrozimo svoje specifične odnose sa SAD“, navodi se, prema „Independentu“, u pismu koje Kameron upućuje Čilkotu. Kameron naročito insistira da se sa jednim brojem beležaka o razgovorima Bler – Buš pre i posle rata „mora baratati krajnje delikatno“, zbog brige za američku stranu…

 

Sakrivanje korespondencije Istragu o iračkom ratu – uzrocima i posledicama –pokrenuo je Blerov naslednik na premijerskom mestu, Gordon Braun. A crvena nit cele istrage je traženje i obnarodovanje odgovora na pitanje: zašto je britanski politički i vojni vrh doneo odluku da se Irak napadne?

Čilkotova istraga od 24. novembra 2009. nikako da se približi kraju. Prema mnogim procenama, Čilkotov „biznis“ koštao je britanske poreske obveznike 7,5 miliona funti. U završnom izveštaju, koji nikako da objavi, nalazi se nešto više od milion reči, a sasvim je neizvesno kada će se i u kom obliku izveštaj pojaviti, s obzirom na sve veće pritiske iz Vašingtona i opstrukcije iz političkih i vojnih krugova u Londonu, a sada i u samom Kameronovom kabinetu.

Iz ono malo informacija koje su do sada stigle u javnost zna se da je Čilkot stavio do znanja u podnesku Kameronu da su beleške o razgovorima Bler – Buš pre iračkog rata „ključ osvetljavanja dosada prikrivane Blerove pozicije u kritičnom vremenu pred početak rata“. Čilkot insistira da se neće zadovoljiti ničim manjim od ovoga.

Međutim, dokumenata i dalje nema u Čilkotovim rukama. Skrivanje ove korespondencije odavno je već osudio i generalni sekretar UN Ban Ki Mun, označivši ovaj deo dokumenata kao kamen temaljac za otkrivanje cele iračke sage.

U pismu bivšem sekretaru Blerovog kabineta, lordu O’Donelu, Čilkot opominje da centralno mesto u njegovom ispitivanju upravo predstavlja odgovor na pitanje: kada se i kako Toni Bler obavezao američkoj strani na britansko učešće u vojnoj invaziji na Irak? Naglašava da želi da dokumentovano potvrdi do koje je mere Bler obećao Bušu da će Britanija ići sa Amerikom, ne samo u invaziji nego i posle okupacije Iraka.

Ništa se nije desilo. Umesto dokumenata, naslednik O’Donela, ser Džeremi Hejvud, Blerov lični sekretar u vreme „transatlantskih laži koje su dovele do rata i Blerovog lažnog dosijea o Sadamovom oružju za masovno uništavanje“ („Mejl“) obavestio je istragu da poverljivi razgovori Bler – Buš moraju da ostanu i dalje „striktno iza barijere“.

Interesantno i indikativno, O’Donel je, pre nego što je Čilkotu stavio do znanja da dosije Bler – Buš mora do ostane u tajnosti, najpre o ovome konsultovao samog Tonija Blera!

Felisiti Arbatnot, analitičar u „Global riserču“, povodom ovoga beleži: „U suštini, jedan optuženi za rat koji je razorio jednu zemlju, usmrtio njenog predsednika, ubio njegova dva sina i prouzrokovao smrt milion i po ljudi, odlučuje koji se dokumenti mogu, a koji ne mogu izručiti istrazi.“

Još veća je ironija – piše dalje Arbatnot – to što je „sam Čilkot video dokumente o ovome, ali mora da traži dozvolu od optuženog da bi ih objavio“.

Kako groteskno u ovom kontekstu stoji i samo podsećanje  na svojevremenu izjavu Kamerona, dok je još bio lider opozicije: „Ključ uspeha istrage o ratu počiva na tome da bude otvorena; da dobije u ruke sve dokumente i da ustanovi punu istinu kako bi se iz istine izvukla pouka za budućnost.“

To je bilo pre četiri godine. Četiri godine su okean vremena u politici. Dejvid Kameron više nije opozicija. Sada je premijer. Kao premijer, on drži u svojim rukama sudbinu Čilkotove istrage o iračkom ratu koji se, uzgred, u većinskoj Britaniji odavno doživljava kao „Magnum krimen“. Kameron očigledno drži da je probitačnije obezvrediti celu Čilkotovu istragu, koju je tako panegirički nekada pozdravljao, nego dovesti u pitanje „specijalne odnose“ sa američkim prekomorskim bratom.

Istraga sada još jednom pokazuje da se dobro zaglavila na „završnoj oceni“ zločina i kazne; da i u zemlji Magna karte istina, pravo i pravda nisu demokratski prioriteti. I Čilkot sada stoji pred duplom barijerom – Vašingtonom koji preti, i Kameronovom obavezom da sačuva „specifičnu vezu“,  pa i po cenu očuvanja Blerove laži o iračkom ratu…

Ser Džon Čilkot jeste ispisao u svom izveštaju milion reči, ali sva je prilika da ih je uzalud pisao. U tom slučaju, ispostaviće se da je, kao i Bler, podlegao američkom pritisku i „trimovao“ završni izveštaj tako da zločinci budu faktički amnestirani, a lekcija ostane nenaučena.

Tako se sada očekuje da u proleće iduće godine svetlo ugleda završni izveštaj – pranje zločina, bljutava, razvodnjena limunada i relativiziranje krivice. Svi zločinci će efektivno, kao i u dosadašnjim sličnim, „nezavisnim“ istragama ostati nekažnjeni. Niko neće biti kriv, a Čilkot će ostati čist, jer, zaboga, bez dokumenata koje mu elite s obe strane Atlantika nisu htele da izruče, svaka presuda za zločin bila bi oboriva.

A u međuvremenu groteska: Stejt department u Vašingtonu odbija da se oglasi na Čilkotove vapaje; Bela kuća i dalje preti da će biti posledica po „specifičnu vezu“ ako poverljivi dokumenti ugledaju svetlo dana „jer naša vlada privatne razgovore našeg predsednika uvek drži u tajnosti“; Dauning strit demantuje da mu je Vašington svezao ruke; Čilkot i dalje bogoradi da ne dobija tražene dokumente. Zvezdani čas perverzne demokartije u zemlji Magna karte.

 

[/restrictedarea]