Carica (još) bez krune

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Nemci još nisu dobili vladu; postignuti sporazum o velikoj crveno–crnoj koaliciji pod dirigentskom palicom (pre)moćne Angele Merkel tek treba da aminuje nepredvidljivo članstvo socijaldemokrata na unutarstranačkom plebiscitu

Gotovo tri meseca posle parlamentarnih izbora, Nemačka još nema novu vladu. To je, u posleratnoj istoriji Savezne Republike, najduže vreme „potrošeno“ za „presecanje vrpce“ i start novog kabineta.

Pregovori potencijalnih koalicionih partnera, koji su dugo trajali, okončani su. Potpisan je i sporazum tri stranke koje bi trebalo da čine buduću „veliku koaliciju“, Hrišćansko-demokratske unije (CDU) njene bavarske „posestrime“ Hrišćansko-socijalne unije (CSU) i Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD). Posao, međutim, nije gotov. Potpisi lidera tri stranke su bez „pečata“: sporazum o velikoj koaliciji crvenih (socijaldemokrate) i crnih (konzervativci) tek treba da aminuje (ili odbaci) nepredvidljivo članstvo SPD-a na unutarstranačkom plebiscitu.

 

TRI OPCIJE Teoretski su, zbog toga, sve opcije još otvorene: najrealnija, da velika koalicija napokon preuzme kormilo pod „dirigentskom palicom“ (pre)moćne (sve učestalije je, ne samo u karikaturama, predstavljaju kao „caricu“) Angele Merkel, ali i da sve krene ispočetka. S tim što bi se ovoga puta za pregovaračkim stolom naspram konzervativaca, umesto socijaldemokrata, našao novi partner, Zeleni. I ta varijanta je, naime, za svaki slučaj, u opticaju: pregovori s ekolozima počeli bi 6. januara naredne godine.

Opet teoretski, moguće je i da nesporni pobednik na septembarskim izborima, uprkos uspehu, ostane bez „krune“, a zemlja dobije crveno–crveno–zelenu vladu (koaliciju socijaldemokrata, Levice i Zelenih).

I, poslednja (potencijalna) mogućnost: ako nijedna od ovih varijanti ne „prođe“, šef države bi bio prinuđen da raspusti tek izabrani parlament i raspiše nove, vanredne izbore.

Sve ove opcije biće otvorene do sredine decembra, kada bi mogao da usledi konačan rasplet i da se okonča politička neizvesnost koja drži zemlju u dramatičnoj napetosti. Tada će, naime, biti konačno poznat rezultat referendumskog izjašnjavanja blizu pola miliona (470 hiljada) članova Socijaldemokratske partije: hoće li slediti stranačko rukovodstvo i „aminovati“ (ponovni) ulazak u veliku koaliciju i pod skute Merkelove, ili ne?

[restrictedarea]

Tako se inicijativa novog šefa SPD-a Zigmara Gabrijela da se pre eventualnog ulaska u „iznuđeni brak“ obavezno konsultuje članstvo, pretvorila u veliki rizik, s nepredvidljivim posledicama za samu partiju, za Nemačku i za Evropu. Sudbina vodeće zemlje Evrope, konstatuje „Špigl“, „leži u rukama baze SPD-a“.

Njeno „ne“, koje bi moglo da bude motivisano koliko političkom alergičnošću na veliku koaliciju, toliko potrebom da se kazni (prilično nepopularno) stranačko rukovodstvo, izazvalo bi, upozoravaju politički analitičari, ne samo državnu krizu nego i verovatno najtežu posleratnu krizu najstarije nemačke političke stranke, koja je u maju obeležila vek i po postojanja.

Visoku cenu (teoretski) mogućeg „ne“ već sklopljenom koalicionom sporazumu, platila bi, nesporno, i sama Angela Merkel. Iz njenih stranačkih krugova već se čuju prekori što se ražanj pripremao dok je zec još bio u šumi i u pregovore sa socijaldemokratama uopšte ulazilo pre izjašnjavanja njihovog partijskog članstva.

 

ZELENA MOGUĆNOST U slučaju da partijska „baza“ SPD, koja, inače, ovih dana „ključa“, zaista odbije „veliku koaliciju“, Merkelova bi bila prinuđena da traži jedini mogući izlaz u aktiviranju odavno prekinutih pregovora sa zelenima, pošto su liberali, njen poželjan partner, na septembarskim izborima doživeli pravu katastrofu: prvi put ih, od kad postoje, nema u Bundestagu.

Iako je u njenoj stranci bilo dosta onih koji su predlagali da se „premijerno“ uđe u koaliciju sa zelenima, Merkelovoj očigledno nije bilo do eksperimentisanja. Sa socijaldemokratama je već bila, u prvom svom kancelarskom mandatu, i tu nema velikih nepoznanica. Sada bi morala, u eventualnom dijalogu sa zelenima, da bude mnogo „darežljivija“ nego što je to bila odmah nakon izbora, kada se očigledno radilo o formalnoj „sondaži“ i podizanju „uloga“ pred pregovore sa socijaldemokratama.

Zeleni su loše prošli na izborima, ali ne bi lako prodali svoju kožu. Konzervativcima poručuju kako su se već orijentisali na „četiri opozicione godine“ i ne žele da budu „jeftini plan B“ Angeli Merkel u slučaju njenog neuspeha sa socijaldemokratama.

Iako će, na kraju, kako se očekuje, partijska baza crvenih aminovati ono što je već učinilo njeno rukovodstvo, stranački vrh neće proći bez ozbiljnih „ogrebotina“. Veliki broj lokalnih i regionalnih partijskih organizacija već se, frontalno, izjasnio protiv „svadbe slonova“, kako u medijskom žargonu označavaju politički brak dve velike, tradicionalno rivalske stranke.

