Laži, laži, pa izlaži

Piše Miodrag Zarković

Mitomanija o navodnim srpskim zločinima nad ostalim jugoslovenskim narodima dobila je još jedno poglavlje, sramotnim događajem u Beogradu koji je političkoj i društvenoj „eliti“ poslužio za još jedno klevetanje sopstvene nacije

Dan uoči Svetog Nikole, slave koju svetkuje najveći broj Srba, u najužem centru Beograda otvorena je „umetnička izložba“ zbog koje je gradsko jezgro bilo pretvoreno u zabranjenu zonu, a nacionalno dostojanstvo ostalo još malo srozano i poniženo: reč je o događaju naslovljenom „Bogujevci: vizuelna istorija“ i najavljenom kao „omaž svim porodicama i žrtvama rata“, čija se suština svodi na novo samonabeđivanje Srba da su najodgovorniji, ako ne i jedini odgovorni, za ratne strahote iz devedesetih godina prošlog veka.

Tema „izložbe“, postavljene u galeriji „Podrum“, jeste stradanje dve albanske porodice u Podujevu u prvim danima NATO bombardovanja, tačnije 28. marta 1999. godine. U okršajima sa pripadnicima srpske jedinice „Škorpioni“, od kojih je jedan – Saša Cvijetan – u međuvremenu i osuđen pred beogradskim Većem za ratne zločine na dvadeset godina robije, tog dana je, prema navodima optužnice, ubijeno 14 pripadnika porodica Bogujevci i Durići, dok je petoro ranjene dece preživelo. S obzirom na to da je istragu vodilo i tužbu pokrenulo beogradsko Tužilaštvo za ratne zločine, na čijem se čelu nalaze Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić – dokazano nevoljni da uopšte utvrđuju zverstva nad Srbima (osim da povremeno pred TV kamere dovedu kakvog pokajničkog zločinca o kojem se, posle tog „priznanja“, više nikada ništa ne čuje) – zdrav razum bi nalagao da se sumnja u sve „činjenice“ koje su kao bajagi „utvrđene“ u vezi sa tim okršajem.

 

[restrictedarea]

LAŽ U PODNASLOVU Posle otvaranja „izložbe“, oprez dodatno budi i neispoštovan podnaslov o omažu „svim žrtvama rata“: tamo se, naime, govorilo isključivo o šiptarskim stradalnicima. To, dabome, nije sprečilo Kulturni centar Beograda da udarni prostor prepusti trima „umetnicima“, Sarandi, Jehoni i Fatosu Bogujevciju, koji tvrde da su upravo oni bili među decom koja su preživela okršaj iz marta 1999. godine (u međuvremenu su dobili azil u Velikoj Britaniji, gde i danas žive).

Takođe, to nije sprečilo ni premijera Srbije Ivicu Dačića, te komandanta SAJ-a Spasoja Vulevića, da prisustvuju „izložbi“, pored proverenih drugosrbijanskih jurišnika kao što su Nataša Kandić (omogućila održavanje izložbe, uz pomoć švajcarske ambasade u Beogradu) Sonja Biserko, Miljenko Dereta, Lazar Stojanović i mnogi drugi. Ali, zato je svima koji nisu bili na unapred utvrđenom spisku gostiju bilo zabranjeno i da priđu galeriji, koju je u širokom luku okruživalo nekoliko policijskih kordona. Tako je i nekoliko stotina mlađih ljudi, mahom pripadnika rodoljubivih udruženja, koji su se okupili kako bi se usprotivili ovoj moralno nedopustivoj trgovini žrtvama u političke svrhe, bilo zadržano čak kod bivšeg restorana „Ruski car“, koji je od galerije udaljen dobrih stotinak metara.

„Naravno da imam nešto protiv ovakve izložbe“, rekao je za „Pečat“ Đorđe, beogradski student, koji je stajao u mirnom skupu protivnika „izložbe“ više od dva sata. „Kao što je nemoguće da se održi izložba Al-Kaide u centru Njujorka, isto tako je nenormalno da se ova izložba održi usred Beograda. I to nema veze ni sa kakvom odgovornošću, ili suočavanjem sa zločinima, jer ne primećujem da iko primorava Šiptare ili Hrvate da preispituju svoju prošlost i zločine koje su činili. Hajde više jednom da se okrene, pa da prvo ovakvu izložbu održe u Prištini ili Zagrebu, a tek posle u Beogradu.“

Đorđu nije pomoglo ni to što se Fakultet za računarstvo, koji pohađa, nalazi u istom zdanju kao i galerija, samo nekoliko spratova više:

„Pretpostavljam da ni naši predavači, ni studenti nisu mogli da pristupe fakultetu, jer je sve bilo potpuno blokirano.“

 

SPALA KNJIGA… Njegov prijatelj Milan, takođe student, doživeo je nesvakidašnje iskustvo kada je probao da u zgradu uđe kao pojedinac, a ne u nekakvoj skupini. Policajci su ga, dabome, zaustavili i počeli da pretresaju, na šta im je on uzvratio da je Albanac:

„Čim su to čuli, prestali su da me stežu i počeli su da mi se izvinjavaju. Došlo mi je bilo da se nasmejem, od muke i poniženja. Policajci su mi onda rekli da svejedno moraju da mi pregledaju isprave, da vide da li sam na spisku zvanica. Na to sam im priznao da sam Srbin i Beograđanin, rekao sam da bi trebalo da ih je sramota zbog toga kako se ponašaju prema svom narodu, okrenuo se i otišao. Zaista, jednog dana kada im neko bude naredio da nas trpaju u koncentracione logore, i to će da poslušaju bez ikakve zadrške.“

Sve u svemu, u ime rodoljublja – dakle, ne kako bi se rugalo „tuđim“ žrtvama, kao što se to već godinama radi širom Hrvatske, nego da bi se ukazalo na pretužnu zapostavljenost srpskih stradalnika – te večeri se okupilo tek nekoliko stotina demonstranata, od kojih je polovina ubrzo i odustala od stajanja na hladnoći, kada se videlo da policija neće popustiti.

„Ko zna, možda smo i dobro prošli. Kakvo je raspoloženje u narodu, policajci su komotno mogli i da nas poubijaju, ali ne verujem da bi se iko od prolaznika i okrenuo da nam pomogne“, na kraju je, ne bez gorčine, rekao Đorđe, sumirajući sve primetniju obamrlost nacije o čijoj se krivici – uglavnom neutvrđenoj, osim u „pravdoljubivom“ Hagu i njegovim ovdašnjim satelitima – naveliko i nadugačko raspreda od Vardara pa do Triglava, a najčešće baš u Beogradu.

[/restrictedarea]