I što je interesantno, naglašeno kritički su nastrojeni prema ovoj inicijativi stranačkog vođstva, i prema samom vođstvu, najmlađi („jusosi“, podmladak SPD) i oni stariji, koji su u partiju ušli u vreme Vilija Branta i Helmuta Šmita, verujući u velike, univerzalne ideje o miru, socijalnoj pravdi, pravednosti i emancipaciji.

Ako se to desi, a desiće se, da velika koalicija dobije „zeleno svetlo“, biće to još jedan od paradoksa nastalih nakon izbora: zemljom će vladati lider (liderka) konzervativaca i desničara, uprkos činjenici da Bundestag u novom sazivu ima (iako tanku) levičarsku većinu. To je i razlog što se sve učestalije javljaju glasovi i zahtevi, u samoj Socijaldemokratskoj partiji, da se konačno oslobodi ideološke zazorljivosti i alergičnosti na još crvenije, Levicu koja je nastala od bivših istočnonemačkih komunista i zapadnonemačkih socijaldemokrata, okupljanih u to vreme oko Oskara Lafontena, koji se nisu mirili sa Šrederovim skretanjem i vođenjem stranke udesno. Pod tim, sve snažnijim pritiskom, na poslednjem, novembarskom kongresu stranke u Lajpcigu, odlučeno je da se SPD „otvori“ prema Levici, ali tek na sledećim parlamentarnim izborima, 2017. godine.

Jedan od istaknutijih članova stranke, s dugim stažom (četiri decenije) pisac bestselera, Bernard Šlink se ovih dana obratio, otvorenim pismom, članovima partije obrazlažući zašto SPD ne bi trebalo da ulazi u koaliciju sa Unijom demohrišćana (CDU/CSU). Ako naša partija to učini, biće na sledećim izborima, poručuje Šlink, gubitnik, kao što je to bila i posle prethodne velike koalicije. Može rukovodstvo SPD uspešno okončati pregovore o koaliciji, mogu njeni predstavnici biti uspešni u vladi, ali će se svi uspesi kabineta opet pripisati (isključivo) Angeli Merkel. Glasajući protiv velike koalicije, SPD treba da, po svaku cenu, spreči nove, vanredne izbore, koji bi „išli na ruku“ konzervativcima. Vrh stranke treba da se, ne čekajući 2017, okrene većini u Bundestagu koja je nastala posle septembarskih izbora i krene u stvaranje crveno–crveno–zelene koalicije, koju bi činili SPD, Levica i Zeleni. Ako takva koalicija nije isključena 2017, zašto se ne bi formirala već sada, uz pouzdanog Gregora Gizija (lider Levice) pod vođstvom socijaldemokrata, koji bi dali kancelara. Ako se to ne učini sada, verovatno neće biti moguće ni 2017. Ovo je možda poslednja šansa da se to učini, naglašava Šlink, konstatujući da bi se tako njegova partija konačno našla u stranačkom (levičarskom) društvu „kojem i pripada“.

Podozrenje dve leve parlamentarne stranke, SPD i Levice, jeste, inače, obostrano. Levica je uverena da joj socijaldemokrate sve vreme „rade o glavi“, uprkos činjenici da su na istočnoj strani Nemačke, uključujući i sam Berlin, dve stranke imale dobro koaliciono iskustvo.

Trenutno nesporni lider Levice (iako ne i njen formalni šef) Gregor Gizi ne veruje u stvarne namere socijaldemokrata da se otvore prema njegovoj stranci. To što je „veliko otvaranje“ najavljeno na kongresu SPD u Lajpcigu smatra taktičkom „igrom“ stranačkog rukovodstva – da se odobrovolji ona struja u stranci koja se istinski zalaže za crveno–crveno partnerstvo, kako bi „progutala gorku pilulu“ s velikom koalicijom.

Rukovodstvo Socijaldemokratske partije krenulo je, inače, u široku propagandnu akciju kako bi, u poslednji čas, preokrenulo nepovoljan štimung u partijskoj bazi. Šef stranke Gabrijel javno širi optimizam, iako u potaji očigledno strepi od ishoda partijskog plebiscita.

O tome govori i činjenica da je koalicione partnere, posle potpisivanja sporazuma koji je već obelodanjen, zamolio da sačekaju sa informacijama o podeli resora i imenima budućih ministara: plaši se da bi to moglo da dodatno elektriše ionako naelektrisanu atmosferu članstva.

Članstvo je, inače, uvereno da su socijaldemokratski pregovarači u nadgornjavanju sa nadmenim konzervativcima (najviše zbog ubedljive razlike u broju glasova na septembarskim izborima) ostali praznih šaka i bez velikih „trofeja“.

I ono što su izdejstvovali – zagarantovana najniža satnica od 8,5 evra – na dugom je štapu, tek posle 2017. godine. „Nišanili“ su fotelju ministra finansija, najvažniji položaj u vladi posle kancelarskog trona, i nisu je dobili: u njoj će i dalje sedeti njen dosadašnji (konzervativni) „vlasnik“, Volfgang Šojble.

Od važnijih resora, socijaldemokrate će, kako se čuje, dobiti ministarstvo privrede (namenjeno šefu stranke Gabrijelu, koji će, po uhodanoj praksi, biti i vicekancelar) i spoljnih poslova na čijem čelu će se naći Frank Valter Štajnmajer koji je i u vreme velike koalicije u prvom mandatu Angele Merkel bio šef diplomatije.

Sama Merkelova će, kako se očekuje, malo menjati svoj tim. Srčani navijač nemačke fudbalske reprezentacije, preuzela je očigledno oprobano sportsko načelo da se tim koji pobeđuje – ne menja.

[/restrictedarea]